Zvonki govor vekova

Zvona su oduvek bila svojevrstan način sporazumevanja, posebno između čoveka i onog koji je bio iznad njega. Žive su dozivali, mrtve oplakivali i munje lomili. I ne samo to…

Kroz tišinu vekova, kao jedva čujan odzvon, može se razaznati da zvona nisu povlastica samo hrišćanske civilizacije. Mnogo stoleća pre Hrista zvona su se čula i na vavilonskom dvoru, njihov zvuk brujao je još na početku vladavine kineske dinastije Ču (1027–481. g. p. n.e), Feničani su uz njih praznovali, a Grci i Rimljani obeležavali radost i tugu. Zvono je oduvek bilo svojevrstan način sporazumevanja, posebno između ljudi i božanskih sila.

U svojoj najdubljoj prošlosti hrišćani su pak na bogosluženje pozivani drevnim klepalima, odnosno trubama. Bilo je to vreme kad su bili proganjani i kad je valjalo očuvati tajnost okupljanja.

Prvi pomen zvona u Starom zavetu nalazimo u Drugoj knjizi Mojsijevoj. Na svečanoj odeždi prvosveštenika – pored zlata, topaza, smaragda, safira, dijamanta, jaspisa, ahata, ametista – srećemo i zvonca od čistog zlata. Mojsije opisuje prvosveštenika Arona koji moli Gospoda da mu se javi tako što će sva 33 zvona na njegovoj odeždi zazvoniti.

A kad su tačno zvona dobila mesto na hrišćanskim bogomoljama i danas je prilično neizvesno. Zna se samo da se to desilo izmeću 6. i 9. veka, a da se livenje zvona vezuje za biskupa Paolina iz Nole u Kampaniji (ital. campana – zvono), te se otud i nauka o zvonima zove kampanologija. Hroničari pominju i da je u istom, 9. stoleću, venecijanski dužd Orso Ipato na dar vizantijskom caru Mihailu poslao dvanaest zvona za hram Svete Sofije u Carigradu. Zvona su konačno dobila pravo na uzvišenost.

Prvi pisani trag o zvonima kod Srba nalazimo u Zborniku arhiepiskopa Danila, s početka 14. veka. U biografiji (žitiju) kralja Milutina on kazuje kako je vladar sahranjen u svojoj zadužbini, manastiru Banjska, i kako su kaluđeri, dve i po godine docnije, primetili da se na njegovom grobu dešavaju „znamenija divna” te „povedoše udarati u bila i zvona”. O sudbini ovih Milutinovih zvona, inače, danas se vrlo malo zna.

Da i topovi progovore

Zna se, pouzdano, da je naš prvi zvonolivac bio Radoje Milišić iz Dubrovnika, početkom 15. veka.  Njegovo ime sačuvano je do naših dana zahvaljujući običaju tadašnjih dubrovačkih zanatlija da se potpisuju na svojim proizvodima. 

Zvono

On je bio putujući zvonolivac koji je (o)vladao tajnom starinskog livenja zvona. Jedno njegovo zvono iz Gradske crkve čuva se u beogradskom Narodnom muzeju.    Priča o zvonima kod nas neodvojiva je od istorijskih zbivanja. Gromoglasna su i pre i posle boja na Kosovu, 1389. godine. Međutim, Turci ubrzo shvataju značaj zvona kao svojevrsnih Božjih truba i zabranjuju ih. Uz to, vojnici dobijaju naređenje da svaki, po povratku u Jedrene, donese ili manje celo zvono ili deo većeg. Tu su ih pretapali u topove koji su se opet vraćali u Srbiju, opsedajući još slobodne gradove.    Mnoga stara zvona tako su nestala, a priličan broj je zagubljen. Naime, u strahu od Turaka kaluđeri su zakopavali preostala zvona kojima se, vremenom, gubio svaki trag.    I u veku za nama, za austrougarske okupacije, bila je prava potera za crkvenim zvonima. Ponovo su od njih pravljeni topovi. Tako je, recimo, završilo i zvono s crkve Ružice na Kalemegdanu koje je i izliveno od jednog topa, napravljenog, opet, od nekog starog zvona.

Zanimljiv je i primer zvona s crkve u selu Tiškovcu nedaleko od Knina. Pošto zbog veličine nisu mogli tako lako da ga skinu, austrougarski vojnici su se dosetili pa su s groblja poskidapi kamene ploče i stavili ih ispod zvona ne bi li ga razbili. Desilo se čudo: nadgrobne ploče su popucale, a zvono je ostalo neokrnjeno. Gnevni, vojnici su neposlušno zvono počeli da kotrljaju niz brda, preko ljutog krša. I tako sve do Knina. A zvono tek s nekom ovlašnom ogrebotinom. Tako su ga i ostavili, a seljani Tiškovca, u stopu prateći divljanje vojnika, brže-bolje su ga zakopapi u blizini i, dolaskom srpske vojske 1918. godine, vratili na zvonik na mesto.

Laž merena zvukom

Najveća tajna zvona jeste u njegovom livenju. Uostalom, o tome nalazimo potvrdu i u sjajnom filmu „Andrej Rubljov” Andreja Tarkovskog, čija je porodica inače bila čuvena po livenju zvona. Mada je to film o ruskom slikaru Rubljovu, uporedo teče priča o livenju velikog zvona kojim rukovodi dečak čiji je pokojni otac bio zvonolivac. Kad se razbije kalup na novom zvonu i kad ono prvi put zabruji, dečak jeca i kaže da mu otac nije ostavio tajnu. Bila je, dakle, deo Božjeg dara, ali i deo prenošenja s kolena na koleno. O tome kod nas svedoči i slučaj porodice Popović, dugo godina jedinih zvonolivaca na ovim prostorima.

Početak njihove priče vezuje se za 1797. godinu, kada je iz Šavnika, s obronaka Durmitora, momak Jevrem Popović krenuo za Vićencu, da uči zvonolivački zanat kod italijanskih majstora. Potom je bio u Francuskoj, da tamo savlada i zanat livenja topova. Zna se da je 1806. godine za Karađorđa izlio prvi srpski top koji, istina, nikad nije opalio, ali je od njega kasnije napravljena kruna za kralja Petra. Godinu potom, ispod Kalemegdana, Jevrem Prvi Popović izlio je i prva tri zvona. Docnije, u vreme kneza Miloša – koji je uspeo da od Turaka konačno dobije dozvolu za upotrebu zvona u crkvama – lio je zvona svuda po Srbiji. Gde se koja crkva gradila, a on tamo s porodicom.
                                      Zvono
 
Tako se tajna zvonolivenja sačuvala više od dvesta godina, prenoseći se s kolena na koleno. Jevrem je ostavio svom sinu Avramu, ovaj Jevremu Drugom, on Stanislavu, a taj Jevremu Trećem, dugogodišnjem vlasniku radionice u Francuskoj ulici na Dorćolu, u Beogradu (koja je, nažalost, izgorela pre desetak godina). Svojevremeno se poverio ovom novinaru da iz njegove radionice izlaze zvona livena na stari dobri način, od pet grama do pet tona. I to ona dobroglasna, kako se kaže za zvono koje ima jedinstven odzvon i čiji zvuk dugo putuje, na čudesan način menjajući frekvencije.

A kad su u prošlosti u Rusiji lili zvona, u Moskvi, a i u drugim gradovima, bio je običaj da se pripovedaju krupne i neverovatne laži. One su se prostirale i čule nadaleko, a narod je govorio: „Nije to istina, nego se negde liju zvona!” Bilo je uvreženo verovanje da će se brujanje zvona čuti onoliko daleko koliko laž otputuje.

Liv bez zlata i srebra

Napraviti dobro, odnosno dobroglasno zvono, veština je koja se vekovima usavršava. Nekad je čukundedi Jevremu Popoviću za to trebalo tri do četiri meseca, a čukununuku Jevremu, dva veka kasnije, manje od mesec dana. A evo, ukratko, kako.

Po staroj tehnologiji koju je koristio Jevrem Treći Popović, najpre se napravi drveni kalup. Preko njega se nanosi deblji sloj voska i loja koji daje izgled budućeg zvona. Po vosku majstori živopisci lako iscrtavaju ukrase, ispisuju slova, prave bareljefe svetitelja i hrišćanske simbole. To je takozvano lažno zvono. Preko njega se nanosi još jedan sloj gline i kad se kalup osuši, ukopa se u zemlju. Tu su i peći za livenje legure, lože se vatre, kulja oganj i sve se radi na licu mesta. U liv obično ide oko 70 odsto bakra, ostalo je kalaj.

Kad je bronza rastopljena, počinje nalivanje kalupa. Pošto je liv vreo i težak, on topi i istiskuje voštano zvono i zauzima njegov prostor u kalupu. Pošto se zvono nalije, nastupa hlađenje… Stari majstori su smatrali da zvono sazreva ravno dvadeset godina.

CAR SVIH ZVONA

Najveće dosad izliveno zvono je Car zvono, „Car kalakolj”, urađeno 1733. godine za potrebe moskovske Crkve Ivana Velikog. Teško 198.000 kilograma, visoko šest metara, debljine 60 centimetara, nije moglo da se smesti na toranj pomenute crkve, na posebno napravljenu skelu. U velikom požaru koji je izbio četiri godine kasnije zvono je palo i zarilo se devet metara u tlo. Tek sto godina kasnije, uz pomoć 600 vojnika i s naročitom opremom, zvono je otkopano i postavljeno na posebno postolje, sad kao svojevrsna turistička zanimljivost. Nikad se neće saznati kako bi ono moglo da zvuči jer se prilikom pada odvalio komad težak 11 tona.

Car

Najveće zvono koje je i danas u upotrebi takođe se nalazi u Moskvi, pored Troicke crkve Ivana Velikog i teško je 164.000 kilograma. U japanskom gradu Osaki 1903. godine izliveno je zvono teško 114.000 kilograma. U Moskvi i danas zvone još dva ogromna zvona: jedno teško 72.000 a drugo 67.000 kilograma. U Zapadnoj Evropi najteže se nalazi u zvoniku Kelnske katedrale i teško je 25.000 kilograma.

Najveće zvono u našoj zemlji nalazi se u zvonari crkve u Čurugu i teško je nešto više od 5.000 kilograma, a uradili su ga majstori iz Temišvara. Malo manje, teško ravno 5.000 kilograma, nalazi se u Uljmi pored Vršca i delo je ruku Jevrema Drugog Popovića, između dva svetska rata.

A koliki je vek tako izlivenog zvona? Jevrem Treći, isto kao i njegovi preci, davao je jemstvo na 50 godina i tvrdio da njegovo zvono može da traje više od hiljadu. Pod jednim uslovom: da se svake pete godine okreće, odnosno menja mesto gde klatno udara u zvono, neodoljivo podsećajući na palacanje jezika.

Nekada su u pojedinim zemljama darodavci – a većina voli crkvi da daruje upravo zvona jer se ona najdalje čuju – u rastopljeni materijal ubacivali srebrnjake i dukate, uvereni da će odzvon biti čistiji i čujniji. Ostala je tako priča da je Karlo Veliki za novo zvono u Ahenu priložio sto funti srebra (oko 50 kilograma), ali je zvonolivac – znajući da to ne doprinosi kristalnijem zvuku – plemeniti metal zadržao za sebe i to, kad je otkriven, platio glavom.

Nedavna ispitivanja sastava starih zvona pokazala su da ni u jednom od njih nema ni zlata ni srebra, sem u zanemarljivim količinama. Inače, Nemci su livenju zvona oduvek posvećivali veliku pažnju pa su, doskora, imali i poseban odsek na Mašinskom fakultetu. Danas imaju institut koji se time bavi.

Usta crkve

Tajna zvona je u njegovom odzvonu, tvrdi Siniša Dimitrijević, filmski reditelj koji se zvonima bavi već dvadesetak godina i koji je snimio ozbiljan dokumentarni film o njima. Od trenutka kada klatno udari u ivicu zvona i kada taj zvuk ogromne jačine, stvarajući lepezu tonova u različitim frekvencijama, počinje da se prostire, on mora da uspostavi vezu između vernika i božanske sile. To i jeste svrha zvonjave prilikom bogosluženja: od malog zvona koje poziva na liturgiju, preko dozvona, dostojnog, koje simbolizuje spajanje Hristovog tela sa Svetim zvukom, do svršetka Svete tajne, kad se Sveti duh spušta na zemlju i kada zvone sva tri zvona istovremeno.

Zvona su, dakle, usta crkve, dok je živopis oličenje njenih očiju. Prema obliku ili, kako se to nekad govorilo, kroju, načinu livenja, izvođenja iz ravnoteže ili vrsti klatna, zvona se mogu podeliti u mnogo grupa. Najopštija je, pak, podela na zvona starog i novog tipa.

Zvona starog tipa, prva upotrebljena u hrišćanskoj crkvi, imaju veću visinu od širine. Zahvaljujući tom izduženom obliku, ona daju pedalni ton ili odzvon i njihova najvažnija osobina nije osnovni ton nego upravo taj odzvon. Ona su isključivo deo liturgijskog čina, s osnovnom namenom da prizivaju vernike na bogosluženje, da molitvu u crkvi uzdignu Gospodu i oglase njegovo prisustvo. I ona su uglavnom i danas deo istočne, pravoslavne crkve.

Zvona novog tipa proizvod su zapadne hrišćanske crkve i nove tehnologije, a prvi put su se pojavila u Belgiji u 15. veku. Upotrebljavaju se kao instrument, za izvođenje muzičkih kompozicija koje su sastavni deo bogosluženja… Uobičajeno je da se tri zvona koja se koriste u liturgijske svrhe tonski usklade i da kod zvonjenja zvone „Ave Mariju” ili „Gloriju”. Kod upotrebe više zvona, ona se tonski podešavaju tako da mogu da izvode različite kompozicije. Od njih se stvara novi instrument, sličan orguljama, koji se naziva glokenšpil, u prevodu igra zvona ili orgulje koje zvone. Inače, zvona novog tipa imaju veću širinu od visine, čime je izbegnut odzvon koji smeta kod sviranja na zvonima.

Sibirski zatočenik

Jezik zvona je raznolik i vekovima je bio jedini način sporazumevanja među ljudima. Po načinu zvonjenja znalo se, i zna, da li je to poziv na bogosluženje, da li se zbio radostan ili tužan događaj, čak i to da li je u parohiji umrla žena ili muškarac. Zvono će oglasiti i da li u posetu stiže patrijarh ili neki drugi dostojanstvenik, je li u pitanju uzbuna, poziv u rat… Taj jezik uglavnom nije kanonizovan i često je ostavljen osećanju zvonara, nalik onom iz Igoovog „Zvonara Bogorodičine crkve”.

Ne zna se, recimo, kako se proveo zvonar Saborne crkve u ruskom gradu Ugljiču, severno od Moskve, kad je 1591. godine njegovo zvono pozvalo stanovnike na pobunu. Zna se da je, po ugušenju bune, zvono proglašeno za izdajnika, optuženo i osuđeno na progonstvo tamo gde treba – u Sibir. Pomilovano je tek trista godina kasnije, za carevanja Nikolaja II, ali ni tada nije vraćeno u Ugljič. Prebačeno je na zvonik jedne od crkava u sibirskom gradu Tobolsku, s pravom da ponovo sme da se oglašava.

 
Sibir
  
U nekim drugim slučajevima, takođe u Rusiji, zvona su imala i drugačiju ulogu. Terala su kugu iz svog atara. Da to nije bila tek neka od mnoštva sličnih priča nedavno je potvrdio jedan ruski akademik. Naime, snaga i različitost frekvencija – koje je nemoguće izmeriti instrumentom – u odzvonu velikog zvona mogu da razbiju kapljičaste bacile kuge.

Slično je i sa zvonom u banatskom selu Iđošu koje i danas razgoni – gradonosne oblake. Čim se iznad sela i atara nadnesu sumnjivi oblaci koji bi mogli da potuku useve, „odmah udaraju u zvona i rasteruju krupu”. Istu namenu ima i jedno staro zvono u selu pored Kruševca.

Zvono nisu mogli a da ne čuju i književnici. O njemu su, jednako nadahnuto, pisali i Šiler i Tomas Man, i Jakov Ignjatović i Aleksa Šantić, i Stjepan Mitrov Ljubiša i Ivo Andrić. Nisu mu odoleli ni Viktor Igo ni Ernest Hemingvej. Šantić će ispevati kako „jeca zvono bono / po kršu dršće zvuk…”, Andrić će u „Pismima iz 1920”, gotovo proročki, opisujući ponoć u Sarajevu, zabeležiti da su se prvo čula zvona s Katoličke crkve, onda s Pravoslavne i, na kraju, glas mujezina. On će, uz to, verovatno pripremajući materijal za roman o njima, o zvonu prikupiti više od 500 bibliografskih jedinica, više nego bilo ko kod nas.

A u pesmi „Zvono” nemački pesnik Johan Kristof Fridrih fon Šiler klikće: „Vivis voco, mortuos plango, fulgura frango” ili „Žive dozivam, mrtve oplakujem, munje lomim!”

Za kraj i Hemingvejevo uveravanje: „Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, zvoni uvek za tobom!”

Autor: Petar Milatović,
Zabavnik
/vostok.rs