Остоја Симетић: Испит на коме су Срби пали – изградња и чување државе

Прегаоцу Бог даје махове. Ова Његошева реченица објављује да ће Бог дати снагу ономе који се труди и ради. Што важи за појединца, важи и за народе. Онај народ који правино схвати свој национални интерес и предано ради на његовом испуњену може рачунати на успех и просперитет, док народ који своје интересе не разуме или их запостави може да се нада само пропасти друштва и државе.

Историја српског народа је дуга и бурна, па није лако одредити на временској прави тачно ону тачку у којој су створени услови за пропадање наше нације.

Међутим, правилно разумевање историјских процеса је нужност ако желимо да старе грешке исправљамо, политичка кретања схватамо и с успехом развијамо националну стратегију.

Многи, од кафане, преко универзитета до академије, по новинама, ТВ дебатама, у блогосфери, књигама и на трибинама, покушавају да одгонетну узроке незавидног стања српског друштва по свим параметрима, од науке, преко економије и просвете, до породице, здравства и одбране. Ту се најразличитији закључци доносе већ према томе којој идеологији или чак партијској организацији одгонетач националне заврзламе припада.

Неретко се узроци нашег пада приписују Милошевићу, Ђинђићу, Коштуници, Тадићу или Вучићу. Понеко се сети и Тита или краља Александра.

Није ми тешко да поверујем да сви поменути имају извесну одговорност за наше лоше стање. Међутим, не бих се одлучио да их означим као главне кривце. Сви су они, нарочито партијске вође са горњег списка, на положаје дошли у условима започете разградње српске националне свести. Неки су се том чињеницом окористили мање, а неки више. Но, то није кључ за отварање Пандорине кутије српског опадања.

Враћајући се у средњи век, затичемо двовековни напредак и развој у сваком смислу немањићке државе. И пре тога је српска земља била, за оне прилике развијена, иначе, шта би то Завида могао да остави Немањи. У српском фрескосликарству, кажу ауторитети, ренесанса је наступила и пре Ђота. Било је рудника, војних победа, књига и писмености, контаката и рођења са многобројним европским династима. Чак је Карло Четврти, чешки краљ и цар Светог римског царства, преко Душанових изасланика упутио поздрав нашем суверену изразивши срећу што и на истоку и на западу царују Словени. Србија је у то доба, била веома озбиљна држава у европским оквирима. Сила.

Доласком Османлија развитак српске феудалне државе је прекинут, остали смо без своје државне организације, продрла је туђа, непријатељска и неразумљива култура, огроман део племства је побијен. Друштво се посељачило. Одсечени смо од европске цивилизације и само је Црква остала да сакупља поробљене око себе, одржава тињајући жар националне свести и културе, те ствара и одржава какву такву, али српску мрежу која је могла допрети до сваког човека у последњем селу српских земаља.

Међутим, тај тако драгоцени континуитет државе је прекинут. За кратко време славну епоху српства, заменила је рајетинска сурова свакодневица, понижења, сиромаштва, страха, патњи, мучења и трпљења. Вековима је трајала агарјанска окупација, исламизација, тиранија. Људи су изгубили свест о томе да је држава нешто што човека штити, што му гарантује безбедност. Напротив, туђа држава, која мрзи поробљене, њихову традицију, њихову веру и њиховог Бога, која их кињи, пљачка, уцењује, одводи децу и скрнави жене, постала је предмет страха и мржње. Државу треба преварити, закинути, срушити, логичан је закључан оних које је та држава малтретирала и остављала гладне и жедне, голе и босе. Стотине година прохујале у ропству, жестоко су истањиле духовне потенцијале српског човека. Тај народ више није био кадар за оне узлете духа тако распрострањене у његовој средњевековној држави.

И ослобођење од азијатске немани, на које се чекало толико дуго, није умело да пева као што су сужњи о њему певали. Устанички прваци, и само сељаци, слабо писмени, почели су да владају на једини начин који су познавали – турски. Народ је брзо схватио да уместо турских изјелица има своје на грбачи. То је условило опстанак рефлекса неповерења према држави.

Све ово, добило је тужни епилог након јуначке ратне победе у Великом рату и несрећног уједињавања у државу са онима који нас нису волели. Стални покушаји да се њима умилимо, да их некако придобијемо за заједништво и братску љубав, стварали су некакав осећај кривице код Срба за коју се вечно треба правдати све новим и новим уступцима некадашњим поданицима Аустроугарске с којима се обретосмо у новој краљевини. Српски левичари су на основу ове непостојеће, лажне кривице, поверовали у тезу да је српска буржоазија, заједно са српском династијом непријатељ, па је усвојивши девизу „Слаба Србија, јака Југославија“ убеђена у своју напредност и културно цивилизацијску супериорност кренула да сопствену државу руши у име равноправности и космополитизма, заједно са онима који су исту државу желели да растргају из најогољенијих шовинистичких побуда.

Након дугих година отпадања од државе, народ је након Другог светског рата, што посредством пропаганде, што из страха, отпао и од цркве и од сопствене духовне традиције. Лудило комунизма, једино код Срба повезано са самомржњом, уништавало је српску националну свест брже и приљежније неголи турско ропство. Комунистима су биле довољне деценије за оно што Турци ни вековима нису могли да постигну. Необразовани и неомекшани духом и културом, партизански „ослободиоци“ нису били кадри да сами врше најважније државне функције на ваљан начин, а праву грађанску елиту су побили и опљачкали. Њене остатке су држали у вечитом шаху, у страху од егзекуције, ноћних посета и нових похара, присиљавајући их тако да се ако

не стиде својих угледних предака, оно да те породичне историје скривају како не би били жигосани печатом реакционарности, национализма и конзервативизма.

Овако је постало могуће да Србија пристане на сопствено сакаћење. Тако су из њеног састава истргнуте Војводина и Косово и Метохија, тако су створени Црногорци, Македонска православна црква, Војвођанска, Црногорска и Косо

вска академија Наука и уметности. Зато су покушали да од Матице направе војвођанерску установу, САНУ прогонили због наци

онализма, затварали очи пред пропадањем средњевековног културног наслеђа у Црној Гори, Србији и Македонији. Зато фрушкогорске манастире нису обнављали од усташког скрнављења, а српски народ нису бранили од арнаутског зулума.

Допустили су да Шиптари насилно мењају етничку структуру живља јужне покрајине. Сваки покушај алармирања јавности бивао је карактерисан као претеривање усмерено на рушење братства и јединства.

Тако је дозвољено да преживели маспоковци угасе српску „Просвјету“ из Загреба примењујући на Србе у Хрватској формулу мађарских феудалаца, у хрватској интерпретацији – од Срба су правили политичке Хрвате успешније од Павелића. Хрватски бискупи су од Алојзија Степинца, тог усташког сабрата, правили култ, а Југославија је ћутала.

Лични успех је у нашој републици, нарочито за интелектуалце, зависио од милости партије, а она ју је изливала, не на најпаметније, најхрабрије и најчеститије, већ увек и искључиво на најпослушније. Тај учењак, лишен духовности брзо је схватио да треба што гласније урлати на национализам, наравно српски, па ће златне двери комунистичког раја, положаја и синекура, викендица и службених путовања са девизним дневница, постати његова јава. Тако је користио сваку прилику да се ритне на сопствену нацију и њено духовно наслеђе. Из тог обрасца понашања, никла је и права мржња, ова коју данас Ћирјаковић назива аутошовинизмом. Та мржња према народу којем припадају, жеља да се припадне нечем већем, цивилизованијем, западнијем породила је грађаноидску класу, која себе погрешно поистовећује са српским грађанским слојем из осамнаестог, деветнаестог и с почетка двадесетог века. Ти људи јесу одлазили у оперу и у позориште, јесу свирали клавир и школовали децу у иностранству, али своју земљу и свој народ волели, подизали задужбине, издржавали и школовали сиротињску децу и сирочиће… То нису били снобови одсеченог корена, грантољубиви просјаци и медијске плаћене убице. То је била права српска, грађанска, одуховљена елита.

Тако презирући свој народ, а лакоми и грамзиви, ови халапљивци само су тражили нове и издашније господаре. КПЈ, странке на власти, фондације и стране НВО… није важно, само да лова капље, а награде и похвале стижу.

Изгубљено је оно лепо кућно васпитање да је себичност срамотна, да лични интерес ваља уклапати у заједнички, а не клати вола за килу меса. Тако је сада нормално променити две, три, десет партија у замену за апанажу, продати глас за црвену или две, издати, продати, слагати, преварити…

Дневна, партијска политика ме у овом тренутку уопште не занима. Личну и колективну срећу не сматрам повезаном са исходом било којих избора у скорој будућности. Заиста не схватам како би мени и овој земљи било боље ако би на власт поново дошли они који су је већ обнашали и због којих се и тада навелико кукало. Да не буде забуне, не мислим ни да нам постојећи режим доноси срећу. Мислим да су тренутно сви исти, с тим што опозиција упорно даје аутоголове о чему сам писао у чланку о грађаноидској опорби Србије.

Остоја Симетић

Суштина бављења политиком у нас већ предуго није унапређивање положаја земље у међународном окружењу и подизање стандарда живота њених грађана, већ лично богаћење или иживљавање неиспуњених амбиција. Медији су под контролом свих режима, јавна предузећа свим партијама служе за намиривање чланства, култура и образовање су увек на последњем месту, друштвене патологије попут разних парада на првом, родном феминизму се сви улагују, страним инвеститорима такође.

Нажалост, морам признати да је Дејан Перишић био у праву када је пре много година казао како се партијашењем не вреди бавити, јер зло добра донијети неће, већ треба радити на себи и свом окружењу. Да сам то на време схватио, не бих изгубио силно време и можда бих урадио нешто више и значајније у друштвеном ангажману. Чврсто верујем да свако ко има духовних и интелектуалних предиспозиција, без обзира на идеолошка уверења (уколико она нису аутошовинистичка) треба да гро својих снага усмери да изградњу пожељног културног модела, пошавши од себе лично.

Отворен сам за предлоге.

SKK