Јово Бајић: Јерменима и Србима свет није признао да су над њима извршени геноциди

Друштво, Истакнуто0

Од свих странаца који су посетили Цицернакаберд и чули ову болну причу ми Срби смо, због онога што смо и сами доживели, најбоље разумели Јермене

Јерменка клечи поред мртвог детета надомак Алепа (Фото: George Grantham Bain Collection Library of Congress)

До данас ни Јерменима ни Србима свет није признао да су над њима извршени геноциди. Злочинци који су извели злочине нису чак ни прозвани, ни укорени, а камоли кажњени. Према страдању та два народа свет није показао ни најмање саосећање ни разумевање

Ожиљци геноцида (Одломак из књиге „На раскршћима Јерменије“)

Ни на једном језику, као на јерменском, реч геноцид нема тако језиво значење и не изазива тако болан одјек у души. Јермени су народ који је први на свету на својој историјској судбини искусио највећи могући злочин – покушај потпуног истребљења. Геноцидни двадесети век најавио се у Турској која је у Западној Јерменији побила близу два милиона Јермена, разорила њихова станишта и светилишта и избрисала трагове њиховог миленијумског постојања. Злочин огромних размера изазвао је колективну живу рану у свести свих Јермена која се преноси са колена на колено, са нараштаја у нараштај. Осећају је сви Јермени, без обзира где живе – у Јерменији или у свету.

И ми Срби смо народ који је спознао значење ужасне речи – геноцид. Али ми сви немамо исти однос према том злу. Углавном га разумеју потомци оних Срба чији су се преци у време Другог светског рата затекли у границама Павелићеве Независне Државе Хрватске, где су хрватске усташе под покровитељством Немаца, у име католичке Европе, побиле више од милион Срба, спалиле и разориле њихове домове и богомоље. Право значење речи геноцид углавном разумеју Срби пореклом из Босне и Херцеговине, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Срема. Осетили су га и Срби из Рашке и Космета чије вратове је клао шиптарски и муслимански нож. Али страхоте геноцида нису спознали нити су се потрудили да га схвате Срби из Београда, Шумадије, Поморавља, Јужне и Источне Србије. Они као да не верују да се тако нешто могло догодити њиховим сународницима.

Логор Јасеновац зими (Фото: Између сна и јаве)

До данас ни Јерменима ни Србима свет није признао да су над њима извршени геноциди. Злочинци који су извели злочине нису чак ни прозвани, ни укорени, а камоли кажњени. Према страдању та два народа свет није показао ни најмање саосећање ни разумевање.

И Јевреји су, попут Јермена и Срба, доживели геноцид у овоме веку. Њих су искорењивали нацисти током Другог светског рата. На неким губилиштима широм бивше Југославије убијани су заједно са Србима. Али за разлику од Јермена и Срба, Јевреји су своје страдање успели да дигну на планетарни ниво. Свет је потврдио да је над њима извршен злочин. Обележена су њихова стратишта, именовани су народи који су криви за злочин. Кажњени су злочинци, а представници народа који су дали злочинце јавно су се покајали.

Занимљива је и та појединост да су у геноциду над сва три несрећна народа: Јерменима, Србима и Јеврејима директно или посредно учествовали Немци.

За разлику од нас Срба Јермени су напрегли све своје умне снаге да прикупе сведочења и прибаве документацију о страдању свога народа у Tурској крајем деветнестог и почетком двадесетог века. Створили су институције на чијем се челу налазила национална Академија наука које су се бавиле прикупљањем сведочења о геноциду. Више генерација јерменских уметника стварало је уметничка дела, урезујући тако у свест младих поколења истину о несрећи која је снашла њихов народ, подсећајући их истовремено да зло још постоји и да се може повратити.

На педесетогодишњицу злочина, 1965. године, Јермени су подигли споменик свим жртвама геноцида. На једном месту сажет је сав бол, на вису изнад Јеревана који носи поетичан назив Цицернакаберд, што на јерменском значи ластина тврђава уздиже се обележје које подсећа на најдужу и најцрњу Вартоломејску ноћ.

Вечни пламен у Јеревану (Фото: Викимедија)

На Цицернакаберд смо кренули 15. маја поподне. Пењали смо се аутобусом поред реке Раздан. Пролазили смо између брежуљака на којима су расле неговане шуме, засађене пре неколико деценија. Јерменија је углавном гола и каменита земља и већина обрадиве земље настала је „крчењем“ камена. Поред пута смо видели свеже крчевине где је, као код нас у Херцеговини, минама и моћним машинама из земље извађен станац камен и пажљиво сложен на страни, а искрчено земљиште преорано посебним плуговима.

На исти начин, крчењем камена и равнањем земљишта, припремљен је и плато Цицернакаберд који се простире на неколико хектара. Прилази му се широком пешачком стазом. Са леве стране зелени простор је обзидан.

Целим Цицернакабердом и широм околином доминирају два велика знамена. Са десне стране је велики витки камени бодеж, који као врх копља, као оштрица мача, пара небо. Као да је то колективни крик, оштри јаук свих Јермена који се чује до Бога. Неколико десетина метара иза бодежа је други знак – џиновски камени цвет без петељке који је процветао из земље. Између латица су пролази где се улази у круницу, велики камени амфитеатар под ведрим небом у чијем центру, срцу, гори вечна ватра у спомен свим Јерменима страдалим у геноциду. Негде из дубине, из земље, избија музика која не пресушује. Средиште цвета, колективни јерменски олтар, стално је прекривено свежим цвећем.

Поглед из ваздуха на Цицернакабердом (Фото: Викимедија)

Овамо свакодневно долазе људи, појединачно и у групама. Крајем фебруара и почетком марта 1988. године, после злочина у Сумгајиту, овде на Цицернакаберду било је јерменско збориште. У очајању, ношени бескрајним болом, путем који је водио из Јеревана овамо се успињало и око споменика окупљало на хиљаде људи, који су, узнемирени новим геноцидом, покушавали да поделе бол.

Недалеко од каменог цвета, уза зид који се пружа са леве стране спомен комплекса, биле су три свеже хумке, покривене цвећем и венцима. Ове гробове градитељи спомен комплекса Цицернакаберд нису предвидели. Објашњено нам је да су то почивалишта недавно погинулог јерменског федаина Мовсеса Горгисјана и двојице његових сабораца, која су употпунила овај јединствени споменик страдања у коме се симболично окаменила сва она јерменска крв што је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века из јерменских жила, уз свесрдну помоћ Немачке и прећутну сагласност већине европских држава, источила Османлијска империја.

***

Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века већ смртно оболела Турска царевина одбројавала је последње деценије и године. Велико царство, које су сачињавали разни народи, личило је на кулу вавилонску која се сваког тренутка могла срушити, а бројне етничке заједнице, непријатељски расположене једна према другој, за час су се могле закрвити. Једина повољна околност за клонуло царство била је та што је већина тих народа исповедала ислам. А муслиманска вера пружала је могућност сједињења становништва уз помоћ планског и добро осмишљеног пантурцизма, што се све лако могло претворити и у исламски фундаментализам. У границама тадашње турске државе живели су и бројни стари хришћански народи: Јермени, Грци, православни Сиријци које никакав ислам ни пантурцизам није могао претворити у Турке.

У целој Османлијској империји Јермени су били највиталнија и најјединственија заједница. Окренути својој хришћанској националној цркви, грејући се на старом жару богате националне културне баштине, они су, упркос неповољним околностима, живели на свој традиционални начин. Маштовити, вредни и штедљиви Јермени су се и у таквој држави каква је била Турска успевали да створе иметак, да се школују и заузму значајнија места у државној администрацији и банкарству. Мирним путем Турци их нису могли асимиловати ни превести на ислам. А Јермени, та бројна заједница у турској држави, која се сећала своје самосталности и сневала о својој држави, представљала је сталну опасност за Турке.

Током вишевековне владавине у поробљеним земљама Турска царевина је развила већи број система за искорењивање народа који су јој стајали на путу. Погроми су претходно добро планирани, како се не би догодила изненађења. На такав злочин одлучио се и турски султан Абдул Хамид 1895. године који је искористио повољне међународне прилике за обрачун са Јерменима.

Масакр у Ерзеруму 1895. Фотографија Американца В. Л. Сачлебена

За злочине су узимани безначајни поводи. Већ у августу и септембру те 1895. године Јермени су масакрирани у Сасуну, а у октобру извршен је покољ у Цариграду. За кратко време пало је око триста хиљада јерменских глава. Знатан удео у тим злочинима имали су и Шиптари пореклом из Старе Србије и подручја данашње Албаније. Они су углавном служили у царској гарди којој су поверавани најгнуснији покољи. Одмах после тога отпочело је истребљење и других хришћанских народа у Турској. Свет је остао равнодушан према злочинима, а турској држави није ни падало на памет да их сама призна што јој је све давало за право да злодела понови чим јој се укаже прва погодна прилика.

На одговорност Немаца за злочине над Јерменима, указао је познати дански писац Георг Брандес на једном предавању одржаном у Берлину 1909. године. Он се слушаоцима обратио овим речима:

„Када би се на леђа немачког народа набацио плашт сав укрућен од сасушене крви јерменских жртава, можда би се тај народ тргао и од својих властодржаца затражио заштиту и слободу за преживеле из овог древног, славног племена. Било би то не само корисно дело него и искупљење греха“.

Али заштите од Немаца није било, а Турци су искористили прву повољну прилику која се указала 1915. године, у време док је буктао Први светски рат. Немачка, главни турски савезник, те ратне године стајала је добро на бојном пољу. И Аустроугарска је била стабилна. Због својих дугорочних интереса и Енглеска је била спремна да зажмури на злочине. Три велике европске државе биле су Турцима јемци да ће и нова злодела над Јерменима бити замагљена и скривена.

Техџирски закон из 1915. којим је прописана депортација османских Јермена (Фото: Викимедија)

Други по реду, још страшнији геноцид над Јерменима припремили су и извели младотурци, на челу са својим вођом Кемалом Ататурком. Младотурци су се школовали на Западу, у Бриселу у Белгији и своје назоре о политици и будућем устројству турске државе црпли су из западноевропског искуства и културе.

Још 1911. године младотурци су кројили планове о „модернизацији и реформама“ у турској држави. На једном скупу, одржаном у Солуну, донели су план о геноциду над Јерменима, који треба „без сентименталности остварити: то није садизам већ неопходна психологија стварања виших нација.“ За такве планове младотурци су имали своје оправдање:

„Ако смо у европској Турској постали папирнати змај, такву глупост не смемо поновити у азијској Турској; треба одбацити све обзире и са лица земље избрисати све оне елементе који нас могу угрозити, служећи као повод за мешање у наше унутрашње ствари и оруђе у рукама европских држава. Данас су наши интереси и интереси Енглеске у свему подударни; како се у Малој Азији (ми и Енглези не признајемо реч “Јермени“ и сваку чељуст која буде прословила ту реч треба разглавити) на нашој територији не би нашло повода за мешање са стране… Из свега овога намеће се закључак да ми јерменску нацију морамо беспоштедно збрисати са лица земље. Знамо како ћемо да остваримо свој програм: ту су Курди, Черкези, обласни начелници, судови, скупљачи пореза, полиција и коначно свако ко прихвата свети рат против нације која нема оружја ни заштите, ми ћемо насупрот њима, имати најбогатију државу на свету (Енглеску – прим. наша), као савезницу и покровитељицу нашег владања у Малој Азији. Уколико јерменска нација буде истребљена, хришћанска Европа неће моћи да нађе у Малој Азији ни једног хришћанина, онда ће нас оставити на миру, и ми ћемо се позабавити нашим унутрашњим питањима и привредним преображајима… Све ћемо тада имати и уместо да слушамо лекције ми ћемо само Европи држати придике подсећајући се на нашу стару славу.“

У то време један од идеолога младотурака, Зија Геокалп изговорио је монструозне речи да „први корак уништења једне нације представља уништење њене деце. Деца тих неверника не треба да живе чак ни у мајчиној утроби!“ Управљајући страшном машинеријом смрти Талат-паша, министар унутрашњих послова Турске, пред почетак геноцида 1915. године, издао је наређење:

„Не остављајте никог живог, а посебно не децу од пет до седам година, јер ће у супротном, у кратком временском року, они одрасти и пожелети освету… Скупите на једном месту сву јерменску децу која су по налогу министарства дата на старатељство војних власти. Раздвојите их тамо да им се изгуби сваки траг. Уништите их и реферишите о томе.“

Остао је сачуван још један докуменат министра унутрашњих послова Талат-паше, упућен Алепу, турском команданту:

„Познато вам је да је влада донела одлуку о потпуном уништењу јерменског становништва које живи у Турској. Особе које са тим нису сагласне не могу остати на својим положајима. Јермени се морају без милости уништити – и жене и деца и инвалиди. Сва средства за уништавање су дозвољена.“

Један од тадашњих турских министара Назим-беј је говорио:

„Јерменску нацију треба уништити у корену, а њихово име мора бити заборављено. Треба их убијати до последњег. Желим да Турци и само Турци управљају и располажу јерменском земљом.“

По, до детаља разрађеном, државном плану Турска је кренула у злочин какав историја до тада није забележила. То ће бити уједно и први геноцид у двадесетом веку, најкрвавијем од свих векова људске историје, када ће бројни народи бити искорењивани широм земљиног шара.

Талат-паша (Фото: Викимедија)

Злочинима је управљало и усклађивало их новоосновано државно тело које се звало Комитет за депортацију Јермена. Створене су посебне јединице задужене за убиства и прогоне у логоре. Оне су се служиле методама масовног убијања које су вековима примењиване на просторима Османлијске империје, којима су се Турци често служили и на Балкану, у српским земљама. Све те врсте мучења остале су запамћене и у српском народном памћењу.

Методе Османлијске империје за искорењивање неверника, хришћана сачували су у свом сећању и турски потомци у Азербејџану и потурчењаци у Босни које су уосталом применили почетком 1988. године над Јерменима у Сумгајиту и почетком 1992. године над Србима у Сарајеву. Масовна убиства хришћана била су поверена криминалцима муслиманима за ту прилику пуштеним из затвора. У време погрома придружило би им се и месно муслиманско становништво које би се просто иживљавало над својим дојучерашњим суседима док би их изводили из домова.

Први на удару од више од два милиона Јермена, колико их је 1915. године живело у Турској и Западној Јерменији, били су војници јерменске националности који су, као турски држављани, морали да служе војни рок у турској војсци. Масовно су разоружавани и одвођени у посебна сабиралишта. Њима су придруживани и остали виђени Јермени – свештеници, интелектуалци, трговци, чак и посланици Меџлиса. Многи од њих нису доспели до сабирних центара него су претходно вешани на јавним местима. Вешала су била подигнута и у самом Цариграду, где је 24. априла 1915. године освануо црни јерменски дан када је талас злочина однео народне прваке: Даниела Варужана, Григора Зограба, Сиаманта, Рубена Задарјана, Ерухана, Рубена Севака…

Разоружани јерменски регрути (Фото: Музеј геноцида над Јерменима)

Војска и полиција, уз помоћ муслиманског становништва, размилела се по целој Турској, а посебно по областима Карс, Карин (Ерзерум), Ерзинђан (Јерзнка), Битлис (Багеш), Муш и Ван у којима су миленијумима живели Јермени. Из кућа су извођене целе породице. Појединци су убијани на кућном прагу док су други страдали на путу. Колоне несрећника, које су пратили наоружани турски војници, док би пролазиле кроз турска насеља, нападали су житеље тих села, бирали жртве, а онда их злостављали и убијали. Преживеле је пут водио у сиријску пустињу где су на простору Алепа, Дамаска и Еуфрата већ били подигнути логори. Хиљаде их је умирало у пустињи док су премештани из једног у други логор. Стотине хиљада страдалника умрло је у логорима, а тела су им сахрањивана у хиљаде масовних гробница. после су им и кости спаљиване како би се избрисао сваки траг њиховог постојања.

Постоје прворазредни историјски извори који сведоче да је у логору у Битлису одвојено хиљаду јерменске деце која су жива спаљена! За већину Турака, посебно за оне који су носили униформе била је национална част убијати Јермене. Често су се сликали са масакрираним жртвама којима би претходно одрубили главе. На неким фотографијама поред турских официра славодобитнички су стајали и немачки официри који су радили као инструктори у пријатељској, турској војсци, а испред њих су стајали унакажени јерменски лешеви. (истоветне сцене могле су се видети у Босни на фотографијама муслиманских шехида који су се у лето 1992. године сликали са одрубљеним главама српских војника).

Талат-паша са немачким дипломатама (Фото: Музеј геноцида над Јерменима)

Турски војници и остали башибозук масовно су силовали Јерменке. Обешчашћено је тако на десетине хиљада жена. После иживљавања понижене Јерменке су клали,  а онда им одсецали главе и набијали их на коље поред већ постављених мушких глава. На свим јавним местима, широм Османлијске империје, на раскршћима и трговима могло се видети коље пободено у земљу на чијем су врху биле одсечене јерменске главе.

Чим би из појединих насеља Јермени били одведени у логоре, Турци су пљачкали њихову имовину, палили и разарали домове и затирали њихова насеља, цркве, гробља и остале историјске трагове. Брисали су све што је подсећало да су на тим просторима некада живели Јермени.

Из Турске се те 1915. године на горак пут избеглиштва упутило на десетине хиљада Јермена. Само у Источну Јерменију и Закавказје стигло их је око триста хиљада. Више десетина хиљада доспело их је на Балкан, а знатан број тих несрећника доспео је и у Србију. У Турској је, од више од два милиона колико их је пре геноцида живело у овој земљи, остало мање од двеста хиљада Јермена, чиме је за Турке јерменско питање било занавек решено.

Јерменка, жртва турског геноцида. Многе Јерменке су током геноцида биле отимане и присилно превераване у ислам; како не би могле да побегну из заточеништва на лицима су им истетовирана обележја (Фото: Armenian Genicide Museum)

Многи од бегунаца који су гледали како им масакрирају породице и пљачкају домове нису могли да потисну виђене слике ужаса, да савладају душевни бол, па су живот наставили са тешким психичким траумама. Знана је и тешка судбина великог јерменског композитора Комитаса (1869 – 1935), рођеног у граду Кутина у Турској, школованог у Ечмиадзину и Европи, познатог у свету по аутентичним композицијама које су извирале из јерменске традиције и фолклора. Њему је судбина била наменила да се у време геноцида затекне у Турској и да буде непосредни сведок злочина над сопственим народом. Његов разум није могао да поднесе све оно што су очи виделе и што су уши чуле. Душевно је оболео и никада се није опоравио од тешке болести. Умро је у једној болници у Паризу.

Западни свет је остао равнодушан према геноциду извршеном над Јерменима у Турској. Било је појединачних осуда тадашњих уметника, новинара и интелектуалаца, али званичних реаговања, која су се иначе морала очекивати од хришћанских, демократских, цивилизованих земаља, није било. Чувена западна демократија, која би често дизала велику буку због страдања једног свога Европљанина, остала је нема. Није организована ни нека врста Нирнбершког процеса на коме би злочини, злочинци и њихови помагачи били осуђени. За све време свога постојања на тој осуди није истрајавао ни Совјетски Савез иако су Јермени били један од признатих совјетских народа. Захваљујући таквом односу света, турској држави није било тешко да се тобоже љути ако неко помене геноциде и прогоне Јермена, Грка, православних Сиријаца.

Овакав став света охрабрио је чак и Хитлера, који је, спремајући са својим сарадницима истребљење Јевреја, Словена и Цигана, говорио: „Ко се још сећа геноцида над Јерменима!“ Та трагична равнодушност света дала је за право Турској да преко својих обавештајних служби припреми Азербејџанце да почетком 1988. године почине злочин у Сумгајиту, где је страдало више десетина Јермена. На исти начин Турска је припремала, а онда се и директно умешала у рат који је 1992. године избио у Босни и Херцеговини, стављајући се на страну босанских потурчењака. Њен верни савезник и у овим неделима опет је била Немачка.

Од свих странаца који су посетили Цицернакаберд и чули ову болну причу ми Срби смо, због онога што смо и сами доживели, најбоље разумели Јермене. Схватили смо због чега су подигли овај споменик. Њихов бол је био исти као и наш бол, њихова патња као и наша патња, њихов гнев као и наш гнев. На исти начин смо се бојали будућности и стрепели за свој биолошки опстанак.

Јово Бајић (Фото: Царса)

Аутор је публициста и новинар који живи и ради у Београду. За време Отаџбинских ратова 1990–1999. истакао се утемељеним чланцима у многим српским публикацијама и новинама

За Српски лист приредио: Светислав Пушоњић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Српски лист)