Милко Дробњаковић: Путоказ патриотској опозицији

Политика0

Опозиција наредњачком режиму у Србији не клечи, чак ни не пузи, већ рије под земљом на кртичји начин, толико се срозала. Нарочито она грађаноидна и она што би да се из тог друштва шминкерски пребаци у умерену десницу.

Тумарају у мраку сопственог слепила, испадају смешни кад се шире и зову на мегдане, ишђуђавају се неким аномалијама нашег друштва као да су исте биле мање за њихове владе и сл. Избацују тзв. опозиционе председничке кандидате који агитују да се призна лажни општински „геноцид“ у Сребреници, јурцају на електричним тротинетима и уопште, ни најмање не разумеју Србију.

Ти суши левичари и ајфон револуционари могу народ да натерају само на смех, а не на изборе. Они сваким даном само јачају актуелни режим. Благо Вучићу са таквим противницима. Може да радосно трља руке.

 

Национална опозиција, попут коалиције НАДА коју чине ДСС и ПОКС, али и остали као што су Двери, Радуловићева партија, Стаматовићава локална странка и неке друге, треба да буду мудрије. Ваља одредити приоритете у складу са тренутним могућностима и рељефом српске политичке сцене.

Ми немамо ни паре ни медије, а почесто нам фали и квалитетних људи. То треба разумети.

Фронталним нападом на Александра Вучића не можемо да постигнемо баш ништа.

Режим има моћ да угуши сваки глас који му смета, на овај или онај начин. Н1, Ал Џазира, Слободна Европа и слични медији, свакако нису склони идејама државотворног српства, па ни ту не бисмо могли да их пласирамо.

Наши циљеви треба да буду наметање владајућем режиму најважнијих националних тема и недопуштање да оне испадну из жиже јавности.

Такве теме су:

  1. Косово и Метохија
  2. Репблика Српска
  3. Срби у окружењу, посебно у Црној Гори и њихова права
  4. Породичне вредности
  5. Црква

Да разрадимо ове тачке донекле.

  1. Након Бриселског споразума, постоји опасност од даљег одмицања Косова и Метохије од српског уставног система. Режиму треба стално напомињати колико је нашем народу стало до Косова, те да постоји спремност и за улични бунт уколико би некоме пало на ум да се Космета одрекне. Пример литија из Црне Горе ваља непрекидно наглашавати, да се режимлије не забораве. Ту чак није потребно оптуживати било кога именом за нечасне намере према јужној провинцији, већ само уопштено наглашавати вољу наших партија и грађана да се боре за Косово и Метохију, а против оних који би се истог одрекли. То може бити исказивано и у форми условљене подршке за неке потезе режима који би ишли у прилог српским интересима, али никада не сме пасти интензитет нашег гласа и емитовање резолутне спремности да се Косово брани увек и од свакога. Треба дати конкретан предлог за наставак вођења косовске политике.
  2. Запад врши велики притисак на режим да пусти Републику Српску низ воду и удовољи муслиманским фанатицима. Грађанска опозиција би то радо видела, али ми, којима је основна сврха бављења политиком максимирање српских национаних интереса, морамо непрестано трубити на узбуну. Треба српском народу у Србији приближавати Српску, манифестацијама, политичким изјавама, посетама Бања Луци итд. Режим се мора нон стоп опомињати на угроженост наше друге државе, те му давати конкретне предлоге и идеје за побољшавање положаја овог ентитета. На нож ваља дочекивати сваки чланак, изјаву, плакат… који ружно говоре о избеглицама и нашим сународницима из окружења. Србијански регионални шовинизам према нашој браћи треба изврћи руглу и припадајућем сраму.
  3. Након пада шовинистичког, штедимлијског режима у Црној Гори, дошао је нови, Абазовићев режим који за марионетског титулара има Здравка Кривокапића. Многе су наде у њега изневерене. Још није потписао Темељни уговор са СПЦ, тешко је слагао патријарха и потоњег митрополита црногорско приморског, те не престаје са изливима црногорштине у мозак. Чини ми се да главне конце вуче црногорски држављанин албанског националног осећаја, бивши сарајевски студент и евидентно антисрпски политичар Дритан Абазовић. У његов рог дувају и Демократе, бившег Србина, Алексе Бечића. Грађанери обожавају ове монтенегринске властодршце, а одбацују легитимне интересе и Срба и Србије у Црној Гори. Треба стално држати у првом плану, пред очима режима, проблеме и инетересе црногорских Срба и партија које их заступају.Ту нема места страначким поделама, већ је нужно национално јединство. Фалсификовање историје српске Црне Горе траје несмањеном жестином од краја Другог рата, а манифестације су му увођење црногорске нације, рушење Његошеве капеле на Ловћену, оснивање ЦАНУ, увођење црногорског језика са посебним писмом, фаворизовање латинице, антисрпска хистерија из времена Милета Ђукановића, улазак у НАТО, признавање Косова, оснивање Мирашеве секте и доношење Милиног закона о (не)слободи вероисповести усмереног на затирање СПЦ у тој држави. Јасно је и да Дританов потрчко Кривокапић жели да поцрногорчи цркву, само то не чини толико мрзилачки отворено као Мило. Но, стање у ЦГ је прилично неповољно и дан данас, а пропали , литијама егзорцирани, режим ДПС-а са својим смешним муслиманско, шиптарско, хрватско, зеленашким комитама, настоји да се врати на власт. Уверен сам да их Абазоглу чека отворених руку, само пушта да време мало сапере горчину из уста потенцијалних бирача, настојећи да црногорској јавности што више, до тог трена, огади Србију, српство и СПЦ. Идиотски је, у таквим приликама, сукобљавати се са овдашњом влашћу у вези са Црном Гором, на било који начин помагати монтенегринској компоненти тамошње власти или пак ружити српске онамошње политичаре, без обзира на све њихове мане и однос са нашим председником. Савршено је нормално да сви српски политичари из окружења, и дијаспоре уопште, негују добре односе са оним, било ким, ко је у Београду власт, јер им је помоћ српске државе насушна потреба. Без те помоћи, они су као грана одсечена од корена и чека их судбина Срба Мађарске, Румуније, Русије и Украјине или Хрватске и БЈРМ. Асимилација је брза и немилосрдна.
  4. Чомић Гордана

    Власт прави озбиљне грешке, настављајући про ЛГБТ+ политику жуте тираније, оличену у Гордани Ч. војвођанске аутономашице личког порекла, ожењене Херцеговцем. Ангажовањем ове грађаноидско, ултрафеминистичко, über-аутономашке јуришнице као министра у влади, режим је начинио опасну грешку. Она ће свој неизлазак из скупштине у време жутог бојкота парламента жестоко наплатити испуњавањем својих идеолошких циљева, а који иду у прилог роднофеминистичке агенде (подигла обавезну квоту жена у скупштини на 40%), даљег насиља над очевима из разведених бракова којима бивше жене бране да виђају своју децу, геј „правима“ (брак, усвајање деце, преференције при запошљавању и сл.), уопште оспоравању породице и наталитета као по себи разумљивих интереса сваког народа. Чомићка је недавно показала разумевање према освини Чанак-Оџић и њиховом науму да се уведе „Војвођанин“ као категорија на попису. По овој линији ваља непрестано притискати Вучића, како би одложио или одустао од ултралиберашких законских решења и пракси којима они успостављају тзв. нову реалност. Нужно је критиковати и предлоге о прихвату муслиманских маса из Азије и Африке, будући да оне у Европу долазе као освајачи, у потрази за животним простором и ресурсима који мањкају у њиховим пустарама и врлетима.

  5. Црква је одржала и наш народ и његово сећање на средњевековну државну славу. Зато данас постојимо. Ми, државотворни политичари, морамо тај дуг да враћамо и из друштвено-политичких разлога, али и као верници који прихватају јављену хришћанску истину, па теже Царству Небеском и вечном животу, свесни да ван цркве нема спасења. Сада имамо патријарха коме ни грађаноиди не могу „пера одбити“.Њихов тупави наратив о немодерности српске цркве, иначе невероватно глуп, сада не игра ни њиховим присташама. Ово је одлична прилика да се цркви да далеко већи простор у јавности и фактичка моћ, на чему треба инсистирати и „гурати“ режим у том смеру.

Нама треба стабилност. Морамо да се окупљамо, а да не трпимо ударе режима, јавне и тајне. Ваља да се изнутра изграђујемо, да проналазимо паметне и вредне људе, који ће идеју уобличити, разрадити програме и акције, а умети и да их маркетиншки прикажу, како бисмо за њих придобијали поштене људе у Србији. У овом тренутку, ми то не можемо да урадимо шибајући се непрестано са свемоћном влашћу, али можемо да својим ауторитетом знања и родољубља, кога је Вучић свестан, утичемо да бар наши основни циљеви остану у игри до тренутка када ћемо бити довољно моћни и јаки да их све остваримо.

Аутор је члан Извршног одбора Демократске странке Србије

SKK

pixel