Прича о 25.000 људи које је Словенија избрисала за време рата

Политика0

 

Када у Србији разговарамо о томе како је ко у региону преживео хаос деведесетих, склони смо да кажемо да се рат није осетио само у Словенији и да су они још за време Тита више личили на западну Европу. Прича о 25.000 избрисаних људи демантује незнање многих од нас.

„Ако постоји нешто што би се уклопило у метафору „исконског греха“ у причи о настанку Републике Словеније, то би било брисање. Ради се о брисању групе југословенских држављана из словеначког регистра становника након што је та држава постала независна 1991. године. Због законодавних и административних акта које је донела новооснована Република Словенија, више од 25.000 људи пореклом из других југословенских република, који су у то време имали стално пребивалиште у Словенији, нису стекли ново словеначко држављанство и изгубили су свој правни статус без претходне најаве“, пише Јована Михајловић Трбовц из Истраживачког центра Словеначке академије науке и уметности.

Замислите 25.000 људи који остају без идентитета и за два месеца су избрисани из окружења у којем су провели цео живот. Немају више документа, права на боравак, рад, социјалну заштиту. Остају без дечјих додатака, плата, домова, послова, на улици су илегалци јер их без докумената полиција хапси. Многи од њих остају и без деце, породица.

О судбини једне од њих, прошле године је снимљен и играни филм „Избрисана“. То је прича о Ани, која се порађа у локалној болници и све пролази како треба. Постоји само мали проблем са папирологијом – њен живот није у компјутеру. Претпоставка је да привремени губитак података има везе са компјутерском грешком, ништа страшно. Кроз неколико дана, Ана се нађе у замршеној мрежи бирократије кафкијанских размера: непостојање њених личних података у компјутеру значи да она нема број социјалног осигурања, сталну адресу и бебу. На суров начин је приморана да остави новорођену девојчицу у болници без права на посету док се ситуација не реши. Изненада, Ана постаје странац, иако од рођења живи у Словенији. Законски, она не постоји. Њено дете је сироче, а сирочад се даје на усвајање.

Филмске приче ипак, никада немају тежину реалних, људских, а књига „Избрисани“ Уршуле Липовец Чеброн и Јелке Зорн, садржи баш те сирове и сурове реалности заробљеника сопствених живота. Неки од њих до данас нису залечили трауме.

Ана

Ана је са 14 година из родног Чаковца дошла да живи у Словенију. Прву личну карту и пасош извадила је у Љубљани. Добила је посао, заљубила се, добила ћерку коју је подизала сама, онда је родила и сина. Друго дете је добила мало по осамостаљењу Словеније 1993. Док је била на породљиском, одлазила је код маме и тате у хрватски Чаковец. У Љубљани је радила у хотелу где су јој сваког месеца плату давали на руке. Када је једног дана у осмом месецу породиљског боловања дошла у хотел, рекли су јој да немају ништа за њу и да ту више нема шта да тражи.

„Збуњена, као у неком чудном свијету, кренула сам у свој стан, али га нисам могла откључати. Промијењена брава! Зашто? Све што је остало биле су крпе које су висиле с мене“, прича у књизи Ана. Почиње да обилази разне институције где јој кажу да нема никакве могућности. Како каже, политиком се никада није бавила, и на живот је гледала као на бесконачну могућност. С обзиром на своја уверења није видела никакву опасност у томе што 1991. није уложила захтев за држављанство. Није видела да то значи како може остати без свега.

Деца су јој остала код родитеља. Не знајући где да иде и коме да се обрати, на путу ка пријатељици полиција ја зауставља и хапси јер нема документа. У Привременом дому за странце који такође назива затвором, она остаје 13 дана све док пријатељица не полажу гаранцију за њу. Без докумената и даље не може преко границе. Почиње да ради на црно, послодавац користи њену ситуацију, и поново је приводе због рада на црно. Избрисани су живели без легалног статуса и радне дозволе, па су постали најјефтинија радна снага, у потпуности зависни од послодаваца.

После тога и даље покушава да набави пасоше за себе и децу која су иако су рођена у Словенији такође избрисана. Умире јој мајка, не може на сахрану. Деца завршавају код старатељке, госпође која није имала децу.

– Сваког дана сам молила за њих. Кад год смо могли, чули смо се. Кад сам их чула било ми је лакше на срцу. Једног дана звони, зове моја кћер. Каже да хоће њенога брата, мојег сина, продати неком богаташу у Загреб. Како? Како се може моје дијете продати? Одем код социјалне раднице: вичем, плачем и тресем се док јој говорим што се догађа. Госпођа ми даде неки документ с којим сам овластила једну госпођу да скрби за моју ђецу, а да их се тиме не одричем као мајка. То је било све што сам могла учинити.

Ана је живела код познаника и сналазила се како је знала све док није упознала човека у ког се заљубила. Са њим је добила ћерку и сина. Живот је за њу и даље био компликован, постојали су људи који су јој помагали, али и даље није имала никаква права.

– Здравствено осигурање сам за вријеме избриса добила преко партнера и помоћу људи које је познавао. Све те година била сам само четири пута код лијечника. Двапут због порода, желуца, и једном преглед пред пород. Имам тешкоће са срцем, али што сад? – прича Ана која се на крају пита ко ће јој вратити 19 година живота, све године без деце, ко ће јој вратити здравље, шта ће бити са њеном пензијом. „Нека ми само омогуће да живим као човјек. Човјек с правима“, закључује на крају.

Бојан

Бојан је у Словенији троструко био персона нон грата: некадашњи је официр ЈНА српског порекла, био је избрисан и одупирао се словенској бирократији и стигмама које је околина покушала да му наметне.

„Како су се те ствари одвијале показује јасно један драстичан догађај. У вријеме када сам био управитељ зграде и покушао бринути за њу, тјерао сам наркомане из заједничких простора зграде. Када ме није било код куће дошли су овисници на врата и кћерки гурнули опушак у косу. Позвао сам полицију и направили су записник. Слиједећи дан сам у сандучићу добио листић на којем је писало: „Четник, бјежи, убит ћемо те!“ и петарда. Листић сам однио на полицију, они су ми рекли да се не супротстављам! То је било 2000 године. Потом су ме ти људи физички напали. На јавном мјесту ме напало њих четворица. Неки Албанац ми је помогао тако што је почео викати на њих. Опет сам ишао господи на полицију. И што су ми рекли? „Сада је већ трећи пута, три пута су вас напали господине? Па рекли смо вам да се не истичете.“ Рекао сам им: „У реду господо!“ Идући дан сам отишао у Ловац и купио ловачки нож. С тим рачуном сам отишао показати нож полицији. Рекао сам им: „Господо полицајци, видите, дошао сам вам показати да сам купио оружје, јер другог избора немам!“ Питали су ме: „Зашто вам то треба?“ Одговорио сам им: „Да себе и своју обитељ браним сам јер ме ви очито не желите.“ Изненађено су ме питали : „А ви то доиста мислите?“ Одговорио сам им: „Збиља мислим. Посљедњи, четврти записник бит ће о томе да је нетко мртав!“ и потом отишао. Па су напади престали.

Шта је са избрисанима после свега?

У Словенији тренутно не постоји ниједан закон који би био намењен посебном положају избрисаних становника. Због масовног кршења људских права избрисаних Словенија се нашла и пред Европским судом за људска права у Стразбуру. Тај суд је 2010. године пресудио да држава треба одузета права да реши законом, уз могућност одштете. Парламент је донео закон по којем избрисанима који уложе захтев у управном поступку може припасти највише 50 евра за сваки месец који су били без свих права и докумената, а највише троструки износ ако се одлуче за судску тужбу, али чињеница је да су многи случајеви још отворени. Да би се до краја разумела тежина свега, требало би ишчитати десетине, па и стотине исповести.

Један од примера је избрисани мушкарац који је испоручен Хрватској где је размењен као ратни заробљеник у Босни и Херцеговини, недељама је мучен и на крају убијен.

Водећи активиста, човек који је у словеначкој јавности покренуо Цивилну иницијативу избрисаних Александар Тодоровић је пронађен мртав 2014. године, много након што је стекао правни статус, али остао је незадовољан недостатком моралне надокнаде. Неколико година пре смрти је покушао да се убије. Он је годинама јавно говорио о сиромаштву, нарушеном здрављу, самоубиствима, борби са институцијама које нису виделе избрисане и њихове породице. Тодоровић је тврдио да су избрисани жртве етничког чишћења.

Данас постоји још много избрисаних који још немају уређен статус у Словенији. Наиме, закон о уређивању статуса држављана других држава наследница некадашње СФРЈ у Републици Словенији је важио само три године и ко се није пријавио у том периоду, сада подлеже општим прописима за уређивање статуса странаца у тој земљи.

До 2018. је на судовима поднесено 346 тужби, а решено их је само 12, док је „избрисанима“ у административним поступцима додељена одштета од укупно 26,5 милиона евра, пише Аљазеера Балканс.

Ни дан данас се у име државе Словеније „избрисанима“ још нико није извинио

Foto: YouTube Screenshot.

Ивана Стојанов

Извор:

Noizz.rs

Корени

Leave a Comment

You must be logged in to post a comment.