Миланко Ковачевић: ДОМАЋИН И ЊЕГОВ ПОДСТАНАР

Једном, давно, на свом имању, богатој и плодној земљи, живио је један домаћин са својом породицом. Живео је скромним али срећним животом у својој кући. Кућа је била довољно велика за комплетну породицу па чак и једна соба им остаде празна. Једнога дана, у сутон, домаћина изненада посјети неки залутали путник са женом и троје мале дјеце и љубазно га замоли да им дозволи да преспавају код њих, јер нема гдје друго. Били су то сиромашни, домаћину се чинило честити људи, и он услиша њихову молбу те одлучи да им помогне – нахрани их и смјести их у ону празну собу да преспавају. Човјек се веома обрадова домаћиновом доброчинству и срдачно му се захвали. Ујутро, кад су устали, домаћин их позва све да доручкује са њeговом породицом. Кад су доручковали, странац поново молећиво упита домаћина, да ли могу још коју ноћ преспавати код њега док он не нађе какав посао и неко склониште гдје може смјестити породицу. Домаћин се сажали на човјека, његову жену и малу дјецу, и рече му да могу остати код њега у кући, па чак му понуди, ако то жели, да му да и једну њиву да је обрађују. Човјек је био пресрећан и пуно се захваљивао домаћину, заједно са својом женом, а дјечица су весело истрчала у двориште да се играју са домаћиновом дјецом. Тако су, једно вријеме, живјели у складу и заједно, а домаћин им даде, чак још једну собу у кући, за дјецу. Међутим, послије неког времена, домаћинов штићеник се поче чудно и насилнички понашати па чак и доводити неке бахате људе у кућу, хвалећи се како су то његови велики и јаки пријатеље. Кад то видје домаћин се забрину и замоли подстанара да се тако не понаша у његовој кући и да не доводи те чудне, опасне људе код њега. Али подстанар више није слушао домаћина, већ једнога дана  доведе те своје пријатеље, опасне криминалце, и заједно изудраше домаћина и његову жену и збише их заједно са дјецом у једну најмању собицу у кући а најстаријег домаћиновог сина дивљачки убише. И земљу домаћину узеше, њему оставише само једну најмању њиву. Домаћин, са женом и двоје малољетне дјеце, био је очајан и немоћан, јер су криминалци, који су штитили његовог подстанара ( који је радио неке важне и прљаве послове за њих) били наоружани и јачи од њега. Схвативши да не може ништа учинити да ослободи своју кућу од подстанара који је постао силеџија  и криминалац а којег штите још већи криминалци, домаћин одлучи да их тужи суду. Суд их убрзо позва на рочиште, али кад дођоше на суд, домаћин запрепашћен примјети да су судије, уствари, они исти криминалци који су дошли са подстанарем у његову кућу и извршили злочине заједно са њим.Тако суд и пресуди, на основу, како они образложише, реалног стања: постанар, са својом породицом, има право да живи у дијелу куће у којем живи и да користи земљу коју и сад обрађује а домаћин са својом чељади да живи у својој собици и да обрађује своју њиву коју му је додјелио подстанар.

Поражени домаћин се скрушено врати кући, разочаран и скрхан, ухвати се за главу: Шта да радим? Не могу  отјерати банду из своје куће јер они су јачи. На суду не могу истјерати правду јер они, криминалци, суде тамо. Дуго је и грозничаво размишљао домаћин док су му жена и двоје нејаке дјеце немоћно плакали у ћошку собице. А онда је схватио шта мора урадити да би стварно  ослободио своју кућу. Мора постати јачи од злог подстанара и његових заштитника криминалаца. Мора постати јачи од њих!  То је једино рјешење. Они признају само право јачега!  Али, како да постанем јачи од подстанара и његових криминалаца – питао се домаћин, тражећи грозничаво одговор. Онда је схватио: морам и ја потражити исто тако јаке, али добре људе, заштитнике, који ће мени помоћи да истјерамо подстанара и његове криминалаце, или морам наћи такве поштене и добре судије које ће се супроставити насиљу криминалаца на суду и пресудити по закону и правди.То су једина могућа рјешења мога проблема. Ако не могу убрзо наћи тако јаке пријатеље који ће ми помоћи, онда ми не преостаје ништа друго, него да ћутим и трпим у својој собици и чекам – чекам дан кад криминалци који штите подстанара, напусте кућу и оду у своју родну Њемачку и Америку. И тај дан мора убрзо доћи.Тада, тог дана, ја  ћу и сам моћи отјерати злог подстанара и ослободити свој дом. Тај дан, дан ослобођења мене и моје породице, мора доћи, само треба имати стрпљења и чекати. Када је то схватио, домаћину је било пуно лакше. Схватио је, како много значи кад човјек зна шта хоће –  онда ће знати и како да то уради! Раширио је руке и загрлио жену и дјецу са вјером и надом да мора доћи дан ослобођења његове куће и његове земље од злог подстанара и његових пријатеља криминалаца.

А ја се сјети нашег страдалног српског Косова…и не само Косова – сјетих се и страдалних  Срба из РСК и РС, сјетих се и страдалних Срба из крајишких српских општина у Федерацији БиХ, сјетих се и Срба у Црној Гори и Срба у Македонији…а на крају сјетих се и Срба у Србији…

фото: ИнфоКС