SEDMORO POVRATNIKA POSLEDNJA STRAŽA U SELU SLAVNE PROŠLOSTI Poznato po herojstvu Marije Bursać, još prkosi izumiranju i gašenju

Ваш глас0

Sedmoro ostarelih povratnika, koji žive kao u 19. veku, poslednja su straža u selu Prkosi nadomak Bosanskog Petrovca, poznatom po slavnoj partizanskoj bitki, u kojoj je smrtno ranjena Marija Bursać, prva žena narodni heroj Jugoslavije.

Sve u svemu, sedmoro čeljadi u tri kuće, sva su ostala vrata zaključana, a nekad bogata imanja zarasla u korov. U selu nema dece, nema omladine, svadbe nije bilo decenijama. Namlađi momak, Branko Zorić zvani Mane, bliži se pedesetoj.

Nije ni čudo što se omladina razbežala. Ko da u 21. veku živi bez vode, struje, interneta, u selu do kojeg može stići samo lošim makadamskim putem, koji, svako malo, ili odnese bujica ili zaveju snegovi.

Samo kad to treba političarima, da se uslikaju i pokažu, sete se Prkosa, vele Mane Zorić i njegove komšije Đuro Kresoja (65) i Milanko Kovačević (64).

Milanko KovačevićFOTO: SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA
Milanko Kovačević

– Prošle zime zapadao sneg, danima nismo mogli nikud mrdnuti, a put niko nije čistio. Kad odjednom, dolaze tri televizije, da nas snimaju, a ispred njih idu tri grna, da novinarima razgrnu put i da ih ubede da mi, valjda, izmišljamo da se put ne čisti – kaže Milanko za Srpskainfo.

Prkosi, kažu meštani, još prkose izumiranju i gašenju sela, ali ako se ovako nastavi neće još dugo.

Pre rata ovde se, kažu, živelo carski, iako Juga nije bila carevina, nego socijalistička država.

Ono, nije da su Prkosi, kao partizansko ustaničko mesto, bili nešto povlašteni, ali opet, svaka je kuća imala po nekoliko krava i tridesetak ovaca, štale, košane i trkator. Mlađi su, uz to, radili u fabrikama u Bihaću ili Petrovcu.

Struja je u Prkose stigla još davne 1966. godine, pre više od pola veka, a danas u selu nema elektromreže. U ratu je „nestalo struje“, obećavali su im, mnogo puta, da će obnoviti vodove, ali ništa od toga. Javna je tajna da se u Federaciji BiH baš i ne lome da obnove srpska povratnička sela, čak ni ona sa partizanskim pedigreom.

-Imamo samo solarne panele, donatori nam obezbedili. Ne živimo u mraku, ali opet nije to prava struja. Čim sunce zađe, pada napon, zimi, struje skoro da i nema, a čak i leti veš mašine možemo uključiti samo od jedan do tri po danu, kad je sunce najjače. Poljoprivredne mašine na elektriku ne možemo uključiti nikako, preslaba je struja za to – priča Mane.

Nemaju meštani Prkosa ni vodovod. Dok su imali pravu struju to i nije bio problem, imali su bunare, uključe hidrofore i milina! Eto vode u svakom kupatilu. Sad, ova solarna struja ne može da vuče vodu, nije dovoljno jaka. Pa se dovijaju, koristeći kišnicu i donoseći vodu za piće sa kilometrima udaljenih izvora. Još kad naiđu čobani sa velikim stadima, pa im izvore zagade ovce, eto belaja.

Selo PrkosiFOTO: SINIŠA PAŠALIĆ / RAS SRBIJA
Selo Prkosi

-Sve je kod nas nekako naopako. Imamo crkvu, ali nemamo popa, mislim, našeg, stalnog, koji bi ovde živeo. Naš pop Nikola je iz Šipova, radi u Krnejuši, kod nas dođe samo ponekad, recimo posleednje subote u julu, kad je u selu okupljanje i kad dođu naši koji su se raselili, od Banjaluke do Novog Sada – pričaju meštani.

Na svu muku, kažu, moraju gledati kako se u susednom selu Lipa, gde stanovnika više i nema, migrantima obezbeđuje sve, od prodavnice, struje, interneta, puta do fast fud restorana…

A oni, starosjedioci, koji žive na pradjedovskoj zemlji, ni 25 godina nakon okonačanja rata, nisu dobili čak ni pravu struju i čestit put.

U takvoj situaciji ni prelepa priroda, za koju bi mnogi zapadnjaci platili da je vide i uživaju u njoj, ni seoski putevi kao stvoreni za brdski biciklizam, ni ukusna domaća hrana, ni spomenik čuvenoj heroini Mariji Bursać, podignut pre četiri godine, ni blizina Parka prirode Una… ne vrede mnogo.

Jest, sve su to turističke atrakcije, ali koji će ti turista doći u selo, u kojem ne može ni da se istušira, niti sresti mladog čoveka da ih usluži.

– Ma kakvi turisti, što bi neko dolazio ovamo, ako ne mora. I mi koji smo ovde rođeni i vek proveli jedva deveramo. Ne znam, ako se nešto ne promeni, a ne verujem da hoće, moramo seliti, i to što pre to bolje. A opet, kud smo prispeli u ovim godinama! Čak i onaj ko i ima penziju, to su male penzijice, jedva da se preživi i ovde, na svome. Znači, ćuti i duraj, dok možeš – veli deda Milanko.

I, u stilu pravog krajiškog filozofa – amatera, dodaje: „Durakovića pleme je najstarije na svijetu!“

Marija Bursać, seoska devojka koja je s pesmom otišla u smrt

Marija Bursać, prva žena narodni heroj Jugoslavije, seoska devojka rođena u Kamenici kod Drvara, smrtno je ranjena jurišajući na fašistički bunker na Prkosima. Umrla je s pesmom na usnama i ušla u legendu i pesmu.

-Sad vidim Prkose, brdo vetrometno, njihovo gnezdo u našem kraju i vidim Mariju na položaju… Triput je munja kroz noć zasijala, triput je Marija jurišala – zapisao je Branko Ćopić u kultnoj pesmi „Marija na Prkosima“.

Marija je imala samo 23 godine, kada je poginula, braneći slobodu. O tome svedoči i spomenik, koji su nekadašnji stanovnici Prkosa 2016. podigli u svom selu, na visu Krmaruša, gde je mlada partizanka vodila svoju poslednju bombašku bitku.

Spomenik se nalazi usred predivne, netaknute prirode, ali ga retko pohode, čak i antifašisti. Nema ni planinara, ni bajkera, ni đaka, iako bi za sve njih ovo bila idealna destinacija za izlet.

Blic