Широка крајишка душа… топло и наивно, готово дјечје срце…
…
-Чуј ти, Чедо, ма је л’ могуће да би ови Крајишници дигли орахе намијењене рањеницима?
-Би, дигли би.Никад ти не знаш у шта ће они окренути. Сјећате ли се само оне узбуне око шишања?
-Оне кад смо стигли у Крајину?
-Јесте.Одбили Крајишници да се шишају.Њима су њихове ћубе и кике једини украс.Дошао наш берберин у једну њихову чету,а они се све хватају за пушкомитраљезе и реже:
-Најприје скини главу,па онда шишај!
-Јесте,стрину им њихову,послије три дана и сами се ошишали,добровољно.
-Само су бомбаше и митраљесце оставили неошишане.Они веле,ионако носе туђу главу:
-Е,бестрага им глава,неки засукан свијет.
Негђе пред подне путници стигоше до узаног мостића на смиреној рјечици са обалама укованим у сед.ту су се сустизали партизани и остали свијет, и згомилавали се с обје стране потока, јер је преко залеђена брвна ваљало полако и опрезно прелазити.
Чичи интенданту одмах упаде у очи један крупан космат митраљезац с нашушуреном ћубом кестенасте косе,која му је висила испод нехерене капе партризанке.Делија је био тако натоварен како само може бити бездушно оптерећено неко партизанско куварско кљусе: на леђима голем ранац,пврх њега упопријечен митраљез „шарац“,умотан у реденике,а с десне стране крвнички набијен платнени торбак.
Крајишник!-зловољно промрси чича-Ем је неошишан,ем је натоварен,па да.
-Овај,друже, зар ви у чети немате неко коњче за тај митраљез?-гргутну чича сјахујући.
-Хех,коњ!А шта ћу ја онда радити?-незадовољно одбрунда митраљезац.
-А шта ти је то у ранцу/-сумњичаво приупита чича.
-Муниција за шарца.
-Хм баш муниција? А то у торбици?
Делија насмијешено, с љубављу, удари дланом по набијеном торбаку.
-Ово је муниција за мене,ораси.
-Аха ту смо!-гракну чича злурадо- Пљачкаш,је ли? Будемо ли тако почели, оде наса борба дођавола. Пропашћемо док оком трепнеш.
-Натоварени митраљезац загледа се тако зачуђено у накостријешеног чичу као да пред собом има створење с некакве друге планете.
-Хајд,богати,стари,пролази с миром и не прави панику.Да наша борба пропадне због прегршт ораха, а? Е,вала,нек пропадне,ако је толико килава.Ко ли те само томе научи да ми је знати?
-Знаш ти добро да је то одређено за наше рањенике,па опет си посегао руком у магацин, је ли?Је ли теби зао наших рањеника?
-Како неће бити жао, бог с тобом.
-И би ли се ти жртвовао за њих када дође до густог?
-Да си ти мени жив и здрав,макљао сам се ја због њих десетак пута да се све прасило!гракну митраљезац.
-А опет си спреман да дигнеш њихове орахе, а?
-Спреман у свако доба.Таман да змија на њима лежи, ја ћу руком у торбу.
-Како то?-забекну се чича,више радознао него љут.
-Како,питаш?-уозбиљи се делија.-Ама,знаш ли ти,друже,да је нама,крајишкој ђеци,једина и највећа милошта и дар,откад знамо за се,само орах и ништа друго,особито зими.Дође тако у госте,тетка,кума,рођака,па руком у торбицу:гђе сте ви,ђецо,ево сваком по шаку ораха.
И-их,ораси!Нема већег и љепшег дара на овоме свијету.Никад ми нико,у мом вијеку,није ништа ни поклонио доли орах.
-Види сад тога ђавола!-зачуди се чича.
-Ето,тако ти је то-закључи делија.-И сад тамо,у Прњавору,усред најжешће битке и тарапане,неко из наше чете дрекну:ораси,бог вас маз’о!Ево их,пуни џакови!
-А,ви,навалили по њима,а?
-Их,богу ти твога, стрпашмо се све један преко другога, а усташки митраљезац оплети по нама.Остаде нас ту четри-пет на гомили,као да смо бункер заузимали.
-А ти ништа,купиш ли,купиш?
-Ма врага купим.Ваљало ми је најприје ликвидирати онога митраљесца.А кад сам упао код њега,у заклон, кад ли тамо-све засуто љупинама од ораха,неки наш кукавељ,Крајишник.
-Делија закратко обори главу и замишљено рече:
-Би ми га жао,онако мртвог.И он волио орахе,жива људска душа.
( Б.Ћопић: Ораси )
