Куда смо то наумили

Политика0

Волио бих да све ово остане само нагађање једног докоњака који има вишак слободног времена а мањак памети, али стално ми је на уму да су они који су се зла прибојавали и слутили га вазда били у праву.

Емило
Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Настојање да се проникне у будућност, да се завири иза завјесе која скрива сјутра, старо је скоро колико и човјечанство. Од нас обичних смртника, преко шарлатана са картама и кристалним куглама па све до чувених пророка као што су били Нострадамус и Баба Ванга, вођени су истим циљем: сазнати шта нас чека сјутра. Наравно, на сасвим другом полу те исте жеље су озбиљни футуролози који, анализом онога што је било, покушавају да предвиде шта ће бити. Шта се ваља иза бријега који заклања поглед у недоглед, питање је које није изгубило на актуелности ни данас када се човјек издигао високо у свемир и заронио на дно океана.

Зато је сасвим нормално и очекивано настојање, како актера тако и озбиљних и објективних посматрача, да се актуелна политичка ситуација у Црној Гори, доминантно дефинисана спорењем око Закона о слободи вјероисповијести, сагледа и анализира. И то не само са становишта онога што је видљиво већ и са аспекта могућег расплета и будућег развоја.

Шта се жели постићи Законом, зашто је баш сада донешен, зашто циља на имовину само једне вјерске зајднице, ко ће а ко неће попустити, шта се дешава ако остане на снази … питања се само нижу. А могући одговори, могуће је, не слуте на добро.

Много прије него је амерички мајор Едвард Марфи формулисао свој чувени апокалиптички закон да ће „све што може да крене наопако, кренути наопако“, наш народ је то поједноставио изреком „да је свако ко је предвиђао зло на крају био у праву“. Не присвајајући ни у примисли себи аналитичку способност овог нивоа, дубље сагледавање могућих импликација спорног закона буди бојазан да је он тек почетни корак на путу ка поништењу осам вјекова православља у Црној Гори и повратка у крило католицизма.
Спадамо у народ кратког историјског памћења и брзог заборављања. Зато и није чудно што су нове прилике олако грнуле у сјенку чињеницу да од стицања независности није било црногорског челника и званичника да није био у Ватикану. Од Мила Ђукановића, Игора Лукшића, Ранка Кривокапића, Ивана Брајовића, па до амбасадора Влаховића и Дармановића (извињавам се онима којих се нисам сјетио). Дода ли се томе и посјета државног секретра Ватикана, кардинала Пјетра Паролина, Црној Гори, није тешко закључити да је, по интезитету и дигнитету, веза званичне Подгорице са Ватиканом одмах иза оне са Вашингтоном. Знам, многи ће рећи: па шта? Везе са Светом столицом одржавају сви, па и Москва и Београд. Али, укупни контекст нове црногорске спољнополитичке орјентације ипак наводи на сумњу да ту има нечег и већег и дубљег од стандардне дипломатије.

Када је пао Берлински зид, чувени амерички стратег и геополитичар Збигњев Бжежински је славодобитно изјавио: „комунизам је готов, на реду је да уништимо Православље“! Свјесни да би директан атак изазвао жесток отпор, стратези су се опредијелили за тактику подривања изнутра, а за главне мете таргетиране су Руска и Српска православна црква као доминирајуће. За подривање Руске пројектована је Украјина, јединство Српске треба да разбије Црна Гора.

Стварање партијске Православне цркве у Црној Гори би требало да буде прва фаза а онда би, по јавно изнесеној жељи неких „дукљанских академика“ пут ка сједињавању са „мајком црквом“ из које нас је, на превару, извео Свети Сава, био шири од аутопута до Матешева. Стога се, по оној „да се Власи не досјете“, у први план истиче полемика око имовине СПЦ а, бојим се, зец лежи у грму који је подаље од назови бојишта: у плану да се она апсолутно ампутира из Црне Горе. Темељни уговор и најављена посјета Папе Црној Гори само су прве назнаке настојања да се процес прозападног профилилисања нове Црне Горе, илити Монтенегра, заокружи и новим вјерским идентитетом. А то без протјеривања Српске православне цркве и њених епархија није могуће.

Волио бих да све ово остане само нагађање једног докоњака који има вишак слободног времена а мањак памети, али стално ми је на уму да су они који су се зла прибојавали и слутили га вазда били у праву.

Ин4с