Саша Кнежевић: Последња могућа побуна

Друштво0

,,Пустиња расте… Тешко оном који у себи крије пустињу.“

Коме данас још није јасно да “параде срама“ имају изразито политичку позадину. Окупаторска чизма држи под контролом освојену територију док после сваке капитулација долазе нужне посљедице. Највећа посластица су оне земље које су у великим ратовима биле непокорне и храбро одолијевале притиску да се подају нечистом духу. Земље које су имале јаку традицију и одударале моћном духу времена који тежи свим својим силама, да му се сваки народ, до посљедњег слободног човјека – Потчини.
(Након капитулације Јапана у Другом свјетском рату, након геноцида у Нагасакију и Хирошими од стране Американаца, да би се до краја понизио национални понос и сломио самурајски дух Јапана, наређено је масовно одузимање свих мачева у земљи, због таквог колективног понижења је извршено много харакирија. Окупатор је знао колико је то јак психолошки притисак, онда када згазите симбол духовне вриједности и пркоса противнику, коме је он сакрални предмет и неодвојиви дио традиције. Тако почиње сваки процес обезглављивања и потчињавања. Од нас ти исти данас захтијевају на предају нашу сакралну територију, наш епицентар надања, које нас спаја за врело борбе и завјета са Богом.) Прљаве марионетске структуре су исконтруисане од ријетко пробраног шљама, који је још прије врбовања морао да потврди своју усрдност, тако што би доказао да је спреман да спроведе све што од њега тражи потписани фаустовски уговор. ЛГБТ(П)- организација је једна од најраспрострањенијих извидница америчке (евроатлантистичке) империјалне геополитике. Она носи симбол оног свијета и оних вриједности које окупатор проноси; које морају бити недодирљиве, које се морају пропагирати, и које морају имати своје представнике у врху монтираних влада. Слугама окупатора свака узурпација доноси “манипулативни дриблинг“, “недодирљиви катализатор (све)опадујећег отпора“, “веће коске од задовољњих газди“ и “учвршћеније позиције“. Узгред, ту су и изрежирани протести, балансирање опозиције, медијско заглупљивање апсурдним децентрализацијама, невладине организације, псеудопатриотски покрети који као стрвинари живе на рачун славне и давне српске прошлости, тамно двојништво цркве, спортска дешавања, врбовање истакнутих јавних личности који су се до тада кретали бар у наступима самосвјесно, да не помињемо њихове неприкосновене пипке у просвјети, здравству, економији; укратко, њихови сателити обесмишљавају сваки потенцијал снаге и подстичу сваку карикатуризацију истинских вриједности у којима се може родити озбиљнији преображај. Они су добро утврђени у цијелом систему једне окупиране државе која се затим придружује том ланцу стратешких “жутих звјездица“ у јачању фронта према православној Русији (према оној нетварној, неуништивој, царској – Христовој Русији, којој је Божијим Промислом предат православни штит Васељене), у једној неизмјерној жељи за апсолутном диктатуром и коначном униполаризацијом свијета.
 
[Сваки ваљан подстрек треба:
 
Обесмислити, десакрализовати, површно приказати.
 
Синкретизам неспојивих, сукобљених, дијаментрално непомирљивих.
 
Приказати га као неозбиљну представу на парчићима “слободе“, да би се могла као „окована снага у циркусу“ исмијавати, и са безбједне дистанце, иза решетки кавеза – радознало посматрати.
Цинично понизити.
 
Перфидно га свести на понуђеног од стране њих, од лица маске зване – Демократија.]
 
Сваки такав одлив критичке снаге и атомизација критичне масе, убире отровне плодове и апсорбује и најмању жељу за озбиљнијим отпором. Треба да свако повјерује да нема неусловљених. Сваки колонизатор изнова и изнова терорише и покушава да сломи оне темеље које чине суштину идентитета и аутентичности покорене територије. Ако му то успије може бити увјерен да је новостворени хибрид напокон >>манкуртисан<<. Нема више отворених ратова, са химерама савременог доба и модерне технократије, због којих је дјетиње наивно мислити да ћете противнику икада видети беоњаче. Диверзије, које би могле окупити одређене групе за ефикасније унутрашње ударе су трајно онеспособљење, док је све материјално оружје од народа отето и предато непријатељу на располагање. Најсировија криминална лица су добродошла у државним службама, не презајући од најгнуснијих недјела не били задржали своје материјално благостање и полуге власти. Легализован је сваки рекет и неправда, добродошла је атмосфера сталног притиска и репресије. Повећати радне часове али што више смањити наднице, одржати сталну несигурност радних мјеста која увијек добро послуже при политичким уцјенама. Ликвидирати жељу за сваким разборитим мишљењем. Забавити, поткупити и лоботомисати. Финасирати што већи вулгаритет и декаденцију у поп култури.
Повећати степен дезинформација и симулација до усијања конфузности, гдје ће се као гуске у дубокој магли симулакрума лутати, и неће моћи разазнати нико никога. Компромитовати све непожељно и означити га екстремним, да би у сваком моменту могло да се без икаквог објашњења и разлога нападне. Дати одријешене руке псеудоелити и духовно мртвој олигархији да пљачка и експлоатише земљу… Побуна се са друге стране завршава у минорним окупљањима, протестним шетњама или аутономним литијама, потом њихово дијељење на друштвеним мрежама као вид самопромоције и доказ „патриотизма“. Пред илузорне изборе партијски вампири се само труде да побољшају личну корист, и сами знајући да је промјена у либерално-демократском тоталитаризму и окупацији ове врсте и с тим средствима немогућа. Озбиљнија побуна се у самом повоју елиминише егзистенцијалном уцјеном или адекватном санкцијом, која се на првом кораку превентивно одстрани или се локализује њен и најмањи симптом који би могао угрозити рутинску стратегију. Блогери, аналитичари и критизери из блата ничу, док се организују прегршт бљутавих манифестација, јубиларних скупова, спомен обележја, на којима се само добро једе, пије, усликава па после уз етно-групе задовољно пјевуши.
 
Огавно псеудоауторитативно чиновништво и псеудохијерархија у институционализованом и посветовњаченом „ТАМНОМ ДВОЈНИКУ ЦРКВЕ“ се представља као Христова црква. Њено болесно ткиво продире у све поре и прави од људи манипулацијом робове, а перфидним прогоном антихристе. Упоредо са осипањем тог хумуса, слаби и свештенство и монаштво, ушушкано у сујету, подјеле и међусобну завист. Све то афирмишу окупаторске касе које инфилтрирају своје субјекте у комплетан систем, потчињавање Цркве је највећи императив, јер окупатори знају колико је Црква значајна, да је она посљедње уточиште, посљедња алтернатива и столп који одолијева асимилацији у глобалну дистопију савременог неолибералног и капиталистичког поретка, који све претвара у безличну, глобалну потрошаку масу. Путено робље и безлични конзументи. На њима не треба трошити ријечи, када видимо како су разорени они потенцијали који би требало да имају најјаче оружје против окупатора и њихових велеиздајничких слугу. Видимо како ничу “проклете јалове смокве“ новооформљених савеза, група, и подгрупа што виртуелних што политички ангажованих. (Треба истаћи врло мали број еминентних и непоткупљивих српских прегалаца, али они су скрајнути на маргину икаквих утицаја, и расипају сопствено биће, трпећи разноразне поруге да би каткад били позвани на субверзивним антисрпским медијима, да поред промоције „афричких шљива“ и пропаганде анималних појава, напокон добију минутажу да свједоче српску причу.)
Сви они су свјесно или несвјесно исконструисани, независно од њихових жеља да дјелује независно, и сви имају исте одлике неусаглашености, бенигности по систем, затворености, на другој страни су личне амбиције, дух зависти, донкихотовске имагинације и подјеле; од “светосавских“, “витешких“, „завјетних“, “отаџбинских“, “традиционалистичких“’, “монархистичких“, “дражићеваца“, “љотићаваца“, “недићеваца“,
до козачких савеза; института, организација, академских трибина, предавања, научних скупова. Терор многоглагољивости; непрестаних дебата, бесједовања, књижевних вечери, концерата, приредби.. једном ријечју – отужни Маскенбал, чије маске вапе да буду примјећене, а већина су већ инфилтриране у трули систем. Сви ти стрвинари се довлаче да се успузе на патриотску причу. Чак и видљиво прекопирани, испразни западни пројекти кокетирају “српском причом“ у виду сумњивих организација, па је снимити спасење неког уличног пса, данас постало грандиозно патриотско дјело. Немам ништа против тих безазлених наступа, али у земљи у којој се гуше посљедњи издисаји сопства је бесмислено усмјеравати своје снаге и трошити такав потенцијал на наведене тривијалности, јер у окупираној земљи, иза друштва за заштиту животиња, насиља према женама, дјеци и сл. често стоје западни стратези. Прозирна је маска перфидног хуманизма и трансхуманизма, који се у суштини бори против православља, традиционалних вриједности, породице, једном ријечју – Отаџбине. То је подла контрола преко које се манипулише са свијешћу сентименталне масе. Све се преобликује у један невиђен кич и бласфемију оног аутентичног хабитуса једног народа што може некада обновити истрошену снагу, па се тако на добро финасираним церемонијама додељују награде и одликовања. Коме би нормалном пало на памет да прими ордење које је додијељено неком нашем великану, а да притом није посвједочио неким дјелом које је сразмјерно подвигу тих јунака. Правити циркус од таквих одликовања је гнусна увреда за безброј њих који су просипали крв и гинули, и били одликовани тим одликовањима. Притјерани у ћошак истински јунаци из претходних ратова, приморани су да гледају како се на рачун њихове жртве убирају политички поени и граде бескрупулозне везе и интереси оних најгорих. Клањајући се истинском хероју (у лику божанства, пророка, јунака, пјесника, духовника, књижевника или краљева), ми истовремено реактивирамо оно најбоље у нама. Добро је ако се упоређујемо са њима, тек тада уочавамо своје слабости. Какви ли се све данас упоређују са тим Херојима и узимају њихова имена у своја лицемјерна уста. Ето у каквој „кали југа“ сваштари смо принуђени да обитавамо; лажних војвода, атамана, умишљених вождова, гомиле испразних медиокритета који све обесмишљавају и ничу из ђубрива мирнодопске апатије са квазипатриотизмом који доноси уносан бизнис и служи само најнижем самопромовисању. Традиционални ратови свјетских размјера су превазиђени до оног последњег рата у којем неће остати ни камен на камену. Послије Другог свјетског рата Европа је покорена, као између Сциле и Харибде је стајала, између наметнутог совјетског социјализма и америчке хегемоније који су “двије главе оне исте змијолике звјери из Откровења“. Америчком и псеудојеврејском империјализму (анти)руски социјализам је послужио да разбије православну монархистичку Русију, између осталог и окупира Југоисточну Европу. Међутим, амерички имеријализам је загосподарио епохом која се не може упоредити ни са једним минулим временом. Из технократске, либерално-демократске урвине свијет се сурвао у бездан духовне мљевионице. Ти гнусни стратези су схватили каквим се огромним дометом манипулације располаже, путем мас-медија, либералистичке и неолибералистичке концепције економске и социјалне политике. (Тржиште је олтар којем се све жртвује, бог је новац у који се једино вјерује.)
 
Становиште Ернст Јингера још увијек је актуелно. Најбољи начин побуне данас је прикривена побуна, ,,живот шумског бјегунца“, који је могућ и у овим околностима: ,,Политички моћници су толико јаки да уколико се отворено побуните не чините ништа до сопственог самоубиства и тим људима чините услугу јер сте се разоткрили“. (Е. Јингер) ,,Одржати се слободним, присутним у себи самима, наспрам, како једне, тако и друге ,,природе“ – а усред степа или алпских врхова, готово нетакнутих, ни мање ни више него у европским или америчким ноћним баровима“. ,,Узјахати тигра“ како је то и наслов чувене Еволине књиге, овај екстремно источњачки израз исказује идеју, да ако успијемо да јашемо тигра, не само да спречавамо да нас он збаци, већ не силазећи, упрегнути свом снагом да се одржимо, довешћемо тигра у позицију да нам изморен сам понуди главу на тањиру, слична тема се може наћу у класичној антици, приче Митре која заноси од разјареног бика и не попушта, док животиња не престане: онда га Митра убија. Моћи бити свуда присутан, а не дати ни дјелић себе противнику. Бити посљедњи човјек међу социјалним животињама потрошачке цивилизације на том суморном, псеудодуховном стрништу. Дјеловати ван инфантилних група, бити један од посљедњих пустињака у асфалтираној џунгли. Довести себе у позицију из које је духовна слобода недодирљива за наизглед непобједиви ,,дух свијета“. Одметнути се дубоко у себи, и бити неприступачан за лаж коју свјетски дух са помпом продаје. То је наука над наукама, то је једина могућа и најсветија борба у најсветијем, великом, унутрашњем рату (великом џихаду). Проћи кроз ,,окамењене шуме“ у којима влада хаос. Успјети сачувати и предати бакљу слободе сљедећем нараштају, напослетку проћи кроз адски огањ “као јагње поред жвалавих чељусти вукова, и побједити“. (Достојевски) И што је најбитније, вјеровати у пролазак, вјеровати у Побједу!!! Наћи начина, и не живјети у лажи!!! (Солжењицин)
 
Бити посљедња нада, земљин со, божанско сјеме и посљедњи ратник на том духовном попришту; постати анарх, не у јингерском, већ у православно-егзистенцијалистичком смислу, ето са каквом снагом располаже сваки православац у посљедњем бунту и револуцији против модерног свијета; Објавити смрт свијету – али само са православног Крста – с вјером у Васкрсење. (За разлику од “усамљеног и авантуристичког индивидуализма“ који нпр. заводљиво пропагира Јингер увођењем концепта ,,Анарха“, Достојевски нам представља један хришћански вид слободе која постаје недодирљива за ,,свијет који сав у злу лежи“. Ми можемо једино побиједити овај свијет са „свим оружјем Божијим“* ) Прогрес данашње моћи и утицаја којим располаже ,,дух свијета“ је морао доћи, да би се у ватри вјере искушали преостали ,,што не хтједоше Валу (Баалу) кољена приклонити и његовим жртвеницима жртве принети“. Некада је највећи подвиг хришћана био аскеза, мучеништво и молитва, данас је остати прибран и не подати се ,,духу свијета“, претрпјети његове нападе и опстати будан и постојан у свеопштој омами.
Савремено доба одликује толика духовна слабост наспрам стихије деструктивних сила, да ће довољно бити само трпљење и непопуштање у привидној мирнодопији опипљивог пакла да би се хришћанин спасио, чини ми се да је нешто слично писао и блаженопочивши старац Емилијан Симонопетритски и Лазар Абашидзе.
 
 
,,Обуците се у све оружје Божје – ἐνδύσασθε τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли одржати против лукавства ђавола – πρὸς τὰς μεθοδείας τοῦ διαβόλου: јер наш рат није с крвљу и с телом, него с поглаварствима, с властима, с управитељима таме овога света, с духовима зла испод неба. Тога ради узмите све оружје Божје – τὴν πανοπλίαν τοῦ Θεοῦ, да бисте се могли бранити (ἀντιστῆναι = супротставити, противстати, противити се) у зли дан и, свршивши све, одржати се. Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином, и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност еванђеља мира; сврх свега узмите штит вере, о који ћете моћи погасити све распаљене стреле нечастивога; и кацигу спасења узмите, и мач Духа који је ријеч Божја.“
 
 
(Ефесцима 6:11-17)
Извор:СКК

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.