Ђурђева Јерина

Пошетала Ђурђева Јерина
Испод града б’јела Смедерева
Покрај воде тихога Дунава,
А за њоме Гргуревић Максо,
За Максимом мајка Максимова
Бесједила Ђурђева Јерина:
„Мој унуче, нејачак Максиме!
„Би ли мене нешто сјетовао?
„Ја имадем шћерцу мљезиницу,
„Троји су је просци запросили:
„Једно проси Вилип Маџарине,
„Од Маџарске од земље богате;
„Друго проси од Москова краљу;
„Треће проси цар Отмановићу
„Од Стамбола града Цариграда;
„Сјетуј мене дијете, Максиме,
„Ком ћу просцу моју ћерку дати?“
Бесједи јој дијете Максиме:
„Ја ћу тебе, бако, сјетовати:
„Ако хоћеш мене послушати,
„Подај ћерку Вилипу Маџару,
„Те ће она бити у богату;
„Ако не даш ћерку за Маџара,
„А ти подај од Московске краљу,
„Кад будемо с краљем пријатељи,
„Москови су од боја јунаци,
„Могу нама помоћ’ војевати;
„Ако ли је дадеш за Турчина,
„Турчин хоће земљу од мираза,
„Хоће земљу, хоће и градове.“
Кад то зачу Ђурђева Јерина,
Максима је руком ударила,
Удари га руком по образу,
Како га је лако ударила,
Ударила по бијелу лицу,
Четири му помјерила зуба,
Максим паде у траву зелену,
Свега г’ црна крвца обалила,
Крвцу пљује, а тихо бесједи:
„Бог т’ убио, моја стара бако!
„Куд је дала, у з’о час је дала!
„С њоме дала земљу и градове!“
Како рече, онако се стече:
Даде ћерку за Отмановића,
И с њом даде земљу и градове.

Диоба Јакшића

Мјесец кара звијезду даницу:
„Ђе си била, звијездо данице?
„Ђе си била, ђе си дангубила?
„Дангубила три бијела дана?“
Даница се њему одговара:
„Ја сам била, ја сам дангубила
„Више б’јела града Бијограда,
„Гледајући чуда великога,
„Ђе дијеле браћа очевину,
„Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане.
„Лијепо се браћа погодише,
„Очевину своју под’јелише:
„Дмитар узе земљу Каравлашку,
„Каравлашку и Карабогданску,
„И сав Банат до воде Дунава;
„Богдан узе Сријем земљу равну,
„Сријем земљу и равно Посавље,
„И Србију до Ужица града;
„Дмитар узе доњи крај од града
„И Небојшу на Дунаву кулу;
„Богдан узе горњи крај од града
„И Ружицу цркву насред града.
„О мало се браћа завадише,
„Да око шта, веће ни око шта:
„Око врана коња и сокола:
„Дмитар иште коња старјешинство,
„Врана коња и сива сокола,
„Богдан њему не да ни једнога.
„Кад у јутру јутро освануло,
„Дмитар узја вранца великога,
„И он узе сивога сокола,
„Пак полази у лов у планину,
„А дозива љубу Анђелију;
„“Анђелија, моја вјерна љубо!
„“Отруј мени мог брата Богдана;
„“Ако ли га отровати нећеш,
„“Не чекај ме у бијелу двору.““
„Кад то зачу љуба Анђелија,
„Она сједе брижна, невесела,
„Сама мисли, а сама говори:
„“Што ће ова сиња кукавица!
„“Да отрујем мојега ђевера,
„“Од Бога је велика гријота,
„“А од људи покор и срамота;
„“Рећи ће ми мало и велико:
„“Видите ли оне несретнице,
„“Ђе отрова својега ђевера;
„“Ако ли га отровати нећу,
„“Не см’јем војна у двору чекати.““
„Све мислила, на једно смислила:
„Она оде у подруме доње,
„Те узима чашу молитвену,
„Саковану од сувога злата,
„Што је она од оца донела,
„Пуну рујна наточила вина,
„Пак је носи својему ђеверу,
„Љуби њега у скут и у руку,
„И пред њим се до земљице клања:
„“На част теби, мој мили ђевере!
„“На част теби и чаша и вино,
„“Поклони ми коња и сокола.““
„Богдану се на то ражалило,
„Поклони јој коња и сокола.
„Дмитар лови цијел дан по гори,
„И не може ништа уловити;
„Намјера га пред вече нанесе
„На зелено у гори језеро,
„У језеру утва златокрила,
„Пусти Дмитар сивога сокола,
„Да увати утву златокрилу,
„Она му се не да ни гледати,
„Него шчепа сивога сокола
„И сломи му оно десно крило.
„Кад то виђе Јакшић Димитрије,
„Брже свлачи господско од’јело,
„Пак заплива у тихо језеро,
„Те извади сивога сокола,
„Па он пита сивога сокола:
„“Како ти је, мој сиви соколе,
„“Како ти је без крила твојега?““
„Соко њему писком одговара:
„“Мени јесте без крила мојега,
„“Као брату једном без другога.““
„Тад’ се Дмитар бјеше осјетио,
„Ће ће љуба брата отровати,
„Па он узја вранца великога,
„Брже трчи граду Бијограду,
„Не би л’ брата жива затекао;
„Кад је био на Чекмек-ћуприју,
„Нагна вранца, да преко ње пређе,
„Пропадоше ноге у ћуприју,
„Сломи вранац обје ноге прве
„Кад се Дмитар виђе у невољи,
„Скиде седло с вранца великога,
„Пак заврже на буздован перни,
„Брже дође граду Бијограду,
„Како дође, он љубу дозива:
„“Анђелија, моја вјерна љубо’
„“Да ми ниси брата отровала?“ „
„Анђелија њему одговара:
„“Нијесам ти брата отровала,
„“Веће сам те с братом помирила.““

Дјевојка надмудрила Марка

Сиротује сирота девојка:
Каде руча, она не вечера,
Кад састави ручак и вечеру,
Онда јој је руа недостало;
Ал’ је за то добре среће била:
Испроси је Краљевићу Марко,
А препроси војевода Јанко,
Прстен дао Уступчићу Павле.
Дигоше се сва три младожење,
Сваки води иљаду сватова,
Право иду двору девојачком:
Напред Марко, а за Марком Јанко,
А за Јанком Уступчићу Павле.
Осврте се Краљевићу Марко,
Па беседи војеводи Јанку:
„Куд си ми се подигао, Јанко?
„Што с’ толике свате потрудио
„И толике коње поморио,
„Кад то није за тебе девојка,
„Већ за мене Краљевића Марка?“
Јанко ћути, ништа не говори,
Већ с’ окрену к Уступчићу Павлу,
Па је њему тијо беседио:
„Куд си ми се подигао, Павле?
„Што с’ толико свате потрудио
„И толике коње поморио?
„Нит’ је твоја, ни моја девојка,
„Већ сокола Краљевића Марка.“
Павле ћути, ништа не говори,
Веће језди напред пред сватови.
Кад су били близу бела двора,
Далеко и угледала мајка,
Весела је пред њи ишетала
И господско коло изводила,
По тројицу у двор уводила:
Сади кума једног до другога,
Старог свата једног до другога,
Младожењу једног до другога;
Па се онда сватом окренула:
„Ви остали кићени сватови!
„Изволите, добри пријатељи!“
Кад се свати мало одморише,
Подиже се Краљевићу Марко,
Па извади сабљу димишћију,
Па је метну себи на колена,
И Јанку се онда окренуо,
Па је њему тијо говорио:
„Чујеш ли ме, војеводо Јанко!
„И ти шњиме Уступчићу Павле!
„Извадимо три златне јабуке,
„Положимо три златна прстена,
„Нек изведу лепоту девојку,
„Нека бира, чију ће јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан:
„Машила се за коју јој драго,
„Онога је лепота девојка.“
Ту су Марка ома послушали:
Извадише три златне јабуке,
Положише три златна прстена,
Изведоше лепоту девојку,
Па говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме, лепото девојко,
„Саде бирај, чију ћеш јабуку,
„Ил’ јабуку, или прстен златан.“
Кад девојка речи разабрала,
Сирота је, ал’ је мудра била,
Беседила Краљевићу Марку:
„Богом куме, Краљевићу Марко!
„Стари свате војеводо Јанко!
„И остали кићени сватови!
„Богом браћо, добри пријатељи!
Јабука је дечина забава,
„А прстен је јуначка белега;
„Ја ћу поћи за Уступчић-Павла „
Кад је Марко речи разабрао,
Цикну Марко, као горско звере,
Удари се руком по колену,
Па беседи сироти девојки:
„Кучко једна, сирото девојко!
„Мор’о те је когод научити,
„Веће казуј, ко те научио“
Одговара сирота девојка:
„Мили куме, Краљевићу Марко!
„Твоја ме је сабља научила.“
Тад’ се Марко на њу насмејао,
Па је њојзи тијо беседио:
„Срећа твоја, лепото девојко!
„Што се ниси јабуке машила,
Ил’ јабуке, ил’ прстена златна,
„Вера моја тако ми помогла!
„Обе би ти одсекао руке;
„Нити би се наносила главе,
„Ни на глави зеленога венца „

Болани Дојчин

Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана:
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Ал’ му не да остарила мајка:
„Не, Илија, луда аџамијо!
„Тебе хоће Арап преварити,
„Те ће ми те луда погубити,
„Оставити саморану мајку.“
Кад то виђе црни Арапине,
Ђе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Ал’ га нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад’ се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
„Двори моји, огњем сагорели!
„А каде ми брже прокапасте?
„Да ми није умријети с миром.“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
„Нису твоји двори прокапали,
„Но су сузе Јелице сестрице.“
Тад’ говори болестан Дојчине:
„Што је селе, ако Бога знадеш!
„Ал’ је вама љеба нестануло?
„Али љеба, ал’ црвена вина?
„Али злата, ал’ бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,
„Немаш чиме, ал’ немаш по чему?“
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болани Дојчине!
„Доста имам љеба бијелога,
„А још више вина црвенога;
„Доста злата и бијела платна,
„Имам чиме на ђерђефу вести,
„Имам чиме, и имам по чему;
„Ал’ да видиш и друге невоље:
„Јест дошао Усо Арапине
„Под Солуна у поље широко,
„Од Солуна иште заточника,
„Да изиђе њему на мејдана;
„У Солуну не има јунака,
„Да изиђе њему на мејдана;
„А кад виђе црни Арапине,
„Он удари порез на Солуна:
„Све на двора по дебела овна,
„По фуруну љеба бијелога,
„И по товар црвенике вина,
„И по кондир жежене ракије,
„И по двадест жутијех дуката,
„И по једну лијепу ђевојку,
„Ја ђевојку, ја невјесту младу;
„Сав је Солун порез изредио,
„Редак дође на твоје дворове:
„Ти не имаш брата никаквога,
„Да саставља порез Арапину,
„Но смо јадне саме састављале,
„И ми јесмо порез саставиле,
„Ал’ га нико однијети нема,
„Јер га Арап приватити не ће
„Без Јелице баш твоје сестрице;
„А чу ли ме, болестан Дојчине,
„Ја не могу љубит’ Арапина,
„Чу ли брате, за живота твога.“
Таде рече болани Дојчине:
„Хеј Солуне, огњем сагорео!
„Ђе у тебе не има јунака,
„Да изиђе Арапу на мејдан,
„Но ми не би умријети с миром.
Па дозива љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми јоште у животу доро?“
Проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
„Јесте тебе доро у животу,
„И добро сам угојила дора.“
Тад’ бесједи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Иди узми дора дебелога,
„Те га води моме побратиму,
„Побратиму Петру налбантину,
„Да ми кује вересијом дора,
„Хоћу исти Арапу на мејдан,
„Хоћу исти, ако доћи не ћу.“
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
„Снахо моја, танка Анђелија!
„Зар је мене побро преминуо,
„Те ти водиш дора на продају?“
Ја говори дилбер-Анђелија:
„Мој ђевере, налбантине Перо!
„Није тебе побро преминуо,
„Но се тебе побро поздравио.
„Да му кујеш вересијом дора,
„Да он иде Арапу на мејдан;
„Кад се врати, да ти потков плати“
Проговара налбантине Перо:
„Анђелија, моја снахо мила!
„Ја не кујем коње вересијом;
„Да ми дадеш твоје оке чарне,
„Да их љубим, док се побро врати
„И док мене потковицу плати.“
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ ми побро дора потковао?“
Писну Анђа, како љута гуја:
„Господару, болани Дојчине!
„Бог убио твога побратима!
„Он не кује коња вересијом,
„Но он иште моје очи црне,
„Да их љуби, док му потков платиш;
„Ја не могу налбанте љубити,
„Та, Дојчине, за живота твога.“
Кад то чуо болестан Дојчине,
Он говори вијерници љуби:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Оседлај ми дора дебелога,
„Изнеси ми копље убојито.“
Па дозивље сестрицу Јелицу:
„О Јелица, моја мила сејо!
„Донеси ми једну крпу платна,
„Утегни ме, селе, од бедара,
„Од бедара до витих ребара,
„Да се моје кости не размину,
„Не размину кости мимо кости.“
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедард до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито,
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват.
Окрену га Дојчин низ чаршију,
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал’ говоре Солунски трговци:
„Вала Богу! вала јединоме!
„Од како је Дојчин преминуо,
„Није бољи јунак проишао
„Кроз Солуна града бијелога,
„Ни бољега коња пројахао.“
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
„Ој Дојчине, да те Бог убије!
„Јоште ли си, море, у животу?
„Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
„А прођи се кавге и ђавола,
„Џаба тебе порез од Солуна.“
Ал’ говори болани Дојчине:
„Изиђ’ курво, црни Арапине!
„Изађи ми на мејдан јуначки,
„Да јуначки мејдан дијелимо,
„А ласно је пити рујно вино
„И љубити Солунске ђевојке“
Вели њему црни Арапине:
„Богом брате, војвода Дојчине!
„Ти се прођи кавге и ђавола,
„Но одјаши да пијемо вино,
„Џаба тебе порез од Солуна,
„И џаба ти Солунске ђевојке;
„Кунем ти се Богом истинијем,
„Да ти овђе никад доћи не ћу.“
Кад то виђе болестан Дојчине,
Ђе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина,
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором!
Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Ђе га с’ Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
„Удри курво, црни Арапине,
„Удри прије да ти жао није.“
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал’ се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га хопље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арадове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
„Изиђ’, побро да ти потков платим,
„Што си мене коња потковао,
„Потковао вересијом дора.“
Проговара Перо налбантине:
„Побратиме, болани Дојчине!
„Нијесам ти дора потковао:
„Ја се, брате, мало нашалио,
„Анђелија љута и проклета,
„Она плану, како ватра жива,
„Па одведе некована дора.“
Њему вели болесан Дојчине:
„Изиђ’ амо, да ти потков платим.“
Он изиђе пред свога дућана,
Ману сабљом болани Дојчине,
Налбантину одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Извадио очи налбантину,
Очи зави у јаглука танка,
Главу баци на мермер-чаршију,
Право оде двору бијеломе,
Пред двором је дора одсједнуо,
Па он сједе на меку ложницу,
Па извади очи Арапове,
Те их баци својој милој сеји:
„Ето, селе, очи Арапове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Селе моја, за живота мога.“
Па извади очи налбантове,
Те их даје љуби Анђелији:
„Нај ти, Анђо, очи налбантове,
„Нека знадеш, да их љубит’ не ћеш,
„Љубо моја, за живота мога.“
То изусти, а душу испусти.

Смрт мајке Југовића

Мили боже, чуда великога!
Кад се слеже на Косову војска,
У тој војсци девет Југовића,
И десети стар Југ Богдане.
Бога моли Југовића мајка,
Да јој Бог да очи соколове
И бијела крила лабудова,
Да одлети над Косово равно,
И да види девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана.
Што молила, Бога домолила:
Бог јој дао очи соколове
И бијела крила лабудова;
Па одлетје на Косово равно,
Мртвих нађе девет Југовића
И десетог старог Југ Богдана,
И више њих девет бојних копља,
На копљима девет соколова,
Око копља девет добрих коња,
А поред њих девет љутих лава.
Тад завришта девет добрих коња,
И залаја девет љутих лава,
И закликта девет соколова;
Ал ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила,
Већ узима девет добрих коња,
И узима девет љутих лава,
И узима девет соколова,
Па се врати двору бијеломе.
Далеко је снахе угледале,
Мало ближе пред њу ишетале:
закукало девет удовица,
Заплакало девет сиротица,
Завриштало девет добрих коња,
Залајало девет љутих паса,
Закликтало девет соколова;
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе непустила.
Кад је било ноћи у поноћи,
Ал’ завришта Дамјанов зеленко;
Пита мајка Дамјанову Љубу:
„Снахо моја, љубо Дамјанова,
Што оно вришти Дамјанов зеленко?
Ил’ је гладан пшенице бјелице,
Ил је жедан воде са Звечана?“
Проговара љуба Дамјанова:
Свекрвице, мајко Дамјанова,
Нит’ је гладан шенице бјелице,
Нит је жедан воде са Звечана,
Већ је њега Дамјан научио
До по ноћи ситну зоб зобати,
Од поноћи на друм путовати:
Па он жали свога господара
Што га није на себи донио!“
И ту мајка тврда срца била,
Да од срца сузе не пустила.
Кад ујутру данак освануо,
Долетјеше два врана гаврана,
Крвавијех крила до рамена,
И крвавих ногу до кољена,
Они носе руку од јунака,
А на руци бурма позлаћена,
Бацају је у криоце мајци.
Узе руку Југовића мајка,
Окретала, превртала с њоме,
Па дозивље љубу Дамјанову:
„Снахо моја, љубо Дамјанова,
Би л’ познала чија ј’ ово рука?“
Проговара љуба Дамјанова:
„Свекрвице, мајко Дамјанова,
Ово ј’ рука нашега Дамјана,
Јера бурму ја познајем, мајко,
Бурма са мном на венчању била.“
Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тихо бесједила:
„Моја руко, зелена јабуко,
Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
Устргнута на Косову равном!“
Надула се Југовића мајка,
Надула се,па се и распаде
За својије девет Југовића
И десетим старим-Југ Богданом.

Цар Лазар и царица Милица

Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:
„Цар-Лазаре, српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!“
Њој говори српски кнез Лазаре:
„Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т’ оставим у бијелу двору?“
– „Остави ми Бошка Југовића.“
Тада рече српски кнез Лазаре:
„Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
Дан осване и огране сунце,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благослов,
Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане.“
Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал’ ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне ките висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:
„О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве.“
Ал’ говори Бошко Југовићу:
„Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
– „Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!“
Пак проћера коња на капију.
Ал’ ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал’ ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал’ ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
„О мој брате, Југовић-Војине,
Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек’ коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве.“
Вели њојзи Југовић Војине:
„Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети.“
Пак проћера коња на капију.
Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.
Ал’ ето ти славнога Лазара.
Када виђе госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;
Он с’ обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
„Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!“
Кад то зачу слуга Голубане,
Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал’ свом срцу одољет’ не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
Посједе га, оде у Косово.
Кад је сјутра јутро освануло,
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славног Лазара,
Један гракће, други проговара:
„Да л је кула славног кнеза лазара,
Ил у кули ниђе никога нема?“
То из куле нитко не чујаше
Већ то чула царица Милица.
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:
„Ој Бога вам, два врана гаврана!
„Откуда сте јутрос полећели?
„Нијесте ли од поља Косова?
„Виђесте ли двије силне војске?
„Јесу ли се војске удариле?
„Чија ли је војска задобила?“
Ал’ говоре два врана гаврана:
„Ој Бога нам, царице Милице!
„Ми смо јутрос од Косова равна,
„Виђели смо двије силне војске;
„Војске су се јуче удариле,
„Обадва су цара погинула;
„Од Турака нешто и остало,
„А од Срба и што је остало,
„Све рањено и искрвављено.“
Истом они тако бесјеђаху,
Ал’ ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој руку,
На њему је рана седамнаест,
Вас му коњиц у крв огрезнуо;
Вели њему госпођа Милица:
„Што је, болан, слуго Милутине?
„Зар издаде цара на Косову?“
Ал’ говори слуга Милутине:
„Скин’ ме, госпо, са коња витеза,
„Умиј мене студеном водицом,
„И залиј ме црвенијем вином;
„Тешке су ме ране освојиле.“
Скиде њега госпођа Милица,
И уми га студеном водицом,
И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
„Што би, слуго, у пољу Косову?
„Ђе погибе славни кнеже Лазо?
„Ђе погибе стари Југ Богдане?
„Ђе погибе девет Југовића?
„Ђе погибе Милош војевода?
„Ђе погибе Вуче Бранковићу?
„Ђе погибе Бановић Страхиња?“
Тада слуга поче казивати:
„Сви осташе, госпо, у Косову.
„Ђе погибе славни кнез Лазаре,
„Ту су многа копља изломљена,
„Изломљена и Турска и Српска,
„Али више Српска, него Турска,
„Бранећ’, госпо, свога господара,
„Господара, славног кнез:Лазара.
„А Југ ти је, госпо, погинуо
„У почетку, у боју првоме.
„Погибе ти осам Југовића,
„Ђе брат брата издати не шћеде,
„Докле гође један тецијаше;
„Још остаде Бошко Југовићу,
„Крсташ му се по Косову вија;
„Још разгони Турке на буљуке,
„Као соко тице голубове.
„Ђе огрезну крвца до кољена,
„Ту погибе Бановић Страхиња.
„Милош ти је, госпо, погинуо
„Код Ситнице код воде студене,
„Ђено млого Турци изгинули;
„Милош згуби Турског цар:Мурата
„И Турака дванаест хиљада;
„Бог да прости, ко га је родио!
„Он остави спомен роду Српском,
„Да се прича и приповиједа
„Док је људи и док је Косова.
„А што питаш за проклетог Вука,
„Проклет био и ко га родио!
„Проклето му племе и кољено!
„Он издаде цара на Косову
„И одведе дванаест хиљада,
„Госпо моја! љутог оклопника.“

Цар Лазар се приволева царству небеском

Полетио соко тица сива
од светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу,
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице;
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
„Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи волане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш кнеже, с њоме погинути.“
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
„Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека.“
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме;
Па сакроји на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива српског патријара
И дванаест великих владика,
Те причести и нареди војску.

Пропаст царства српскога

Полетио соко тица сива
од светиње – од Јерусалима,
и он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива,
веће био светитељ Илија;
он не носи тице ластавице,
веће књигу од Богородице, –
однесе је цару на Косово,
спушта књигу цару на колено,
сама књига цару беседила:
„Царе Лазо, честито колено,
коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
седлај коње, притежи колане!
Витезови, сабље припасујте,
па у Турке јуриш учините:
сва ће турска изгинути војска!
Ако л’ волиш царству небескоме,
а ти сакрој на Косову цркву,
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па причести и нареди војску:
сва ће твоја изгинути војска,
ти ћеш, кнеже, с њоме погинути!“
А кад царе саслушао речи,
мисли царе мисли свакојаке:
„Мили боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству?
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
приволети царству земаљскоме,
земаљско је замалено царство,
а небеско увек и довека“.
Цар воледе царству небескоме
а неголи царству земаљскоме,
па сакроји на Косову цркву, –
не води јој темељ од мермера,
већ од чисте свиле и скерлета,
па дозива српског патријара
и дванаест велики владика,
те причести и нареди војску.
Истом кнеже наредио војску,
на Косово ударише Турци.
Маче војску Богдан Јуже стари
с девет сина, девет Југовића,
како девет сиви соколова:
у сваког је девет иљад’ војске,
а у Југа дванаест иљада,
па се бише и секоше с Турци,
седам паша бише и убише;
кад осмога бити започеше,
ал’ погибе Богдан Јуже стари,
и изгибе девет Југовића,
како девет сиви соколова,
и њиова сва изгибе војска.
Макош’ војску три Мрњавчевића:
бан Угљеша и војвода Гојко
и са њима Вукашине краље:
у свакога триест иљад’ војске,
па се бише и секоше с Турци,
осам паша бише и убише;
деветога бити започеше,
погибоше два Мрњавчевића,
бан Угљеша и војвода Гојко,
Вукашин је грдни рана допо,
њега Турци с коњма прегазише,
и њиова сва изгибе војска.
Маче војску ерцеже Степане:
у ерцега млога силна војска,
млога војска, шездесет иљада,
те се бише и секоше с Турци,
девет паша бише и убише;
десетога бити започеше,
ал’ погибе ерцеже Степане,
и његова сва изгибе војска.
Маче војску српски кнез Лазаре:
у Лазе је силни Србаљ био,
седамдесет и седам иљада,
па разгоне по Косову Турке,
не даду се ни гледати Турком,
да камоли бојак бити с Турци!
Тад би Лаза надвладао Турке, –
бог убио Вука Бранковића,
он издаде таста на Косову!
Тада Лазу надвладаше Турци,
и погибе српски кнез Лазаре,
и његова сва изгибе војска,
седамдесет и седам иљада!
Све је свето и честито било,
и миломе богу приступачно.

Косовка девојка

Уранила Косовка девојка,
Уранила рано у недељу,
У недељу прије јарка сунца;
Засукала бијеле рукаве,
Засукала до белих лаката;
На плећима носи хлеба бела,
У рукама два кондира златна,
У једноме хлађане водице,
У другоме руменога вина;
Она иде на Косово равно,
Па се шеће по разбоју млада,
По разбоју честитога кнеза,
Те преврће по крви јунаке:
Ког јунака у животу нађе,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Намера је намерила била
На јунака Орловића Павла,
На кнежева млада барјактара:
И њега је нашла у животу,
Десна му је рука одсечена
И лијева нога до колена;
Вита су му ребра изломљена:
Виде му се џигерице беле;
Измиче га из те многе крвце,
Умива га хлађаном водицом,
Причешћује вином црвенијем
И залаже хлебом бијелијем.
Кад јунаку срце заиграло,
Проговара Орловићу Павле:
„Сестро драга, Косовко девојко,
Која ти је голема невоља
Те преврћеш по крви јунаке?
Кога тражиш по разбопју млада:
Или брата, или братучеда,
Ал’ по греху стара родитеља?“
Проговара Косовка девојка:
„Драги брато, делијо незнана,
Ја од рода никога не тражим:
Нити брата, нити братучеда,
Ни по греху стара родитеља.
Мож ли знати, делијо незнана,
Кад кнез Лаза причешћива војску
Код прекрасне Самодреже цркве
– Три недеље тридест калуђера?
Сва се српска причестила војска,
Најпослије три војводе бојне:
Једно јесте Милошу војвода,
А друго је Косанчић Иване,
А треће је Топлица Милане;
Ја се онде десих на вратима,
Кад се шета војвода Милошу,
Красан јунак на овом свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија,
око врата свилена марама;
Обазре се и погледа на ме,
С себе скиде коласту аздију,
С себе скиде, па је мени даде:
– „На девојко, коласту аздију,
По чему ћеш мене споменути,
По аздији по имену моме:
Ево т’ идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли бога, драга душо моја,
Да ти с’ здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој’ је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби кум венчани бити.“
За њим иде Косанчић Иване,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковаљно перје;
На јунаку коласта аздија,
Око врата свилена марама,
На руци му бурма позлаћена;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде бурму позлаћену,
С руке скиде па је мени даде:
– „На девојко, бурму позлаћену,
По чему ћеш мене споменути,
А по бурми по имену моме:
Ево т’ идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
моли Бога, моја душо драга,
Да ти с’ здраво из табора вратим,
А и тебе добра срећа нађе,
Узећу те за Милана мога,
За Милана Богом побратима,
Кој’ је мене Богом побратио,
Вишњим Богом и светим Јованом;
Ја ћу теби ручни девер бити.“
За њим иде Топлица Милане,
Красан јунак на овоме свету,
Сабља му се по калдрми вуче,
Свилен калпак, оковано перје;
На јунаку коласта аздија
Око врата свилена марама,
На руци му копрена од злата;
Обазре се и погледа на ме,
С руке скиде копрену од злата,
С руке скиде, па је мени даде:
– „На девојко, копрену од злата,
По чему ћеш мене споменути,
По копрени по имену моме:
Ево т’ идем погинути, душо,
У табору честитога кнеза;
Моли Бога, моја душо драга,
Да ти с’ здраво из табора вратим,
Тебе, душо, добра срећа нађе,
Узећу те за верну љубовцу.“
И одоше три војводе бојне:
Њих ја данас по разбоју тражим.“
Ал’ беседи Орловићу Павле:
„Сестро драга, Косовко девојко,
Видиш, душо, она копља бојна,
Понајвиша а и понајгушћа:
Онде ј’ пала крвца од јунака,
Та доброме коњу до стремена,
До стремена и до узенђије,
А јунаку од свилена паса,
– Онде су ти сва три погинула!
Већ ти иди двору бијеломе,
На крвави скута и рукава.“
Кад девојка саслушала речи,
Проли сузе низ бијело лице,
Она оде свом бијелу двору,
Кукајући из бијела грла:
„Јао, јадна, худе сам ти среће!
Да се, јадна, за зелен бор ‘ватим,
И он би се зелен осушио!“

Урош и Мрњавчевићи

Састала се четири табора

на убаву на Пољу Косову

код бијеле Самодреже цркве:

једно табор Вукашина краља,

друго табор деспота Угљеше,

треће табор војеводе Гојка,

а четврто царевић-Уроша;

цареви се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство.

Краљ Вукашин вели: „На мене је“;

деспот Угљеш’: „Није, нег´ на мене“;

војвод´ Гојко: „Није, нег´ на мене“.

Ћути нејак царевић Урошу,

ћути д´јете, ништа не бјеседи,

јер не смије од три братијенца,

братијенца три Мрњавчевића.

Пише књигу Вукашине краљу,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка:

нека дође на Косово равно

да он каже на коме је царство:

он је св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

у њега су књиге староставне.

Пише књигу деспота Угљеша,

пише књигу и шиље чауша

до Призрена, града бијелога,

до онога протопоп-Недељка;

трећу пише војевода Гојко,

и он шиље огњена чауша;

а четврту царевић Урошу,

пише књигу и шиље чауша.

Сва четири ситне књиге пишу

и пошиљу огњене чауше,

све потајно један од другога.

Састаше се четири чауша

у Призрену, граду бијеломе,

код дворова протопоп-Недељка;

али прота дома не бијаше,

но у цркви бјеше на јутрењи,

на јутрењи и на летурђији.

Кол´ко с´ силни огњени чауши,

колико су силни од силнијех,

те не шћеше коње одјахати,

но у цркву коње нагонише;

потегоше плетене канџије,

ударају протопоп-Недељка:

„Брже хајде, протопоп-Недељко,

брже хајде на Косово равно

да ти кажеш на коме је царство;

ти си св´јетлог цара причестио,

причестио и исповједио,

у тебе су књиге староставне, –

јал´ ћеш сада изгубити главу“.

Сузе рони протопоп-Недељко,

сузе рони, па њима говори:

„Одбијте се, силни од силнијех,

док у цркви закон савршимо,

знати ће се на коме је царство“.

Тако су се они узмакнули.

А кад закон божји савршише,

изљегоше пред бијелу цркву;

тад говори протопоп-Недељко:

„Ђецо моја, четири чауша,

ја сам св´јетла цара причестио,

причестио и исповједио,

ал´ га нисам питао за царство,

већ за грије´ што је сагр´јешио;

но идите у Прилепа града

до дворова Краљевића Марка,

а до Марка, до мојега ђака;

код мене је књигу научио,

код цара је Марко писар био,

у њега су књиге староставне,

и он знаде на коме је царство.

Ви зовите на Косово Марка,

хоће Марко право казивати,

јер се Марко не боји никога,

разма једног бога истинога“.

Отидоше четири чауша,

отидоше ка Прилепу граду,

б´јелу двору Краљевића Марка.

Кад су били пред бијеле дворе,

ударише звекиром на врата;

то зачула Јевросима мајка,

па дозива свога сина Марка:

„Сине Марко, моје чедо драго,

ко удара звекиром на врата?

Баш ка´ да су бабови чауши“.

Уста Марко те отвори врата.

Чауши се поклонише Марку:

„Божја т´ помоћ, господару Марко!“

А Марко их омилова руком:

„Добро дошли, моја ђецо драга!

Јесу л´ здраво Србљи витезови,

и честити цареви и краљи?“

Чауши се смерно поклонише:

„Господару, Краљевићу Марко,

све је здраво, али није мирно:

господа се тешко завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство,

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

тебе зову на Косово равно

да им кажеш на коме је царство“.

Оде Марко у господске дворе,

пак дозива Јевросиму мајку:

„Јевросима, моја мила мајко,

господа се јесу завадила

на Косову Пољу широкоме

код бијеле Самодреже цркве,

и они се отимљу о царство;

међу се се хоће да поморе,

злаћенима да пободу ножи,

а не знаду на коме је царство;

мене зову на Поље Косово

да им кажем на коме је царство“.

Кол´ко Марко тежио на правду,

тол´ко моли Јевросима мајка:

„Марко сине, једини у мајке,

не била ти моја рана клета,

немој, сине, говорити криво:

ни по бабу ни по стричевима,

већ по правди бога истинога;

немој, сине, изгубити душе;

боље ти је изгубити главу

него своју огр´јешити душу“.

Узе Марко књиге староставне,

па опреми себе и Шарина;

Шарину се на рамена баци,

отидоше у Косово равно.

Кад су били краљеву шатору,

рече тада Вукашине краље:

„Благо мене до бога милога,

ето мене мога сина Марка,

он ће казат на мене је царство:

од оца ће останути сину“.

Марко слуша, ништа не говори,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе Угљеша војвода,

тад Угљеша ријеч говорио:

„Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство;

кажи, Марко, на мене је царство,

оба ћемо братски царовати“.

Шути Марко, ништа не бесједи,

на шатора не окреће главу.

Кад га виђе војевода Гојко,

таде Гојко ријеч говорио:

„Благо мене, ето ми синовца,

он ће казат на мене је царство.

Кад је Марко још нејачак био,

ја сам Марка врло миловао,

у свилена њедра увијао

кано красну од злата јабуку:

куд сам гође на коњу ходио,

све сам Марка са собом водио;

кажи, Марко, на мене је царство,

ти ћеш, Марко, први царовати,

а ја ћу ти бити до кољена“.

Шути Марко, ништа не говори,

на шатора не окреће главу,

право оде бијелу шатору,

ка шатору нејака Уроша;

догна Шарца цару до Шатора;

онђе Марко Шарца отсједнуо,

кад га виђе нејаки Урошу,

лако скочи са свил´на душека,

лако скочи, паке проговори:

„Благо мене, ето мога кума,

ето кума, Краљевића Марка,-

он ће казат на коме је царство“.

Руке шири, у грла се грле,

у бијело цјеливају лице,

за јуначко питају се здравље,

па сједоше на свил´на душека.

Тако мало време постојало,

данак прође, тавна ноћца дође.

Кад ујутро јутро освануло

и пред црквом звона ударише,

сва господа дошла на јутрење;

у цркви су службу савршили,

изљегоше из бијеле цркве,

у столове пред цркву сједнули,

шећер ију, а ракију пију;

Марко узе књиге староставне,

књиге гледа, а говори Марко:

„А мој бабо, Вукашине краљу!

мало л´ ти је твоје краљевине?

Мало л´ ти је? Остала ти пуста!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, деспоте Угљеша!

Мало л´ ти је деспотства твојега?

Мало л´ ти је? Остало ти пусто!

Већ с´ о туђе отимате царство.

А ти, стриче, војевода Гојко!

Мало л´ ти је војводства твојега?

Мало л´ ти је ? Остало ти пусто!

Већ с´ о туђе отимате царство.

Видите ли, бог вас не видио!

Књига каже: на Урошу царство!

Од оца је остануло сину,

ђетету је од кољена царство.

Њему царство царе наручио

на самрти, кад је починуо“.

Кад то зачу Вукашине краљу,

скочи краљу од земље на ноге,

па потрже злаћена ханџара

да убоде свога сина Марка.

Бјежи Марко испред родитеља,

јер се њему, брате, не пристоји

са својим се бити родитељем.

Бјежи Марко око б´јеле цркве,

око б´јеле цркве Самодреже,

бјежи Марко, а ћера га краљу;

док су трипут коло саставили

око б´јеле Самодреже цркве,

готово га бјеше сустигао,

ал´ из цркве нешто проговара:

„Бјеж´ у цркву, Краљевићу Марко!

Видиш ђе ћеш данас погинути,

погинути од свог родитеља,

а за правду бога истинога“.

Црквена се отворише врата,

Марко бјежи у бијелу цркву,

за њиме се врата затворила.

Краљ допаде на црквена врата,

по диреку удари ханџаром,

из дирека крвца покапала.

Тад се краље био покајао,

те је ријеч био говорио:

„Леле мене, до бога једнога,

ђе погубих свога сина Марка!“.

Ал´ из цркве нешто проговара:

„А чујеш ли, Вукашине краље,

ти нијеси посјекао Марка,

већ пос´јече бож´јега анђела“.

На Марка је врло жао краљу,

те га љуто куне и проклиње:

„Сине Марко, да те бог убије!

Ти немао гроба ни порада!

И да би ти душа не испала

док турскога цара не дворио!“

Краљ га куне, цар га благосиља:

„Куме Марко, бог ти помогао!

Твоје лице св´јетло на дивану,

твоја сабља сјекла на мејдану!

Нада те се не нашло јунака!

Име ти се свуда спомињало

док је сунца и док је мјесеца!“

Што су рекли, тако му се стекло.