Kad srbin izgubi rat za ćirilicu – gubi pravo na državu i goli život

18 септембра, 2020 Друштво0

Povodom početka obeležavanja 20 godina rada prve „Ćirilice“

  • Ćirilica je temelj srpstva
  • Rat protiv ćirilice vodi se od 11. veka do danas
  • Danas je najteže voditi rat za ćirilicu zato što je srpska lingvsitika bila primorana da u jezik Srba, osim srpske ćirilice, normativno legalizuje pre 66 godina upotrebu favorizoavnog parapisma u verziji hrvatske latinice
  • Najveći problem srpske azbuke je u tome što se rat za ćirilicu vodi danas uz obavezu da se ne ošteti nametnuto samo Srbima u njihov jezik parapismo protivno Članu 10. Ustava Srbije i praksi u celom svetu
  • Danas deluje tragikomično kad srpski politiačri i državnici „prigovore“ hrvatskim i drugim politiačrima što se u Hrvatskoj, na primer, i drugde izvan Srbije ćirilica Srbima čekića ili zabranjuje na razne druge (lukave komunističke) načine, a istovremeno u Srbiji Srbi su poniženi tuđim pismom u 90 odsto slučajeva u javnosti

U okviru kulture i civilizacje u Evropi Srbi su primili od najpismenijeg dela tadašnjih naroda sveštenstva pismo, srodno glagoljici, savršenije i primerenije prirodi srpskog jezika ćiriličko pismo koje su stvorili učenici prvih slovenskih veroučitelja i prosvetitelja Ćirila i Metodija kojima je posvećen sveti dan koji se obeležava među Srbima 24. maja. Nauka je ustanovila gledište da je tvorac ćiriličkog pisma Kliment, pa se ćirilica ponegde zove i „klimentica“, a Kliment joj je dao ime „ćirilica“ iz poštovanja prema svome učitelju Svetom Ćirilu. Iako postoje i gledišta da su Srbi mnogo pre Ćirila i Klimenta imali svoje pismo veoma slično današnjoj ćirilici, nauka je na stanovištu i dalje da je Ćirilo Slovenima stvorio prvo pismo glagoljicu.

ĆIRILICA JE TEMELj SRPSTVA I STUB NjEGOVE BUDUĆNOSTI

Naravno, teško je danas biti siguran u istinu otkada Srbi imaju svoje pismo zato što se u Evropi često uništavalo ono što je u kulturi bilo srpsko, pa i ono što se temelji na pismu. Nije teško poverovati da su u „mračnim vekovima“ evropske nasilne istorije uništavane kulture i pismo manjih naroda, a posebno Srba koji su u direktnom dodiru s kulturama u Evropi s čijeg tla se često atakovalo na Srbe i njihovo duhovno i materijalno bogatstvo najpre propagandom, pa onda i bombama. Mi i danas, u tzv. modernom dobu „demokratije“ i „visoke evropske kulture“ imamo dopuštanje iz velikih i snažnih država Evrope i sveta uništavanje srpske crkvenoduhovne zaostavštine i pismenosti, kao što su srpski manastiri i crkve ranije po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a danas na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori. Na KiM-u su se do juče uništavali manastiri i crkve ili fizičkom silom – rušenjem, a danas izvođenjem radova (pravljenjem puteva) u takvoj blizini manastira Visoki Dečani, čiji će mir i redovan život i trajanje biti otežavani ili onemogućivani.

Pre srpskih crkvenih duhovnih i materijalnih vrednosti počelo je uništavanje srpskog milenijumskog pisma koje je temelj Srpstva, srpske kulture, srpskog napretka koje nije moguće bez jezika i pisma. Nije nimalo slučajno katolički sinod u Solinu 1060. godine bacio anatemu na ćiriličko pismo proglasivši ga „đavoljim izumom“ a Metodija jeretikom. I nije slučajno što se to dogodilo ubrzo posle razbijanja hrišćanstva na Zapadnu katoličku i Istočnu pravoslavni crkvu. Latinica kao pismo katolika i protestanata određena je da zavlada i pravoslavnim hrišćanstvom i rat protiv ćirilice poveden u 11. veku nije na duže nikad prestajao sve do ovog 21. veka.

Da Vas podsetimo:  Korona ili kruna od trnja

Danas se u Evropi, posebno među Srbima, nastavlja rat protiv ćirilice, a za okončavanje apsolutne prevlasti latinice kroz dovršavanje zamenjivanja ćirilice u Srba. Srbi su odavno, pa i danas, najugroženiji od pravoslavnih naroda jer je među njima poslednjih 66 godina vođen rat protiv ćirilice i lukavstvom – poznatom favorizacijom hrvatske abecede među Srbima. Tako je, u stvari, objektivno za Srbe korisno preuzimanje Vukove jezičke reforme (k)od Hrvata, u srpskom slučaju pretvoreno u veliku štetu po Srbe preko favorizacije stvorene hrvatske nacionalne verzije latinice koja danas u Srbiji zauzima već devet desetina ispisa na srpskom jeziku. Prevlast hrvatske verzije latinice koja je u vreme Vuka Karadžića sačinjena za potrebe Hrvata katolika da bi primili za svoj službeni jezik Vukov(ski) srpski jezik. Da prime, taj štokavski, srpski u lingvističkoj osnovi, jezik u verziji narodnog srpskog jezika za svoj na posebnoj vrsti latiničkog, a ne srpskog (pravoslavnog, razume se) pisma ćirilice, pomogla je Austrougarska monarhija preko Vuka Karadžića koji se morao saglasiti da taj jezik, jedini u Evropi i svetu, dobije, pored svog osnovnog, matičnog, domaćeg pisma i latiničko pismo u ulozi parapisma koje je, kao latiničko, predviđeno da u budućnosti smeni srpsko (ćiriličko) pismo, kao temelj Srpstva i srpske kulture, civilizacije i opšteg identiteta Srba.

Zato je u naše vreme poznati srpski lingvista Miloš Kovačević valjano procenio značaj srpskog pisma za srspski jezik i Srbe na ovaj način: „Ćirilica je neotuđivi dio srpskog jezika, i zato je srpski jezik u svoj punoći srpski tek kad se ispisuje ćirilicom“ (Miloš Kovačević, Borba za ćirilicu i srpski jezik, Andrićev institut, Andrićgrad, 2018, str. 127). Svakako, to su oduvek znali oni koji su poveli rat protiv srpske ćirilice, jer su znali da tako vodee rat i protiv srpskog jezika i protiv Srba. A zašto je ćirilica toliko važna Srbima, spomenuti lingvista obrazlaže na ovaj način: „Srpski jezik i srpska ćirilica temeljni su identitetski nacionalni kriterijumi srpskog naroda“.

Nažalost, političko-ideološkom borbom komunista protiv ćirilice, jugoslovenska vlast je uspela da dobar deo Srba zaboravi koje je njihovo pismo, da zaboravi njegov značaj za svoj identitet i da, stoga, danas ima dosta Srba koji su stekli školski naopako znanje da je „i latinica naše pismo“. U tome su posebnu štetu u današnje vreme naneli oni srpski lingvisti i filolozi koji su preimenovali hrvatsko pismo u „srpsku latinicu“, što je kod dela Srba izazvalo zaključak: „Što da toliko brinemo za svoju ćirilicu kad je nama Vuk smislio i srpsku latinicu?“ To je bilo posledica jednog falsifikata da je baš Vuk sastavio Hrvatima latinicu, pa je ona zato „srpska latinica“. Kakav strašan antićirilički promašaj jednog broja srpskih lingvista i filologa! A deo naivnih (neukih) Srba poverova u taj praktično antisrpski falsifikat, jer lepo zvuči da je hrvatsko nacionalno pismo – „srpska latinica“.

Zašto je takvu banalnu neistinu širio jedan broj srpskih lingvista i filologa – normalnim Srbima i znalcima istine o pismima nikada neće biti dovoljno jasno.

Da Vas podsetimo:  Kako nas je korona karantin prisilio da istinski zavolimo bližnjeg
Foto: printscreen

NAJPRE JE ZAPOČET RAT PROZIV ĆIRILICE, PA TEK ONDA NEIZBEŽAN RAT ZA ĆIRILICU

Dakle, jasno je da srpskog rata az ćirilicu ne bi bilo da nije pre toga poveden rat protiv ćirilice. Taj se rat protiv ćirilice obično najžešće vodio u vreme započetih ratova za okupaciju Srba, a u tom ratu antićirilički rat je bio posledica rata i širene mržnje prema Srbima i posebno protiv njihovog pisma. Taj se rat protiv ćirilice vodio na različite načine, a najžešće tokom vođenja rata za okupaciju i uništavanje Srba pa se tada i uništavala ćirilica nasiljem, zabranama, paljevinom knjiga, raznih ćiriličkih spisa, paljevinama i rušenjem crkava i manastira s ćiriličkim pismom.

Rat Srba za ćirilicu izazvan je i on je vođen radi oslobođenja Srba i njihove ćirilice. I sve do stvaranja druge, komunističke Jugoslavije, prilikom oslobađanja Srba i Srbije oslobađana je i vraćana u puni život srpska ćirilica.

KOMUNISTIČKI RAT PROTIV ĆIRILICE BIO JE NAJUSPEŠNIJI JER JE LUKAVO VOĐEN

Svi prethodni ratovi u deset vekova, sve okupacije Srba i sve zabrane ćirilice nisu dali rezultata u trajnijem smislu do pojave na vlasti u drugoj Jugoslaviji jedne posebne ideološke opasne sekte koja je izmislila naročite metode koje su dovele do današnje zamenjene ćirilice u jeziku Srba čak do 90 odsto izvan Srbije, ali i u samoj užoj matičnoj državi srpskog naroda – Srbiji.

Komunistička vlast u Jugoslaviji posle 1945. godine, posle pokušaja da se ćirilica zameni latinicom vidnim nasiljem i zabranom u vreme planiranja Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku 1954. godine, a posle napomene srpskih učesnika rasprave povodom tog dogovora i objašnjenja da bi bilo u srpskom narodu loše primljena naređena zamena ćirilice jer bi ona podsetila na oštru zabranu ćirilice u vreme NDH, komunistička vlast je prihvatila predlog i zaključak s Novosadskog dogovora da „latinica i ćirilica budu ravnopravne“, ali je prevara bila u tome što ta vlast nije smatrala da u korišćenju pisma treba da budu ravnopravni narodi. Zato je ona odmah posle Novosadskog dogovora sprovela tu „ravnopravnost“ tako što se dala na brzu favorizaciju latinice. A ako bi se neko od Srba pobunio zbog zamenjivanja ćirilice u javnosti, bilo bi mu odgovoreno da je to u redu, jer su pisma „ravnopravna“. Dakle, ćirilica se smatrala od vlasti „ravnopravnom“, pa nije problem ako se zameni, jer ona i zamenjena ima epitet „ravnopravnosti“.

Svaka vrsta favorizacije latinice na štetu ćirilice je podsticana, pa i preko prekidanja proizvodnje mašina za kucanje s ćiriličkim tastaturama. Srpska ćirilica je tako ubijana proglašenom „ravnopravnošću pisama“. Dobar broj Srba se tome priklonio i služio je u procesu zamenjivanja ćirilice latinicom.

I danas su najveći protivnici ćirilice u Srbiji oni koji spominju „ravnopravnost pisama“ i koji su zaboravili kako se izvršila tako masovna zamena srpskog pisma u jaavnosti i u Srbiji. Naravno, ta zamena danas ne samo ad ne smeta nego je i podržavaju svi oni koji hvale komunistički sistem vladavine koji je bio u istoriji najuspešniji u zatiranju srpske azbuke.

RASKORAK IZMEĐU NARODNE OBAVEZE IZ USTAVA SRBIJE I STVARNOSTI U JAVNOSTI

Danas u Srbiji imamo nelegalnu veoma čudnu situaciju u vezi sa srpskim jezikom na ćiriličkom pismu. Imamo potpuni raskorak između onoga što je narod izglasao na referendumu za Ustav Srbije (2006) u kome postoji Član 10. koji predviđa jasno po svakom ko zna da čita kako piše. I jasno piše za srpski jezik i ćirilicu: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.“ Kada su u službenoj upotrebi drugi jezici i njihova pisma, određuje zakon i tu nema ničeg spornog. Spornog ima samo u vezi s jasnom obavezom za srpski jezik i pismo naroda koji je stvorio svoju državu za sebe i za sve one koji žive sa Srbima ravnopravno u toj državi. A matični narod (Srbi) jedini ne ostvaruje svoje osnovno i ustavno pravo na svoje pismo u 90 odsto slučajeva. Sve druge manjine imaju i formalnoustavno i stavrno u javnosti pravo na svoj jezik sa svojim pismom, a samo matičnom narodu se primenjuje pravilo nametnute prakse iz vremena komunističke vlasti da jedini Srbi imaju i dalje „ravnopravnost“ svog i tuđeg pisma u svom jeziku tako što tuđe pismo drži 90-procentnu nasleđenu od komunista prevlast. A o tome danas ne brinu ni valast ni Ustavni sud Srbije. Istina vlast (Vučić ponekad) spomenu da će sačiniti s Republikom Srpskom zakon o zaštiti ćirilice, ali u tom obećanju nikako da se spomene kada će se sprovesti Član 10. Ustava Srbije u prvom stavu, jer se drugi stav o drugim jezicima i pismima, dosledno, hvala Bogu, sprovodi. Nekada i više od onoga što predviđaju Ustav i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama. Samo za Srbe Ustav u vezi s njihovom ćirilicom još je veoma daleko. A, uz to, već 14 godina odlaže se usaglašavanje rečenog zakona sa stavom prvim iz Člana 10. u vezi sa srpskim jezikom i ćirilicom.

Da Vas podsetimo:  Priče o napuštenoj deci koje nas teraju da se duboko zamislimo

Zato danas deluje tragikomično kad srpski političari i državnici „prigovore“ hrvatskim i drugim političarima što se u Hrvatskoj, na primer, i drugde izvan Srbije ćirilica Srbima bukvalno čekića ili zabranjuje na razne druge (lukave komunističke) načine, a istovremeno u samoj Srbiji Srbi su predugo poniženi tuđim pismom u 90 odsto slučajeva u javnosti.

ZAKLjUČNO PITANjE: HOĆE LI SRBI BEZ ĆIRILICE SAČUVATI MAKAR SRBIJICU?

Mnogi Srbi u Srbiji, pa i oni u vlasti, kao da su zaboravili stalno ponavljanu istorijsku činjenicu: kad Srbin izgubi rat za ćirilicu – neizostavno odmah posle toga gubi pravo na državu i na goli život. Zar Srbi nisu najpre izgubili svoje pravo na ćirilicu u Hrvatskoj, Crnoj Gori, na Kosovu i Metohiji, pa su za kraće ili duže vreme izgubili pravo na dražavu. Srbi u Hrvatskoj su imali status državotvornog naroda Hrvatske, a sada su delić od proteranog naroda bez prava na svoje pismo, Srbima u Crnoj Gori je oduzeta puna konstitutivnost, pa se sada računaju u progonjenu manjinu s progonjenom Crkvom, bez ćirilice u javnosti, a na KiM-u su izgubili ćirilicu najpre, a onda im je oteta država),

Srbi u Srbiji su ostali bez 90 odsto srpskog jezika na ćirilici (danas trpe neustavnu anarhiju u pisanju svoga jezika, a daj Bože da će oni jedini uspeti da bez 90 odsto ćirilice sačuvaju državu koja je u praksi danas (s otetim Kosovom i Metohijom) u stvari Srbijica.

Dragoljub Zbiljić
Izvor: Vidovdan

Koreni