Саша Кнежевић: Welcome To Serbia

 

Знамo да је иза глобалног џихада увијек стајао евроатлански империјализам. Стара иранска пословица гласи да ,,иза радикалног ислама увијек стоје Британци“. У совјетском рату у Авганистану, познато нам је да су се обучавале стотине хиљада милитантних  исламиста у америчким камповима. Најпознатије име из те епопеје је и Осама Бин Ладен али су и много други каснији проповједници, идеолози и практичари прошли кроз авганистански рат. Они ће радикализовти своје погледе на свијет и своје претензије, и њихова улога биће запажена и у алжирском грађанском рату, египатским сукобима и ткз. Арапском прољећу. ,,Талибани су пет година (1996-2001) владали Авганистаном, као исламски емиратом са престоницом у Кандараху и не треба заборавити да су их признали управо амерички клијенти Саудијска Арабија, Пакистан и Уједињени арапски емирати, Но, средином деведесетих глобални џихад је и даље био вема важан у америчким стратегијским нацртима; трајали су ратови у бившој Југославији и на Кавказу. О дешавањима приликом распада Југославије код нас је готово све познато. Запад је рано дефинисао добре и лоше момке, при чему су некако Срби као православци добили улогу ових других, криваца за сва дешавања. Чеченија је као и Босна и у нешто мањој мјери касније Косово доживљена као важан корак у глобалном џихадизму. Све то уз велику подршку Британаца и Американаца који су тако (ин)директно припремали напад на своју територију коју годину касније. Дакле исламизам се показао одличним за борбу против османског царства које се налазило на путу дјелимичне модернизације, комунизма, секуларних арапских режима и православних држава. Логично је било да се неко запита може ли се он користити и против грађана западних држава. Тај неко је могао бити и на страни самих исламиста, али и на страни оних који су унутар америчке администрације и ванвладиних кругова моћи размишљали о новим подухватима…“, све то сјано разрађује Миша Ђурковић у његовој књизи ,,Илузија европске уније“ коју овдје истичемо. Међутим, тежиште отворених сукоба се посљедњих година преноси на подло изрежирани – демографски трансформизам посљедњих остатака традиционалне Европе, што је врло ефикасно, перфидно Покоравање, како и гласи један роман Мишел Уелбека који описује нову еру истрошене западноевропске цивилизације која постаје лак плијен најпродорније монотеистичке религије ислама. Пред његовом агресијом се руше све теорије егалитаризма и илузије либерализма. Парадокс либерализма, који у суштини негира сваки колективни, национални, религијски, културни, полни идентитет, је толерантност према исламском радикализму који све постулате либерализма одбацује, и у својој херметичности сопствене вриједности засноване на искључивим разликама – афирмише, док нам либералистички опсјенари држњ предавања о апсурдној инклузији  миграната у европски поредак. Паклена позадина миграционе политике створиће невиђену конвергенцију катастрофе у Европи, већ се дошло до тачке са које нема назад. Илузије њихових снова о хармоничном мијешању довешће до унутрашњег рата. Много прије су Шарл де Гол и Жан-Мари ле Пен упућивали на тај проблем, на инвазију изрежираних сеоба у Европу ,,које је наше покољење допустило, и због којег ће га се будуће потомство с правом гнушати“. Гијом Фај нас у ,,Археофутуризму“ упозорава да се данас и поборници и непријатељи ‘глобализације’ боре против вјетерњача. Кроз интернационалну трговину и размјену, глобализација се већ била појавила између XVI и XX вијека – ово сада је утврђена чињеница. Прва ју је покренула Европа са својим ‘великим открићима’, освајањем Америке, и колонизацијом. Међутим, глобализација трговине никада није била синоним за етничко мијешање или за неконтролисану слободну трговину. Гијом даље наводи да је оно што треба данас да критикујемо, са наше тачке гледишта, јесте шампон глобализације – или, прецизније, космополитизам. Тај термин не служи као средство које описује постојећу реалност, већ као оружје идеолошког војевања против Европе, суђено да антрополошки поплави наш континент након што ће га паралисати политички. Ти шампони космополитизма говоре, ‘Људи Земље су једно, стога хајде да се помијешамо.’ Они би жељели од нас да повјерујемо да се будућност планете састоји у нашироко распрострањеном мијешању, и да се политичке и економске границе срозавају. Али то су само софизми: то није уопште оно што се догађа. Етничка хомогеност кроз мијешање раса не чека уопште иза ћошка; баш напротив, етнички блокови на другим мјестима ојачавају. Једино су Европа и Сјеверна Америка подвргнути имиграцији. Само њихова интелигенција вјерује и присиљавају друге да вјерују у неминовност глобалне државе у коју се сливају и асимилују усељеници свих раса. Баш као што је марксизам начинио од људи да повјерују у научну неизбјежност успона интернационалистичког социјализма, глобализација представља централну компоненту космополитске идеологије, која тако мудро објашњава како смо ‘историјски’ принуђени да прихватимо тај масивни прилив афро-азијских имиграната и да се одрекнемо нашег прастарог антрополошког и етничког идентитета као Европљани. Гијом Фај закључује да се глобализација и имиграција не тичу остатка свијета. Велика је обмана када неки тврде да је глобализација свјетски феномен који се одражава на ток историје. Оно што је стварно, заправо, јесте масовна демографска колонизација којој смо подвргнути. Кина, Индија, Африка и арапско-муслиманске државе се не мијешају више: они експортују своју крв, али је истовремено и одржавају у својим затвореним блоковима. Они нас покоравају (дјелимично у виду освете) кроз један подли метод инфилтрације, који је далеко више ефективнији од отворене милитарне инвазије – јер не изазива никакву непосредну реакцију и револт. Под ,,исправно вођеним халифима“ муслимани су од војника вољњих да умру за вјеру прерасли у народ који се њој покорава. Освајачки ратови су Алахова заповијест и материјално корисни подухвати. Тек јасније пошто је створено исламско царство, настао је и појам унутрашњег џихада – личне борбе против грешних жеља – али заснованој на претпоставци да се спољашњи, стварни џихад, приближавао испуњењу. Концепт духовне борбе увијек је био подређен оригиналном пројекту, ратоборном значењу тог термина. Ислам је пружао мотив за освајања и идеолошко оправдање за освајачке апетите неспутане природном мјером. Став савремених исламских мислилаца и активиста да ,,ислам мора да влада свијетом и док ислам не завлада, наставићемо да жртвујемо своје животе“ нити је екстреман нити необичан са тачке гледишта традиционалног ислама. Њега је одобрио Алах од тренутка када је Мухамед успоставио безбједну базу власти у Медини:

О, Пророче! Подигни вјернике на борбу, наређује Куран, уз обећање да ће двадесет вјерника издржљивих побједити двије стотине невјерника, а стотина ће побједити хиљаду. Према непријатељима ислама не смије бити милости, већ ,,убијте их гдје год их нађете“.

Крај ратовања је могућ само када над свима преовладава Алах. Постоје десетине ,,чврстих“ (тј. наводно вјеродостојних) хадиса са Мухамедовим увјеравањима да Алах свим светим ратницима гарантује истог часа улазак у рај у случају мучеништва, или ,,награде и благо које су заслужили“ ако преживе.

Данашњи либерални, шизофрени погледи, лицемјерни и педерасто неуротични, пацифистички и космополитски хоризонти (поготово згражавање над насиљем, које блокира и нужну физичку присилу да га сурово спријечи, код једног млитавог, конформистичког и конзумеристичког европејца) из перспективе виталних миграната дјелује беспомоћно, и отвара могућност за нова освајања. Да не спомињемо онај завјетни хришћански (привидни, молитвени) пасивитет, у хришћанској мистици која је потекао од њеног ранохришћанског, мирољубивог супстрата, највише задржаном у Православљу, данас код нас толико фалсификованог, и узиманог за форму и алиби – кукавичке фарисејштине. Испосништво је увијек било страно пустињским ратницима а и Мухамед га је осуђивао као „калуђерштину“ (рахбанија) типичну за хришћане. Зато Мухамед није употребљавао ријечи ,,ислам“ и ,,муслиман“ док се није учврстио у Медини, после битке код Бадра. До тад су се његови сљедбеници једноставно звали ,,вјерници“ (мумини), а то је назив који је коришћен и после његове смрти.

Запрепашћујуће је да недавно предсједник Србије јавно изјављује, дословно цитирамо:

,,Ја немам ту врсту страха од миграната, какви имају други из мени непознатог разлога. Неки су паметно поступили. Зато је Ангела Меркел једна од највећих лидера савремене Европе, зато што је веома мудро поступила. Буде ли чекала на наталитет Немаца изгубиће петнаест милиона становника у наредних тридесет година. А овако неће да изгуби петнаест милиона становника. Веома мудро води своју земљу… врло мудро је водила своју земљу, много мудрије него сви ми, који смо се правили паметни и гледали да само неког ишутирамо из своје земље“.

Дакле, и поред тога што сви знамо да је дојучерашњи министар Аустрије Херберт Кицкл јавно изјавио да је са Србијом постигнут договор о повратку миграната придошлих преко Балканске руте који буду добили негативан одговор за добијање азила, ми слушамо овако опасне изјаве са највећег државног врха. Кицкл је у емисији ImZentrum на аустријској телевизији ,,први пут јавно изјавио да је са Србијом тај договор већ донешен.  Поред толико звјерских напада од стране миграната у земљи, влада медијска цензура, док предсједник назива српску омладину ,,ђубрад фашистичка“ јер је присиљена да сама заштити своје улице, народ Србије се осјећа све угроженије и беспомоћније пред дивљим хордама заштићених исламских фанатика, а полиција хапси сопствене грађане. Да ли је заиста тоталитарни режим толико учврстио унутрашњу аутократију у окупираној Србији?! Очигледно да је вазална политика колонијалне управе долази до свога максимума, као што знамо да сваки такав стег у једном моменту мора да пукне, ако се његов интензитет стално појачава.

(Наводими неколико сура из Курана, које су само од неких који подстичу освајачке претензије ислама, на чијем програму се и панисламистичка доктрина базира.)

Кад буду узимали душе онима који су се према себи огријешили, мелеки ће упитати :“Шта је било с вама?“ „Били смо потлачени на Земљи.“ – одговорит ће. „Зар Аллахова Земља није пространа и зар се нисте могли некуд иселити?“ – рећи ће мелеки, и зато ће њихово пребивалиште бити Џехеннем, а ужасно је он боравиште. Онај ко се исели Алаха ради наћи ће на Земљи много мјеста, упркос својим непријатељима, и слободу. А ономе ко напусти свој родни крај ради Аллаха и Посланика Његова, па га стигне смрт, награда од Алаха њему је сигурна. – А Аллах много прашта и милостив је. Није вам гријех да молитву на путовању скратите и када се бојите да ће вам невјерници неко зло нанијети. Невјерници су вам, доиста, отворени непријатељи. Куран, Сура (4;97,100,101)

Они би једва чекали да и ви будете невјерници као што су и они невјерници, па да будете једнаки. Зато их не прихваћајте као пријатеље док се ради Аллаха не иселе. А ако окрену леђа, онда их хватајте и убијајте гдје год их нађете, и ниједног од њих као пријатеља и помагача не прихваћајте… Сура (4;89)

Болну патњу навијести лицемјерима, који пријатељују са невјерницима, а не с вјерницима! Зар код њих траже снагу, а сва снага припада само Аллаху. Сура(4;138,139)

…А онога кога Алах у заблуди остави – ти нећеш наћи начина да га на Прави пут упутиш. О вјерници, не пријатељујте са невјерницима умјесто с вјерницима! Зар хоћете пружити Аллаху очигледан доказ против себе? Сура (4;143,144)

 

СКК