Драгица Вигњевић Ковачевић: НАШ ЈЕ ПУЧЕНИК

           Крајолик је био непрепознатљив. Оскрнављена гробља, порушене и спаљене куће,
воћњаци, ливаде и путељци, све је било зарасло у шибље; огромни храстови из Маркановића гаја
сви посјечени, Шабановац, извор са којег смо доносили воду и који је био омиљено састајалиште, пресушио…
Гледала сам свој Пученик с невјерицом, покушавала у шипражју препознати воћњак диде Јандре и мјесто гдје је била кућа, а на порушеном и зараслом гробљу запалила сам свијеће. јУ стомаку ми се стезало неко клупко, пењало се у груди и грло и тјерало ме да стегнем вилице, да угушим јецај. И киша је одједном почела падати и подсјетила ме, како се некада овдје, за љетних киша, стријепило да ће покиснути скоро суви откоси и полећи жито уочи жетве. Више нисам могла издржати, заједно са кишом плакала сам и ја. Оборила сам поглед да сакријем сузе. У трави, уз саму живицу, сакривена испод зеленог листа, осмјехивала ми се једна мала црвена јагода. Ускоро је и киша престала да пада и појавило се сунце, још топлије и сјајније него што је било.

           Посматрала сам окупљене људе око себе,многе нисам ни препознала, минуле године
оставиле су трагове на њиховим лицима. Расули су се по свијету, сви су сада били у неким својим
новим животима, али их је све повезивао онај исти дамар у грудима и она иста искра у зјеници ока, она жал и туга за прошлим данима и огромна радост и срећа због овог сусрета на оним истим
ливадама, са истим погледом на Грмеч у даљини и истим мирисима који само овдје постоје. Послије кише, мириси шумарака, ливадског цвијећа и бујади били су још јачи, ширили су се свуда, завлачили се у душе, текли венама и таложили се дубоко у срцима. Пресрећни, људи су се грлили и љубили, разговарали сви у глас, сјећали се заједничких орања, косидбе, печења ракије и прела у дугим зимским вечерима. Неријетко, видјела сам и неку сузу у оку и дрхтај доње усне и браде, али се све брже – боље претварало у осмијех и пјесму чак! И коло се развило, ту на ливади, као некада на зборовима. Гледала сам све то, дјетињим очима, поново се играла испод Савине криве дуње и са осталом дјецом чувала краве и овце на околним пашњацима…

Ово је једино мјесто на свијету
гдје ми срце стане
као да жели вријеме зауставити
и овај тренутак заувијек да траје,
а сјећање на прошлост, на давне дане,
на живот овдје и људе драге,
даје ми снаге, даје ми снаге…

           Свака стопа ове земље, сваки камен, свако преживјело стабло, причали су причу о ономе што је овдје некад било, о људима који су овдје живјели, о њиховим радостима и тугама…Више од двадесет година овдје на Пученику не живе Пученчани. Кад су одлазили, са собом су понијели само своје животе, за друго нешто није било мјеста у претрпаним тракторима који су у колони ишли на пут у непознато. У својим срцима понијели су успомене, њих им нико није могао одузети….
           За све ове године, гдје год да су били, у њима је бујала огромна жеља да се окупе на свом Пученику, да осјете ону топлину коју су могли осјетити само ту, у свом родном селу, ту
гдје су оставили своје претке и своје куће и њиве и све што су генерацијама стварали. Поново су се срели Косићи, Малинићи, Вигњевићи, Огњеновићи, Ћопићи, Ковачевићи, Мандићи, Зорићи, Бокани, Медићи, Ступари… поново је Пученик звонио од раздраганих гласова, од пјесме и игре, од среће која се разлијевала и плавила, нарастала и дизала се високо и још више, до неба које је једино остало исто, као вјечни свједок нераскидиве везе између Пученика и Пученчана.
           Од тада су прошле двије године, Пученчани су наставили да се окупљају у посљедњу суботу мјесеца јула, како је договорено. Удружени и одлучни у намјери да ураде нешто за свој Пученик, успјели су да среде гробља. Из шибља које је уклоњено са гробова, указали су се споменици, нијеми свејдоци прошлог живота на овим просторима, чувари једине истине о ономе што је овдје некад било и што нас заувијек веже за овај грумен земље.

Ово је једино мјесто на свијету
гдје сва затреперим
и до кости осјетим
да сам свој на своме:
Славко, Дако, Мика, Петра, Бобо, Марица,
Васиљ, Јандре, Стана,
имена предака у камен су уклесана,
а сјећање живо струји ми венама,
а сјећање живо струји ми венама…

Велико олакшање сам могла видјети на лицима својих Пученчана када су обилазили гробља и палили свијеће за давно уснуле претке, а цвијеће су остављали на обновљене споменике, као на знамен своме постојању. Да нису гробове својих предака ослободили из оног шипражја, било би као да ни њих више нема, као да их нема ни тамо далеко…
             На Пученик се полако враћају искре живота, из два димњака поново се извија дим, а рађају се и неке нове идеје о изградњи заједничког дома. Иако су давно отргнути из свог завичаја, Пученчани никад нису заборавили свој Пученик, носе га у својим срцима и души, заувијек

Ово је једино мјесто на свијету
гдје на кољена могу пасти,
длановима тло дотаћи
и дуго љубити земљу и траву
и главу на камен спустити
и тако остати
и тако вјечно, вјечно остати…

Драгица Вигњевић Ковачевић: АВИОНИ

                  Авионе сам одувек волео. На згради у којој сам живео био је постављен семафор за авионе, тако да су свакодневно више пута прелетали врло ниско па сам их могао добро видети. Дивио сам се њиховој снази и лепоти и гледао их задивљено. Маштао сам да једног дана и ја путујем једним таквим авионом и замишљао сам себе да летим високо међу облацима. Сећам се да су ме та маштања чинила врло срећним. Нисам тада ни слутио да ће се мој сан остварити још тог пролећа кад сам напунио шесту годину.

                   Тада нисам схватао, али сам знао да се нешто догађа, врло чудно и мени нејасно. Престао сам ићи у обданиште, сестра више није ишла у школу, а мама и тата нису одлазили на посао. Нису нам дозвољавали да излазимо пред зграду, већ смо се са осталом децом играли на степеништу, а ноћу ме је често будила нека пуцњава и тада бих видео да мама и тата не спавају, већ обучени седе у мраку. После једне ноћи кад се много, много пуцало, одмах ујутро смо се спремили да некуда идемо. Рекли су ми да идемо на пут, а ја сам се чудио што не носимо кофере и што смо сви обукли по две јакне. Колима смо се довезли до аеродрома. Тамо нас је дочекао прави хаос. Било је пуно народа и војске. Једва смо се пробили до зграде аеродрома. Сећам се уплашених и забринутих лица око себе и умора који сам осећао, јер сам сатима стајао и чекао. Чекао сам да путујем авионом. Не сећам се сада шта сам тада осећао, али се сећам свог разочарења кад сам ушао у авион. Одрасли су седели на седиштима и држали децу у крилу, а омладина је седела на поду између седишта. Неки су били задовољни јер су успели ући у авион, неки су плакали за онима који су остали, а неки су само ћутали. А ја… ја нисам могао ни замислити да је то оно што сам толико желео, јер нисам био ни мало срећан, нити сам видео оне беле облаке на плавом небу.

                       Убрзо смо слетели и изашли из авиона. На лицима својих родитеља и других људи приметио сам олакшање. Од тада се мој живот променио. Од тада сам живео у другом граду и имао друге другове. Од тада је прошло много година. Моја соба је облепљена постерима разних типова авиона и нисам престао да маштам о једном лепом путовању авионом високо по плавом небу и белим облацима, баш као што сам маштао некад давно кад сам био дете у мом родном Сарајеву…