СРБИ КРАЈИШНИЦИ

Ваш глас0

Широка крајишка душа… топло и наивно, готово дјечје срце…

 …

 

            -Чуј ти, Чедо, ма је л’ могуће да би ови Крајишници дигли орахе намијењене рањеницима?

             -Би, дигли би.Никад ти не знаш у шта ће они окренути. Сјећате ли се само оне узбуне око шишања?

             -Оне кад смо стигли у Крајину?

             -Јесте.Одбили Крајишници да се шишају.Њима су њихове ћубе и кике једини украс.Дошао наш берберин у једну њихову чету,а они се све хватају за пушкомитраљезе и реже:

              -Најприје скини главу,па онда шишај!

              -Јесте,стрину им њихову,послије три дана и сами се ошишали,добровољно.

              -Само су бомбаше и митраљесце оставили неошишане.Они веле,ионако носе туђу главу:

              -Е,бестрага им глава,неки засукан свијет.

              Негђе пред подне путници стигоше до узаног мостића на смиреној рјечици са обалама укованим у сед.ту су се сустизали партизани и остали свијет, и згомилавали се с обје стране потока, јер је  преко залеђена брвна ваљало полако и опрезно прелазити.

               Чичи интенданту одмах упаде у очи један крупан космат митраљезац с нашушуреном ћубом кестенасте косе,која му је висила испод нехерене капе партризанке.Делија је био тако натоварен како само може бити бездушно оптерећено неко партизанско куварско кљусе: на леђима голем ранац,пврх њега упопријечен митраљез „шарац“,умотан у реденике,а с десне стране крвнички набијен платнени торбак.

                Крајишник!-зловољно промрси чича-Ем је неошишан,ем је натоварен,па да.

                 -Овај,друже, зар ви у чети немате неко коњче за тај митраљез?-гргутну чича сјахујући.

                 -Хех,коњ!А шта ћу ја онда радити?-незадовољно одбрунда митраљезац.

                 -А шта ти је то у ранцу/-сумњичаво приупита чича.

                 -Муниција за шарца.

                 -Хм баш муниција?  А то у торбици?

                 Делија насмијешено, с љубављу, удари дланом по набијеном торбаку.

                 -Ово је муниција за мене,ораси.

               

                 -Аха ту смо!-гракну чича злурадо- Пљачкаш,је ли? Будемо ли тако почели, оде наса борба дођавола. Пропашћемо док оком трепнеш.

                 -Натоварени митраљезац загледа се тако зачуђено у накостријешеног чичу као да пред собом има створење с некакве друге планете.

                 -Хајд,богати,стари,пролази с миром и не прави панику.Да наша борба пропадне због прегршт ораха, а? Е,вала,нек пропадне,ако је толико килава.Ко ли те само томе научи да ми је знати?

                 -Знаш ти добро да је то одређено за наше рањенике,па опет си посегао руком у магацин, је ли?Је ли теби зао наших рањеника?

                 -Како неће бити жао, бог с тобом.

                 -И би ли се ти жртвовао за њих када дође до густог?

                 -Да си ти мени жив и здрав,макљао сам се ја због њих десетак пута да се све прасило!гракну митраљезац.

                 -А опет си спреман да дигнеш њихове орахе, а?

                 -Спреман у свако доба.Таман да змија на њима лежи, ја ћу руком у торбу.

                 -Како то?-забекну се чича,више радознао него љут.

                 -Како,питаш?-уозбиљи се делија.-Ама,знаш ли ти,друже,да је нама,крајишкој ђеци,једина и највећа милошта и дар,откад знамо за се,само орах и ништа друго,особито зими.Дође тако у госте,тетка,кума,рођака,па руком у торбицу:гђе сте ви,ђецо,ево сваком по шаку ораха.

И-их,ораси!Нема већег и љепшег дара на овоме свијету.Никад ми нико,у мом вијеку,није ништа ни поклонио доли орах.

                  -Види сад тога ђавола!-зачуди се чича.

                  -Ето,тако ти је то-закључи делија.-И сад тамо,у Прњавору,усред најжешће битке и тарапане,неко из наше чете дрекну:ораси,бог вас маз’о!Ево их,пуни џакови!

                  -А,ви,навалили по њима,а?

                  -Их,богу ти твога, стрпашмо се све један преко другога, а усташки митраљезац оплети по нама.Остаде нас ту четри-пет на гомили,као да смо бункер заузимали.

                  -А ти ништа,купиш ли,купиш?

                  -Ма врага купим.Ваљало ми је најприје ликвидирати онога митраљесца.А кад сам упао код њега,у заклон, кад ли тамо-све засуто љупинама од ораха,неки наш кукавељ,Крајишник.

                  -Делија закратко обори главу и замишљено рече:

                  -Би ми га жао,онако мртвог.И он волио орахе,жива људска душа.

( Б.Ћопић: Ораси )

 

 

 

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.