Слободан Дивјак: Морална беда наших академских институција

Друштво0

Већина чланова Универзитета и САНУ, уместо буде морална савест друштва, постаје њен гробар за „шаку долара“ и нешто привилегија на основи којих добијају мрвице са трпезе ванправно утемељене Моћи

Слободан Дивјак (Фото: Медија центар Београд)

 

Академске установе су у модерно доба давале захваљујући ангажману својих посленика непроцењив допринос не само развоју знања, чисто теоријског и практичног типа, већ и расту самосвести појединаца о њиховом личном достојанству, о њиховом једнакошћу пред законом као једнако важећем за све људе без обзира на њихов друштвени статус, порекло, боју коже, идеологију и културно-верску оријентацију. Ако је онај први допринос био нужно везан за поглед на свет једног или више чланова таквих установа (филозофа, научника и других иноватора); други је био далеко више резултат заједничких или већинских јавних иступања припадника академских заједница у име њих као институција иза којих није стајао никакав поглед на свет. Наравно, да је и један и други аспект ангажмана припадника назначених установа био омогућен модерним правним системом који је гарантовао неповредивост њихове аутономије. Само по себи се разуме да теоретичари, научници и ствараоци различитих врста нису могли своје погледе на свет наметати као основу модерног правнога система јер његова основа није био ниједан поглед на свет, био он универзалног или партикуларног типа. Пошто је чисто формалан, десупстанцијализован, нетелеолошки и негативан по своме карактеру, његову садржину не чине норме које се непосредно могу реализовати у друштвеном животу, тј. оне које човеку налажу шта треба да чини, на који начин треба да живи. Примера ради, принцип слободе вероисповести не представља ниједну супстанцијалистичку религијску концепцију, већ омогућује сваком појединцу да, по свом слободном нахођењу, одреди властити однос према религији као сублимату одређеног погледа на свет, било он теистички или атеистички. У складу са тим, модерни правни систем сачињен је од формалних правила игре, која нису у непосредном односу са садржином људског начина живота, јер се њима људима предочава шта не смеју а не шта треба да чине: отуда и негативан карактер модерних правних прописа. Под претпоставком да се придржавају тих општих законских ограничења, сви грађани имају слободу да бирају своју концепцију живота, била она индивидуалистичка или традиционалистичко-конзервативна. Другим речима, залагати се за модерни правно-парламентарни систем, чија је срж правна држава, не значи нипошто залагати се ни за какву идеолошку, културолошку, етичку, религијску оријентацију, већ за услове под којима може постојати плурализам таквих оријентација на нивоу друштвене заједнице, тј. слобода избора појединаца између различитих животних алтернатива која укључује и критику монистичких тенденција власти.

Ако се до сада речено има у виду, онда је јасно да Универзитет и Академија не само да имају право да се као институције боре за успостављање и учвршћивање владавине права, већ да им је то најсветија морална дужност, поготово ако победници на изборима теже да владају арбитрарно не придржавајући се никаквих правних ограничења у жељи да под своју контролу ставе све три гране правне државе, особито судску. Тиме они у ствари газе изворни суверенитет грађана и претварају их у њихове пуке поданике, онемогућујући им да своја критичка мишљења о стању у друштву износе у медијима, чиме ови последњи постају пропагандна средства власти која прикривају стварање државе засноване на односу патрон-клијент (уцењени грађани, судије, тужиоци, парамилитаристичке фаланге власти и слично), при чему само приликом спорова унутар патронске структуре, један део те структуре разоткрива криминалне кланове који су до тада релативно хармонично сарађивали са патронажном влашћу у целини.

Зграда Ректората Београдског универзитета (Фото: А. Васиљевић)

Већина наших носилаца универзитетских и академијских звања, смишљено или из незнања, не прави разлику између два битно различита типа правног система. Један је онај који своје порекло има у универзалном погледу на свет који наводно објашњава саму суштину света као таквог, укључујући и човека као његовог дела, и самим тим он својим универзалним нормама предетерминише начин живота примерен људској природи. Сличан овом претходном, јесте онај правни систем чију потку чине животни обичаји и супстанцијалне вредности кристализовани вековним протоком заједничке културне традиције неког народа. Њима је заједнички карактер њихових норми које нису десупстанцијаллизоване, тј. чисто формалне већ супстанцијалистички интерпретиране норме јер своје утемељење имају у самој претпостављеној супстанцијалној суштини живота, с тим што је у првом случају реч о универзалној, за све људе важећој супстанци, а у другом о партикуларној супстанци која важи само у оквиру посебних заједница које се међусобно разликују по својим особеним културним традицијама. У оба случаја оваквог типа система на делу је телеолошка концепција, тј. тежња да се њихови чланови у свом практичном животу што је могуће више приближавају остварењу свог супстанцијалистичког идеала – тј. одговарајућег погледа на свет који је у основи монистичког, а не плуралистичког карактера. Други битно различит тип представља модерни правни систем који не почива ни на једном погледу на свет, већ на чисто формалним правилима игре, која, управо зато што их не карактерише ни универзалистички ни партикурастички супстанцијализам, допуштају унутар свога оквира плурализам погледа на свет којима се придаје иста вредност, али и који су подвргнути у једнакој мери формалним забранама проистеклим из тога оквира. Та правила су универзална, али на чисто формалан, несупстанцијалан начин. Као таква, она не предодређују садржину начина живота људи већ је само на рационалан начин ограничавају како појединци при избору властитог погледа на свет који нужно има своје идеолошке, културолошке, етичко-обичајне и религијске компоненте, не би изабрали онај поглед на свет чије би практиковање повредило једнаке слободе других појединаца или у крајњој линији укинуло чисто формална, за све важећа правила игре.

Не хајући за назначене дистинкције којих је свестан сваки иоле образован грађанин, доминантни део чланова нашег Универзитета и Академије је потпуно пасивизирао своје институције забрањујући им да јавно износе било каква заједничка или већинска саопштења и декларације релевантне за оцену стања у друштву или држави, пошто су Универзитет и Академија наводно искључиво скуп непоправљивих индивидуалаца који могу у јавности делати само у своје лично име. Међутим, то је нонсенс над нонсенсима, јер су правна држава (Rechtsstaat) као формални оквир за равноправан развој различитих концепција идеологије, културе, религије, расе, и живота, и саме те концепције међусобно одвојене ствари; да је, наиме, правна држава утемељена у било којој од тих концепција, она не би била плуралистичког већ монистичког карактера. На тој линији размишља и Јирген Хабермас када истиче да идеја само-законодавства добровољно удружених грађана „може бити потпуно развијена током процеса стварања устава који није заснован на претходном избору супстанцијалне вредности (тј. супстанцијалног – опозит формалном – добра које би у том случају служило као полазна тачка у изградњи устава који ће штитити и развијати то добро – С. Д.), већ на демократским процедурама. Отуда је оправдана претпоставка да је идеја само-законодавства или аутономије неутрална у односу на погледе на свет, под условом да интерпретације сопства и света нису фундаменталистичке…“

Јирген Хабермас (Фото: Gorka Lejarcegi)

Дакле, тврдња доминантног језгра наших универзитетских предавача и академика (у условима у којима је постојећа власт разорила правну државу и уздигла се изнад устава и закона и тако прогласила своју самовољу законом за све грађане Србије) да они пасививизацијом својих институција (одсуством њихових колективних јавних саопштења и декларација) желе да их сачувају од њихове идеологизације и странчарења, у име борбе за непристрасност и аутономију њихове истраживачке и стваралачке делатности, напросто је неодржива и лицемерна. Јер је безобзирно кршење принципа саме правне државе, чији је главни актер сама власт, највећа могућа претња слободном и аутономном деловању Универзитета и САНУ као институција. Стога је некритичко-опортунистички однос назначених институција као институција према лавини која се обрушава на читав наш уставно-правни поредак израз њиховог, макар само прећутног, идеолошког фаворизовања постојеће власти која влада стриктно децизионистички, у ослобођености од свих уставно-законских ограничења, чиме заглибљује Србију у блато безакоња, у правно неструктурирану борбу за превласт једних носилаца разуларених и разобручених воља за моћ над другима. Игноришући дезидеологовани карактер правне државе која омогућује равноправну утакмицу различитих идеолошко-политичких програма у борби за добијање што веће подршке грађанства које и само има природно право да партиципира и суделује својим акцијама у тој утакмици, наши бесмртници као да су заборавили да јавно подржавати успостављање правне државе не повлачи за собом пристрасност према било каквој идеологији и партији већ пристрасност према либерално-демократској држави чију бит чине принципи као што су слобода говора и изражавања, тј. медија, слобода удруживања, независност правосуђа, одвојеност грађана и њихових друштвених институција међу које спада и црква, од туторства државе и слично. Колективна самоодбрана наших високообразовних институција од безакоња и њихова безобзирна критика радикалног урушавања владавине права била би недвосмислен знак њиховог моралног интегритета и обављања једне од њихових крајње важних улога. Француска Декларација права човека и грађанина (1789) не носи на себи никакав ауторски печат, мада су је писали најугледнији и најодважнији интелектуалци тога времена различитих идеолошких погледа на свет. Тиме је она добила ореол колективног акта заснованог на филозофији природних права људи које им, баш зато што су природна, нико, ни власт ни друштво, не може одузети. На уставотворној скупштини формираној током Француске револуције поменута Декларација постала је саставни део донесеног Нацрта француског устава.

Када је рецимо САНУ, као институција, извршила током последње деценије критичку анализу скандалозног стања наше правне констелације и на основу те анализе донела Декларацију о начину успостављања Србије као правно уређене државе? Када је она укорила врх власти због антиуставног делања које укључује и кршење принципа аутономије наших образовних институција? У којој цивилизованој и правно уређеној држави је било потребно да прође око пет година да би одговарајуће универзитетско-академске институције – чији је то еминентни задатак – утврдиле да је докторат министра финансија безочни плагијат; код нас је то званично потврђено тек онда када је и „птицама на грани“ постало потпуно јасно о чему је реч. Зашто наше највише академске институције нису упутиле једнодушан захтев да овај крадљивац интелектуалне својине мора неодложно да поднесе оставку на министарско место пошто крадљивцима није место у влади и зашто пре обелодањивања датог плагијата те институције нису јавно упозориле председника Републике да нема право да се меша у нешто што му није уставна надлежност, тврдњом да Синиша Мали није плагијатор.

Извор: N1

Председник САНУ, иначе страсни борац против политизације ове установе, изјавио је у бар два наврата да је КиМ независно де факто и де јуре (настрану што је ово последње апсолутно нетачно јер Косово не може постати ни члан УН, без одобрења државе Србије и сталних чланица Савета безбедности које имају право вета). Реч је о томе да не приличи председнику САНУ да даје изјаве о тако важном државно-политичком проблему: ниједан председник такве институције не би дао изјаву у којој се на своју руку залаже за сецесију дела своје земље. Један уски круг наших интелектуалаца, којима се не може оспорити оштар критички однос према садашњој власти, покушао је да одбрани овакве Костићеве иступе упућујући на одважност његовог критичког изрицања којом се он између осталога супротставио и наводном повампирењу националистичке деснице која је напала интегритет САНУ као институције. Но, не би било тешко доказати да иза ових Костићевих јавних иступа не стоји критичка одважност већ улизичко повлађивање нашем овоземаљском Богу. Наиме, после његове прве такве изјаве, главни уредник прорежимског Информера уздигао је председника САНУ у „звездане висине“. После другог сличног Костићевог исказа, сам Александар Вучић експлицитно је похвалио његову смелост да искаже став који је мањински у Србији. Пошто је познато да је Вучић спиритус мовенс „машине за млевење својих неистомишљеника“, јасно је да је ова похвала изношењу мањинског става само спин којим се жели прикрити чињеница да је председник САНУ изразио управо оно што наш Господар из дна душе жели. Наиме, поменути став челника САНУ само је део припреме грађана да прогутају као неминовност будући чин признања независности Косова. Што већи број таквих гласова је нешто што одговара Вучићевим жељама.

Наравно, свако има право да јавно износи прогнозе о будућој косовској судбини, па и поменути уски круг бранилаца Костићевог приступа том проблему. Али присталице процедуралне демократије треба да знају да се Косово не може отцепити од Србије вучићевским антипроцедуралним пречицама већ само после сложеног поступка који ће поштовати важеће процедуре међу које спада и референдумско изјашњавање свих грађана Србије, јер грађанска држава не припада ниједном државнику нити иједном етницитету већ свим њеним грађанима независно од њихове идеолошке, етно-културно-верске и расне припадности. Исто тако, појам очувања државног територијалног интегритета није изум десних етнонационалистичких снага већ резултат широког консензуса свих снага, било левих или десних, којима парламентарни систем не ускраћује легитимни и легални статус унутар његовог правног оквира. То је један од кључних принципа државно-територијалног поимања нације у грађанској држави.

Председник САНУ Владимир Костић (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

Понашајући се на предочени начин наш Универзитет и САНУ срозали су свој углед на најниже гране у својој досадашњој историји; њих све више и више захвата „болест на смрт“ чиме те институције, уместо да грађане подстрекавају на активни бунт против обесправљености и тешких неправди, против царовања безакоња у којем важи она стара изрека „кадија те тужи, кадија ти суди“, умртвљују њихов критички потенцијал. Тиме већина чланова назначених институција, уместо буде морална савест друштва, постаје њен гробар за „шаку долара“ и нешто привилегија на основи којих добијају мрвице са трпезе ванправно утемељене Моћи. Дакако, свака част онима који нису одустали од улоге критичког интелектуалца не у традиционалним већ у модерном смислу тога појма: онима, и на Универзитету и у Академији, који нису склони да продају своје интелектуално поштење и узвишену мисију за пролазне чари неутаживом похлепом испуњеног хедонистичког живота.

Аутор је писац и преводилац бројних филозофских књига