Корона и дубока подела америчког друштва

Политика0
Вирус је у Америци пробудио древна, непомирљива спорења о природи државе и природи моћи и открио сукоб две непомирљиве визије америчког живота

Амерички професор историје на Џон Хопкинс универзитету Мајк Влахос нам је у серији кратких интервјуа са Џоном Бечелором објаснио како је коронавирус постао ватрени стожер који приморава различите лидере унутар САД да заузму егзистенцијална становишта поводом питања изласка на крај са вирусом. Различите америчке државе инсистирају на дијаметрално супротним правцима: обавезно „затварање“ (енгл. „mandated sheltering“ – амерички термин за дистанцирање) насупрот економском отварању, државе против федералне владе, плави против црвених, демократе против републиканаца, „ауторитаризам“ против laissez faire и традиционалних америчких слобода – а сада су ту и плаво-црвени конфликти унутар држава (нпр. округ Вентура против калифорнијског гувернера поводом горућег питања затворених плажа), па чак и случајеви у којим се окрузи супротстављају државама.

Влахос истиче да је суштина у томе што се бојиште, захваљујући вирусу, претворило у егзистенцијални сукоб. Залагање за плаве или црвене више није само ствар реторичких вештина, оно је постало отеловљено, има своју биолошку димензију и удара право у месо, без обзира што је будућност вируса непозната. Заправо, управо та непознаница јесте оно што продубљује страхове. Избор је између пристуша оличегног у синтагми „храна је на столу“, односно отварања економије (упркос реалном ризику од повратка оних „доктора смрти“) и играња на сигурно, пасивно, са све дистанцирањем. Колективна психа је поцепана, страсти су узавреле, оружје је спремно, а паравојне групе парадирају улицама. Ово није позориште – чак и свакодневне животне одлуке постају запаљиве: носити маску или не, дружити се или не, радити или не.

„Амерички уставни поредак пуца пред нашим очима: то што смо последњих четврт века успевали да заобиђемо уставну кризу не значи ништа, јер сваки следећи тест прави све огорченије поделе и бива све мање разрешен“, објашњава Влахос, и додаје: „Данас, две непомирљиве верзије америчког живота верују да могу да наставе само уколико држе под контролом читав поредак“, сматра Влахос. „Међутим, наш уставни поредак припада свима… Тврдоглави поход ка остварењу овог циља (мисли се на контролу читавог поретка, прим. прев.) – нарочито у режији демократа из плавих држава – учинио је наш уставни поредак крхким и створио основу за потпуно пуцање легитимитета“.

АГЕНДА ОКТОПОДА
Извршна власт – која је првобитно посезала за пуним ауторитетом поводом реаговања на COVID-19 – одступила је пред гувернерима који (с правом) тврде да уживају косуверенитет са федералним властима. Плави и црвени гувернери имају потпуно различите намере, али и једни и други флагрантно демонстрирају своју сувереност. Трамп, за то време, јаше оба коња: он слави либертаријанске побуњенике окупљене око Другог амандмана док истовремено гради потпуно ауторитарну, федерализовану, „бејлаут“ економију, на чијем ће се врху налазити када комплетира свој „пуч“ оличен у спајању Трезора и Федералних резерви у јединствену штампарију долара и створи каскадну монетарну корнукопију (од латинског „cornu copiae“ – „рог изобиља“: митолошки појам који означава рог способан да пружи све што неко пожели, попут чаробне лампе, прим. прев.).

Данас постоје две непомирљиве визије америчког живота. Након 1992. године, две странке су смењивале председнике на сваких осам година. Међутим, са сваком следећом администрацијом, политички миље постајао је све безобзирнији и подељенији. Данас између ове две странке нема никаквог односа осим односа заклетих непријатеља, примећује Влахос. С једне стране имамо „унионисте“ који очекују поштовање пресуда и ауторитета елитне технократије (било финансисјке или здравствене), а са друге традицију државног суверенитета која сеже до 1781. године (Уговор о конфедерацији и сталној унији) и не намеће повиновање федералним ауторитетима – штавише презире их. Отуда култура (често наоружаних) побуњеника спремних да се боре против федералиста за своје слободе.

Наоружани протестанти са транспарентом на коме је наведен цитат Томаса Џеферсона „Више волим опасну слободу него мирно ропство“ (Фото: Nicholas Kamm/AFP via Getty Images)

Наоружани протестанти са транспарентом на коме је наведен цитат Томаса Џеферсона „Више волим опасну слободу него мирно ропство“ (Фото: Nicholas Kamm/AFP via Getty Images)
Наоружани демонстранти са транспарентом на којем је исписан цитат Томаса Џеферсона „Више волим опасну слободу него мирно ропство“ (Фото: Nicholas Kamm/AFP via Getty Images)

Ово потоње дира у најдубље емоције: древну борбу против пипака британског империјалног октопода за остваривање америчких „слобода”. Стога карантин и страшне медицинске прогнозе које захтевају гашење економије смрде на „још једну агенду“ (агенду октопода) – на пречицу помоћу које глобалисти могу да остваре свој (замишљени) пројекат феудалног поробљавања слободних грађана. Једна последица тога је и да ће након вируса карантин и епидемиолози са свих страна бити окривљивани за долазећу економску депресију, док ће ризични мехурови у економији, који су ионако већ били надувани пре вируса, бити заборављени.

Влахос је песимистичан по питању тога да ли се и како може постићи било какво помирење ових отуђених страна. Њујоркер је сличног мишљења: „Пандемија је опасно продубила поделе широм Америке – земље која је последњих година већ исцепкана расним, класним и религијским поделама, као и пљувачком политиком. Концепт ‘једне и недељиве нације’ делује све удаљенији, чак и недостижан у овим напетим данима смртоносних патогена, бујајуће незапослености и несташица хране. За многе, будућност је крајње неизвесна. Исто важи и за преживљавање, што је привилегија коју је већина Американаца практично третирала као право, захваљујући економским и медицинским достигнућима од Другог светског рата наовамо“.

СИСТЕМСКЕ СЛАБОСТИ
У овом контексту „напрсле нације“, америчка војска је издала неке допадљиве плакате, позивајући на национално јединство и ношење заштитних маски (можете их погледати овде). Сви они одјекују упадљиво носталгичним стилом Другог светског рата: „И жене су у овом рату“, „Борите се против ширења коронавируса“ и „Хајдемо сви у бој“ (са призором америчког војника који јуриша са постављеним бајонетом). У реду, у реду, данас је лако направити војни пропагандни постер. Није у томе поента. Питајте Влахоса, професора историје. Он указује да се Амерички грађански рат никада није заиста завршио, већ да је и даље латентно присутан, изузев током мандата Френклина Делана Рузвелта (ФДР), када се Америка борила у Другом светском рату. То је поента. Само је тада Америка била јединствена земља, „једна нација, недељива“. Другим речима, само онда кад је била у рату.

Дакле, како помирити америчку подељену психу? Како поново победити на изборима? Тако што ћемо оптужбе свалити на Кину. Топло или хладно? То нико не зна. Следи дугих, напетих шест месеци до новембра. У неку руку, стављање мете на Кину могло би да се посматра као одбрамбени маневар за промену наратива, пошто ће питање кривице за лоше реаговање на коронавирус неизбежно бити тема америчке предизборне кампање. С друге стране, опасно је што Бела кућа и Пентагон изгледа почињу да дају садржај тој реторици. У изборној години кривица се мора свалити на некога (то је стандардна пракса у политици), али то убрзава кретање у непознатом смеру.

Ово ће вероватно постати „рат“ системских слабости (фрагилности). Ипак се ради о Кини, која није мачији кашаљ. Насим Талеб каже да је лако открити слабости у систему: слабост (и њена супротност) готово увек се могу открити, користећи једноставан тест асиметрије: све оно што се одржи у изненадној промени (или шоку) јесте отпорно, а у противном је фрагилно. Вашингтон, према сопственим либералним тржишним параметрима, верује да је кинеска економија екстремно фрагилна. Међутим познато је да се Кина дуго припремала управо за такав (очекивани) тренутак

Камион са распршивачем врши дезинфекцију улица Вухана, 10. фебруар 2020. (Фото: Zhu Xingxin/chinadaily.com.cn).

Камион са распршивачем врши дезинфекцију улица Вухана, 10. фебруар 2020. (Фото: Zhu Xingxin/chinadaily.com.cn)
Камион са распршивачем врши дезинфекцију улица Вухана, 10. фебруар 2020. (Фото: Zhu Xingxin/chinadaily.com.cn)

Хоће ли се Кина показати као фрагилнија? Обе стране имају несумњиве слабости у својим економијама, али није ли политички систем „који пуца пред нашим очима“ очигледна фрагилност? Хоће ли га изненадни „шок“ разбити у комадиће? Или ће ескалација против Кине донети још један рузвелтовски моменат исцељења подељене националне свести? Кина, са друге стране, поседује одређени степен јавне солидарности, као и искуство стриктног дисциплиновања од стране власти. Партија остаје озбиљна „машинерија“ која задире у све сфере живота. Јесу ли ово знаци отпорности? Доста је непознаница.

Европљани немају разлога да самозадовољно посматрају ове америчке пукотине – јер имају и сопствене. Нису ли председнички избори из 2016. били весник данашњег раста државног суверенизма у САД? Није ли Брегзит 2016. био весник данашњег „популизма“ у Европи? Хоће ли ове „напрсле“ европске визије бити подстицај за отворени напад на бриселског октопода, ионако исцрпљеног вирусом COVID-19?

СКРИВЕНА ФРАГИЛНОСТ
У Америци, вирус је пробудио древна, непомирљива спорења о природи државе и природи моћи након Грађанског рата. Европска мисао између два светска рата запала је у релативизам, нихилизам и дубиозни егзистенцијализам Албера Камија. Европљани су били сведоци масивних, крвавих државних задирањима у сваку пору грађанског друштва – са успоном национал-социјализма, троцкизма и стаљинизма. Као последица свега тога, Европа је данас имобилисана сопственим очигледно непомирљивим различитостима, а не може да пронађе начин за искорак унапред, ка некаквом трансцедирајућем оквиру који би омогућио разумевање ових конфликата и њихово превазилажење.

Покушај да се развије својеврсни безлични филозофски стандард просуђивања је пропао из разлога што покушај да се етика ослободи историје, а акценат стави на личну аутономију, спречава било какав одговор на питања: чији аршин користио да бисмо оценили шта је праведно, коју врсту рационалности, какав наратив?

Према томе, прича о коронавирусу на Западу је истовремено и прича Насима Талеба о спољном догађају и „изненадном шоку“ који излажу нашу скривену фрагилност оличену у претпоставци да је живот безбедан и предвидив. Савремени човек себе посматра као Прометеја: он је прослављен као човек победник који је освојио своју слободу од „тираније богова“. Прометеј је научио човека да себе посматра као аутономног, да му ништа не буде свето, да задаје ударце божанској средини, да крчи природу како би гомилао сировине, да технологију рангира као највеће достигнуће, да испитује најдубље тајне природе и да не оклева у игри с ватром.

Вилијам Батлер Јејтс једном је рекао: „Боже, спаси ме од мисли које човеку долазе само из ума“. Уколико би мисли биле једино ствар ума, човек би био монада без видика, једна егом везана чудовишност. Због тога што се поларне супротности никада не могу ујединити на свом нивоу, њима је увек неопходно узвишено „треће“ , кроз које вештачки завађено двојство долази у синтезу. А како природа потиче из подсвесног исто колико и из свесног, можда је неочекивани настрај природе, којим је истакао фрагилност човека и шокантну реалност од које је састављен живот, оно што је било потребно да се сједине одвојене сфере.

Протестанти у Сакраменту на скупу поводом захтева за поновно покретање економије Калифорније, 01. мај 2020. (Фото: Carolyn Cole/Los Angeles Times)

Протестанти у Сакраменту на скупу поводом захтева за поновно покретање економије Калифорније, 01. мај 2020. (Фото: Carolyn Cole/Los Angeles Times)
Демонстранти у Сакраменту на скупу поводом захтева за поновно покретање економије Калифорније, 01. мај 2020. (Фото: Carolyn Cole/Los Angeles Times)

Тед Хјуз, прослављени песник и Шекспиров ученик, говори сопствену причу о бекству из сувопарног интелектуалног расула академске мисли у Спаљеној лисици, у којој се присећа како се као студент на Кембриџу мучио са једним есејом. У очају одустајући од задатка око два часа после поноћи, млади Тед одлази у кревет и сања како га је посетила чудна личност, допола човек а отпола лисица, „која је управо искорачила из пећи“, у ужасној агонији коју су задавале опекотине од главе до пете. Ово енигматично створење прилази радном столу и ставља шапу на странице на којим је Хјуз до малопре покушавао да састави есеј, остављајући крвави траг са натписом: „Престани са овиме, уништаваш нас!“. Хјуз се буди као тужнији и мудрији човек.

Са доласком коронавируса, можда је спаљена лисица та која ће се последња смејати?

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

 

Насловна фотографија: AP Photo/Matt Rourke

 

Извор Strategic Culture

  Standard