Саша Кнежевић: Сјећање на Риста Радуловића

Ваш глас0

Једна од најљепших пјесама Тина Ујевића је ,,Молитва из тамнице“. Пјесма је посвећена Ристу Радуловићу  (1880-1915), једном од идеолога српског националног покрета у БиХ, којег су аустроугарске власти заточиле у концентрациони логор Арад, у којем је и мученички скончао.

Ристо је још тада био сумњичав према („франкејнштајнском експерименту“) југословенизму, подозревајући идеју српско-хрватског јединства. Колебао се у том набујалом (морбидно снихосходном) егалитаризму „сељачких маса“, који је утирао пут југословенском социјализму, који је денационализовао српски народ више него иједан спољњи непријатељ, док су у његовој лабораторији мутирали будући псеудонационалистички хибриди, антисрпског југословенизма.
Он је за разлику од Петра Кочића и младобосанаца сматрао да је потребно више „српског егоизма“ у односу према хрватском националном покрету.
У поређењу са Цвијићем и Скерлићем, чији је национализам с временом добијао све изразитију југословенску боју, Херцеговци Радуловић и Гаћиновић задржали су изразитији српски став.
Радуловић је истицао неопходни национални егоизам, који треба да гаји свака нација, па и српски народ, ако мисли да опстане и јача у будућности:
,,Сваки народ мора да има доста велику дозу егоизма, па да у животу има успјеха, дакле да напредује.
Без тога, он у вртлогу борбе и утакмице пропада или постаје робом, слугом јачега, што излази на једно исто. Ми тога националног егоизма нисмо показивали довољно, и ми тај осјећај морамо да јачамо.
Ако то будемо чинили, тада ће наши национални интереси чинити средиште према којем се управљају и у које се слијевају све наше акције, све наше тежње. Те само у том случају нећемо бити играчка тренутних сентименталних излива, који често пута, или боље да кажемо увијек, скрећу с пута националну политику, и дају јој правац којим при хладном расуђивању не бисмо допустили да пође“.
Дакле, и српски мученик Радуловић је такође упућивао Србе, као и касније велики Дучић и (преображени) Црњански, да све проматрају искључиво „са српског становиштва“, без сентименталних и утопијских ерупција, у којима су увијек српске обмане и порази.
Нажалост, нисмо вјеровали у визије, наших највећих пророка и мученика, и српски народ је ушао у крваву одисеју југословенизма, у којем се зомбиран,  до данас тетура…
МОЛИТВА ИЗ ТАМНИЦЕ
Успомени Ринде Радуловића
Бескрајни Боже, што на плавом своду
злато и сребро ноћних звијезда палиш,
чујеш ли гдје ти на прљаву поду
лелече љуту молбу срван малиш?
У ноћи кад сам очајнички бдио
с погледом рујним поврх влажна стропа,
кад сам у огњу болних машта снио
звук пјесме буне или громор топа,
колико пута из те црне јаме
подигох небу руке пуне гњева,
колико пута поврх оштре сламе
провриштах мржњом светих хвалоспјева!
Ако ли жртва меса или кости
спасење може робова да купи,
гаврану дат ћу да се њоме гости
и гладном црву четврт срца скупи.
Ако те груди, ил те очи бистре,
треба да кљуном свиреп јастреб кљује,
и да ме мемла, или битка истре,
нека! о нека! само Бог да чује!
За пир и раскош љубави будућих,
за зелен траве и за злато жита,
за славну ватру пољубаца врућих,
за вино пјесме, за звук што махнита
– и за све жетве поносне и лијепе
и за све бербе блажене и чисте,
ево ти нуђам поклон воље слијепе
и свијетлих жеља горде аметисте.
И моја плућа, бубреге и јетра,
и моје кости, живце или кожу,
пружам за искру пламенога вјетра,
стављам на олтар жртвеноме ножу.
Нека од тијела не остане праха,
нека од душе не претече плама;
нека у пожар нестане мог даха,
а поврх лијеса буде вјечна тама;
и нека чемер потоне у диму,
а плави санци у зеленој трави,
но само, Вишњи, живом побратиму
кандило своје милости објави.
Разгали свијету багрену слободу,
и чудо ствари што се себи диве,
озари плавет и обасјај воду,
раздери зором хоризонте сиве;
и, кад бљесне млада жеља људи,
напон тетиве у полету лука,
под трудну шију узглавље посуди,
над мушко тјеме гизду славолука.
Покази што је Васионо Право,
и немир знати, или Љубав моћи,
и воља ићи, ићи тврдоглаво
под жегом сунца и свјежином ноћи.
Мермера покољ, жубор водоскока
откриј за блиједе, сањарске мјесеце;
а Еден уха и музику ока
спаси за нови осмијех наше дјеце.
А када спане ова црна љага
и радост зблажи светло лице Христа,
блажена бит ће откупљена влага
и кужна плијесан засјати ће чиста.
Знам да ћу дотле остати без гласа
и да ће гробом бити мрачна јама,
но због тог светог, због тог славног часа
благосиљем те с овим веригама.
Јер ће у врту да побједни ловор
и њежна мирта да упоред цвјета,
јер ће да слави ослобођен говор
вјечиту младост и невиност свијета.
Париз, 1917. – Забавник, Крф, 1918.