АБОЛИРАЛИ УСТАШЕ И УЗИМАЛИ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ: Сукоби између Срба и Хрвата у руководству Хрватске обележили су прве поратне године

Ваш глас0

Да Србе не чека светла будућност у СР Хрватској постало је јасно већ по ослобођењу, са приступањем решавања уставног положаја Срба у Хрватској.

ФОТО: Архива НОВОСТИ

Аутори: Момчило Диклић/Раде Драговић

Руководство ове Републике, бројним видљивим и невидљивим нитима повезано са Титом, низом потеза показало је јасну тежњу да Србе у Хрватској миноризује, а њихов политички утицај сведе на симболичну меру.

Међунационалних конфликата није недостајало ни у партизанском покрету током рата, да би после 1945. били све видљивији. Већина потеза нових власти била је на штету српског народа, што није пролазило без сукоба са Србима у партијском и армијском врху Хрватске.

Готово шокантно је било за српске министре из Хрватске када се на прослави Првог маја 1946. године у Загребу Бакарић на три бини појавио са Алојзијем Степинцем. Осећали су се нелагодно и изненађено, не знајући шта се иза овог геста крије. Протестовао је једино Станко Опачић.

Станко Опачић Ћаница, Фото архива

Срби нису знали за комбинације са контроверзним надбискупом. Степинац је био позван и на прво заседање Сабора Хрватске. Српски министри су на то заседање позвали, из паритетних разлога, епископа Арсенија Брадваревића. Он се одазвао, али председник Владе Хрватске и КП Хрватске Владимир Бакарић није хтео са њим да се рукује, нити да разговара.

Степинац је имао другачији третман. Бакарић га је примао и узвраћао му посете. Кардинал заправо није смењен због своје ратне улоге и односа према Србима и православљу, него због тога што је организовао Бискупску конференцију против нове владе. Он је одбио Титову и Бакарићеву комбинаторику, после чега се отвара његов “случај”. Испада да је његова права улога у рату откривена тек 1946. године

Раде Жигић, Фото архива

Српско-хрватски спорови су избили и због неједнаког третмана православља и католицизма. Католицима је толерисан одлазак на гробље на Дан мртвих а православнима су забрањени крсна слава, јулијанска Нова година и Свети Сава, иако је, касније, и Уставом из 1947. године загарантована равноправност. Душан Бркић безуспешно је тражио да се врати земља цркви.

Посебно спорно је било што су у оквиру Католичке цркве по Хрватској, остали многи ратни злочинци. Бакарићу је 1946. дошао Виктор Бурић, осведочени усташа и секретар комисије за католичење на Каптолу и тражио од нове власти да се обнове страдале бискупске зграде у Сењу. Бакарић је обећао помоћ и то је реализовано. После тога, у владу је дошао Јован Рајачић, администратор Горњокарловачке епархије и тражио помоћ за опоравак знатно оштећеног владичанског двора и цркве у Плашком. Обнова је, природно, изостала, с образложењем да “хрватски народ никад неће дозволити обнову православне цркве у Хрватској”.

Душан Бркић је дао одређен новац за опоравак манастира Ораховац, због чега је дошло до спорења и жестоког напада. Предњачила је Анка Берус, оптужујући га да је “карловачки ђак и великосрбин”.

Сукоб је избио и око патријарха Гаврила Дожића. Душан Бркић је предложио Брозу, да се патријарх Гаврило прогласи за народног хероја, због страдања у концентрационом логору.

Владимир Назор и Бакарић, Фото архива

Томе се жестоко супротставио Бакарић, с тврдњом: “Не може се Степинац кажњавати, а патријарх одликовати”.

Српски министри су долазили у сукоб с хрватским руководством и због тога да ли треба судити неким Павелићевим министрима. Посебно је велики притисак вршен на Душана Бркића, који је обављао функцију министра правосуђа.

Између осталих, оптужен је био др Вранешић – члан Кватерникове владе, а касније немачки посматрач у Павелићевом кабинету. Јавни тужилац је био Јаков Блажевић, а као сведоци одбране, појавили су се Мирослав Крлежа и Крсто Хегедушић. Они су га бранили, тврдећи да је родољуб и симпатизер НОР-а. То је толико разљутило Блажевића, те је тражио дозволу од Бакарића да подигне оптужницу и против њих двојице. Крлежа је, међутим, успео да убеди Броза да помилује доктора Вранешића. Он би био слободан човек да се није умешао Моша Пијаде. Он је министру послао поруку да Вранешића без одлагања стреља, пре него што стигне дефинитивна ослобађајућа одлука.

Неспоразума са министрима Србима било је и око Хрвата који су били политички рехабилитовани, а који су се веома огрешили о братство и јединство, дајући здушну подршку НДХ. Између осталог, дошло је до сукоба због штампања песама хрватског песника Головића, који је писао о херојству хрватских пукова у Мачви 1915. године, а што је штампано у НДХ.

Владимир Бакарић, Фото архива

Српским министрима се није свиђала све запаженија улога Аугуста Аугустинчића, који је радио споменик Анти Павелићу, и на крају бежао чак у Грац да га не би приморали да иде у партизане, а проблем је избио и када је Бакарић 1946. сменио Иву Тијардовића са места управника позоришта. Тијардовић је био носилац партизанске споменице, председник Покрајинског НОО Далмације, а пре тога солунац и заговорник југословенства. Бакарић је на његово место довео Немца Цауна, који је за Павелићеве власти био диригент. Српски министри су сматрали, да је та смена дошла, због политичке оријентације Иве Тијардовића.
Највећи камен спотицања између Срба и Хрвата у Хрватској било је питање односа према геноциду у НДХ и местима страдања – да ли отворити јаме и страдале достојанствено сахранити или стратишта само обележити. Главно место страдања било је Јадовно, али и бројне друге бездани по Велебиту.

Усташе су на јаме намакли велике хрпе камена високе и до 10 метара. Хрватским руководиоцима је после рата нарочито било стало да што више сакрију злочин усташа. Зато је одлучено да се већина места страдања забетонира и то о трошку ЈНА.

Без обзира на силне декларације и заклињање у документе ЗАВНОХ-а, као и каснију уставну гаранцију о једнакости Срба и Хрвата, једнакости ћириличног и латиничног писма у Хрватској, челни људи КПХ то никад нису схватили озбиљно. Тако је било са употребом ћириличног писма. После Кордуншког процеса јавно се признало да су Срби били закинути за употребу ћирилице за изучавање своје историје, па су поново донете одлуке које ће гарантовати равноправност. Непосредно после ослобођења, Бакарић је замерио Душану Бркићу што пише записник седнице ЦК КПХ – ћирилицом, мада је исти прекуцавао у девет примерака латиничним словима.

Степинац и Владимир Бакарић на првомајској паради 1946. у Загребу, Фото архива

“Ово је, ипак, Хрватска”, образложио је своју примедбу о писму. То је био показатељ на самом почетку да од равноправности неће бити ништа. Због употребе ћирилице жешћи сукоб је испао и са Станком Опачићем који је иницирао да се табле са називима места у појединим крајевима истакну на оба писма. Због овог потеза он је био оштро критикован, а његов пројекат равноправности био је заборављен. Употреба ћирилице је била спор који ће деценијама отежавати политичке односе у Хрватској.

ОТПОР СТАНКА ОПАЧИЋА

Најгласнији отпор конзервативној хрватској политици после 1945. године пружио је пуковник ЈНА и најпознатији кордунашки командант Станко Опачић Ћаница. Њему је као најистакнутијем партизанском команданту – сељаку, отвори прво заседање Авноја. Кад су се говорници изређали, он се поново јавио за реч, незадовољан што нису споменути усташки злочини на Кордуну, у Лици, Банији… Кад је одржао говор о томе, добио је аплауз у дворани, али је зато после добио укор од Владимира Бакарића. Сукоб на исту тему је имао с Бакарићем када је 1947. године написао песму о Јасеновачком логору. У песми се пита зашто на логор, током рата, није испаљен ниједан метак. Бакарић га је уверавао да није ни за каква писања и да се тога остави.

Проблем са српским министрима је настао и приликом подизања споменика чувеном научнику Николи Тесли у Смиљану код Госпића, који је иницирало СКД “Просвјета”. Кад је одређен датум церемоније и утврђен програм свечаности, Бакарић је забранио да тамо иду Раде Жигић, Душан Вркић, Станко Опачић и други. По среди је била забрана српским министрима да присуствују догађају. Опачић и Бркић чак су били предвиђени за говорнике на манифестацији. Шта је ту, заправо, било спорно?

У Смиљану, поред православне цркве, усташе су побиле, на свиреп начин, више стотина Срба, а парохијски дом, иначе родна кућа Николе Тесле, био је спаљен. Бакарић је хтео да спречи јавно отварање овог питања, јер би се неминовно морало говорити о усташким злоделима. После забране да иду на отварање и да то буде јавни скуп, Срби из руководства нашли су се на мукама. Одлучили су да позову, на своју руку, научнике, па и академике који су поштоваоци Теслиног дела из Загреба, Београда и Љубљане. Тако је скуп, ипак био јаван, а о усташким злочинима говорили су нижи руководиоци.

Душан Бркић са супругом, Фото архив

Други пример, који јасно указује на неискрену политику Броза, Бакарића и других према Србима у Хрватској, је намерно запостављање или недозвољавање функционисања српских политичких и културних институција. Ова дискриминишућа пракса почела је већ 1946. године. Србима је начелно саопштавано да је “Српски клуб вјећника ЗАВНОХ-а” гарант њихове политичке равноправности. Клуб је проширен 1945. године у Загребу у “Главни одбор Срба у Хрватској”, као шире тело. Владимир Бакарић није дозвољавао да се одржавају седнице тог тела и то је радио иа перфидан начин.

Никада није рекао да забрањује одржавање тих седница, него је из сенке опструисао и спречавао рад овог политичког тела. То се хијерархијски морало поштовати. На такав начин је у потпуности потиснута улога најзначајније политичке српске институције. “Главни одбор” је изгубио утицај годинама пре него што су српски министри смењени.

РУЗВЕЛТОВА КРИТИКА ХРВАТА

Тешка “рана” хрватским руководиоцима био је најпознатији српски политичар у Хрватској Душан Бркић, иначе интелектуалац и предратни правник. Он је 1946. године као представник Југославије и члан Президијума, био један од оснивача Комисије за људска права при УН. Председница ове комисије је била Елеонора Рузвелт, која је југословенском представнику рекла да је њен муж Рузвелт са симпатијама говорио о Србима као о народу који је тешко пропатио и два пута ратовао на страни САД. Рузвелт је, због злочина у НДХ, рекао за Хрвате да их “треба држати под психијатријском присмотром Уједињених нација”. Ова информација се прочула и то је Душану Бркићу био велики политички минус.

Бркић је, између осталог, био и заговорник насељавања Срба из Кордуна и Лике у регион Подравске Слатине, што Бакарићу и Титу никако није било по вољи.

Сви претходно наведени неспоразуми и конфликти условили су политичку кризу у хрватској Влади, измећу Владимира Бакарића и осталих с једне, и групе српских министара и политичара, с друге стране. Хрватски властодршци су се нашли у сложеној ситуацији, што је чин који говори о националном расколу унутар КПХ и унутар Владе Хрватске.

Посебно згодан оквир за обрачун са Србима омогућио је сукоб са СССР поводом резолуције Информбироа. Срби су масовно оптуживани за сарадњу са Совјетима, затварани и упућивани на затворске казне, чиме се додатно оптерећивао њихов положај.

Народни збор на Кордуну, Фото архива

Хрватски министри српске националности Раде Жигић, Душко Бркић и Станко Опачић 1950. године на Бакарићев предлог разрешени су дужности. Једини, какав-такав, етнички и политички коректив хрватске унутрашње политике, тиме је збрисан са сцене.

ЛИКВИДАЦИЈА СРПСКИХ МИНИСТАРА

Због отпора према политици Хрватске, оличеној у двојцу Бакарић – Тито, првих послератних година постајало је јасно да за српске министре у хрватској влади има све мање места. Обрачун са њима постао је само питање тренутка.

Немајући више куд, Раде Жигић, Душан Бркић и Станко Опачић поднели су оставке. Овај чин, међутим, био је само увертира у њихову коначну ликвидацију. А она је обављена под велом резолуције Информбироа. Осим што им је на терет стављена сарадња са Совјетима, Срби су на партијским формумима нападнути и због наводног отпора новим привредним мерама о откупу производа, а између редова и за великосрпски национализам. На Бакарићев предлог 1950. године разрешени су дужности у Влади Хрватске.

Иза операције обрачуна са Србима стајао је Бакарић који је вешто испело мрежу интрига и оптужби, како би прикрио да је суштина спора сукоб око политике Владе Хрватске. Нажалост, у ову акцију укључен је и одређени део лојалних Срба, који су постали саученици у много озбиљнијем политичком пројекту.
Као илустрација свеукупне ситуације може да послужи одбрана Радета Жигића од оптужби да је сарадник СССР-а и заговорник резолуције Информбироа. Он је потегао последњи аргумент којим је запечатио сопствену судбину – вожње Владимира Бакарића са Милетом Будаком 1941. године.

Било је више покушаја да се група српских министара растури, а најјачи је организован под оптужбом за сарадњу са СССР-ом. Он је кулминирао хапшењем Жигића, Бркића и Опачића и њиховим слањем на Голи оток. Иако је доказано да никакве везе са Информбироом они нису имали, уосталом, прошле су пуне две године од када је ово питање отворено, а њихова ликвидација била је нужна за наставак хрватске политике.

УСТАНАК ПРВОБОРАЦА НА КОРДУНУ

Сељаци, из најзабаченијих региона Хрватске насељених Србима, нису могли да издрже глад, болештине, насилно увођење у земљорадничке задруге, “добровољни рад” и нарочито откупне мере 1950. године. Откуп је био обавезна административна мера уведена за потребе снабдевања привредног сектора сировинама и полупрерађевинама, за снабдевање градског становништва и сировине за прерађивачку индустрију. Због нереалних захтева и ниских откупних цена сељак је остајао без хране. Неретко су сакривали жито и остале производе од откупних комисија.

Држава се супротстављала својим мерама. Интервенисали су органи јавног тужилаштва, Удбе, милиција… Изрицане су казне, вођени разни судски и кривични поступци.

Тако тешко стање, изазвало је побуну српских сељака.

Побуна у српским селима, није била последица непријатељске политике према новом режиму, него велике неимаштине. До најорганизованијег бунта српских сељака долази у мају 1950. године на Кордуну. Србима су се придружили и муслимански сељаци. Побуна се дешава у партизанским устаничким крајевима и у њој су учествовали људи из Слуњског среза и Цазинске Крајине. На челу побуне су били људи носиоци партизанских споменица Миле Деврња и Миле Божић. Побуна је сломљена најгрубљом интервенцијом војних снага. Део побуњеника је стрељан, а део осуђен на издржавање затворских казни.

Колико је кажњених и стрељаних, тешко је утврдити.

Режим је те податке прикривао. Наш познати историчар др Бранко Петрановић наводи: “Вође побуне су стрељане, а многи учесници су осуђени на временску казну” .

Према наводима који су објављени у емигранстској штампи 1991. у Канади, 184 сељака је ухапшено, док је стрељано 56. Од ухапшених, многи су послати на робију. О гушењу побуне на Кордуну и Цазинској Крајини, познати хрватски историчар др Иво Банац наводи следеће: “Побуна је убрзо угушена, 9 је најутиецајнијих судионика погубљено у акцији ликвидације. Власт је ухапсила 714 особа, од којих је 288 било осуђено на Војном суду који им је одмерио тешке казне, међу њима и 17 смртних пресуда. Осталих 426 судионика осуђено је административним казнама”.

Извор: НОВОСТИ, Jadovno