Звонки говор векова

Звона су одувек била својеврстан начин споразумевања, посебно између човека и оног који је био изнад њега. Живе су дозивали, мртве оплакивали и муње ломили. И не само то…

Кроз тишину векова, као једва чујан одзвон, може се разазнати да звона нису повластица само хришћанске цивилизације. Много столећа пре Христа звона су се чула и на вавилонском двору, њихов звук брујао је још на почетку владавине кинеске династије Чу (1027–481. г. п. н.е), Феничани су уз њих празновали, а Грци и Римљани обележавали радост и тугу. Звоно је одувек било својеврстан начин споразумевања, посебно између људи и божанских сила.

У својој најдубљој прошлости хришћани су пак на богослужење позивани древним клепалима, односно трубама. Било је то време кад су били прогањани и кад је ваљало очувати тајност окупљања.

Први помен звона у Старом завету налазимо у Другој књизи Мојсијевој. На свечаној одежди првосвештеника – поред злата, топаза, смарагда, сафира, дијаманта, јасписа, ахата, аметиста – срећемо и звонца од чистог злата. Мојсије описује првосвештеника Арона који моли Господа да му се јави тако што ће сва 33 звона на његовој одежди зазвонити.

А кад су тачно звона добила место на хришћанским богомољама и данас је прилично неизвесно. Зна се само да се то десило измећу 6. и 9. века, а да се ливење звона везује за бискупа Паолина из Ноле у Кампанији (итал. campana – звоно), те се отуд и наука о звонима зове кампанологија. Хроничари помињу и да је у истом, 9. столећу, венецијански дужд Орсо Ипато на дар византијском цару Михаилу послао дванаест звона за храм Свете Софије у Цариграду. Звона су коначно добила право на узвишеност.

Први писани траг о звонима код Срба налазимо у Зборнику архиепископа Данила, с почетка 14. века. У биографији (житију) краља Милутина он казује како је владар сахрањен у својој задужбини, манастиру Бањска, и како су калуђери, две и по године доцније, приметили да се на његовом гробу дешавају „знаменија дивна” те „поведоше ударати у била и звона”. О судбини ових Милутинових звона, иначе, данас се врло мало зна.

Да и топови проговоре

Зна се, поуздано, да је наш први звоноливац био Радоје Милишић из Дубровника, почетком 15. века.  Његово име сачувано је до наших дана захваљујући обичају тадашњих дубровачких занатлија да се потписују на својим производима. 

Zvono

Он је био путујући звоноливац који је (о)владао тајном старинског ливења звона. Једно његово звоно из Градске цркве чува се у београдском Народном музеју.    Прича о звонима код нас неодвојива је од историјских збивања. Громогласна су и пре и после боја на Косову, 1389. године. Међутим, Турци убрзо схватају значај звона као својеврсних Божјих труба и забрањују их. Уз то, војници добијају наређење да сваки, по повратку у Једрене, донесе или мање цело звоно или део већег. Ту су их претапали у топове који су се опет враћали у Србију, опседајући још слободне градове.    Многа стара звона тако су нестала, а приличан број је загубљен. Наиме, у страху од Турака калуђери су закопавали преостала звона којима се, временом, губио сваки траг.    И у веку за нама, за аустроугарске окупације, била је права потера за црквеним звонима. Поново су од њих прављени топови. Тако је, рецимо, завршило и звоно с цркве Ружице на Калемегдану које је и изливено од једног топа, направљеног, опет, од неког старог звона.

Занимљив је и пример звона с цркве у селу Тишковцу недалеко од Книна. Пошто због величине нису могли тако лако да га скину, аустроугарски војници су се досетили па су с гробља поскидапи камене плоче и ставили их испод звона не би ли га разбили. Десило се чудо: надгробне плоче су попуцале, а звоно је остало неокрњено. Гневни, војници су непослушно звоно почели да котрљају низ брда, преко љутог крша. И тако све до Книна. А звоно тек с неком овлашном огреботином. Тако су га и оставили, а сељани Тишковца, у стопу пратећи дивљање војника, брже-боље су га закопапи у близини и, доласком српске војске 1918. године, вратили на звоник на место.

Лаж мерена звуком

Највећа тајна звона јесте у његовом ливењу. Уосталом, о томе налазимо потврду и у сјајном филму „Андреј Рубљов” Андреја Тарковског, чија је породица иначе била чувена по ливењу звона. Мада је то филм о руском сликару Рубљову, упоредо тече прича о ливењу великог звона којим руководи дечак чији је покојни отац био звоноливац. Кад се разбије калуп на новом звону и кад оно први пут забруји, дечак јеца и каже да му отац није оставио тајну. Била је, дакле, део Божјег дара, али и део преношења с колена на колено. О томе код нас сведочи и случај породице Поповић, дуго година јединих звоноливаца на овим просторима.

Почетак њихове приче везује се за 1797. годину, када је из Шавника, с обронака Дурмитора, момак Јеврем Поповић кренуо за Вићенцу, да учи звоноливачки занат код италијанских мајстора. Потом је био у Француској, да тамо савлада и занат ливења топова. Зна се да је 1806. године за Карађорђа излио први српски топ који, истина, никад није опалио, али је од њега касније направљена круна за краља Петра. Годину потом, испод Калемегдана, Јеврем Први Поповић излио је и прва три звона. Доцније, у време кнеза Милоша – који је успео да од Турака коначно добије дозволу за употребу звона у црквама – лио је звона свуда по Србији. Где се која црква градила, а он тамо с породицом.
                                      Zvono
 
Тако се тајна звоноливења сачувала више од двеста година, преносећи се с колена на колено. Јеврем је оставио свом сину Авраму, овај Јеврему Другом, он Станиславу, а тај Јеврему Трећем, дугогодишњем власнику радионице у Француској улици на Дорћолу, у Београду (која је, нажалост, изгорела пре десетак година). Својевремено се поверио овом новинару да из његове радионице излазе звона ливена на стари добри начин, од пет грама до пет тона. И то она доброгласна, како се каже за звоно које има јединствен одзвон и чији звук дуго путује, на чудесан начин мењајући фреквенције.

А кад су у прошлости у Русији лили звона, у Москви, а и у другим градовима, био је обичај да се приповедају крупне и невероватне лажи. Оне су се простирале и чуле надалеко, а народ је говорио: „Није то истина, него се негде лију звона!” Било је уврежено веровање да ће се брујање звона чути онолико далеко колико лаж отпутује.

Лив без злата и сребра

Направити добро, односно доброгласно звоно, вештина је која се вековима усавршава. Некад је чукундеди Јеврему Поповићу за то требало три до четири месеца, а чукунунуку Јеврему, два века касније, мање од месец дана. А ево, укратко, како.

По старој технологији коју је користио Јеврем Трећи Поповић, најпре се направи дрвени калуп. Преко њега се наноси дебљи слој воска и лоја који даје изглед будућег звона. По воску мајстори живописци лако исцртавају украсе, исписују слова, праве барељефе светитеља и хришћанске симболе. То је такозвано лажно звоно. Преко њега се наноси још један слој глине и кад се калуп осуши, укопа се у земљу. Ту су и пећи за ливење легуре, ложе се ватре, куља огањ и све се ради на лицу места. У лив обично иде око 70 одсто бакра, остало је калај.

Кад је бронза растопљена, почиње наливање калупа. Пошто је лив врео и тежак, он топи и истискује воштано звоно и заузима његов простор у калупу. Пошто се звоно налије, наступа хлађење… Стари мајстори су сматрали да звоно сазрева равно двадесет година.

ЦАР СВИХ ЗВОНА

Највеће досад изливено звоно је Цар звоно, „Цар калакољ”, урађено 1733. године за потребе московске Цркве Ивана Великог. Тешко 198.000 килограма, високо шест метара, дебљине 60 центиметара, није могло да се смести на торањ поменуте цркве, на посебно направљену скелу. У великом пожару који је избио четири године касније звоно је пало и зарило се девет метара у тло. Тек сто година касније, уз помоћ 600 војника и с нарочитом опремом, звоно је откопано и постављено на посебно постоље, сад као својеврсна туристичка занимљивост. Никад се неће сазнати како би оно могло да звучи јер се приликом пада одвалио комад тежак 11 тона.

Car

Највеће звоно које је и данас у употреби такође се налази у Москви, поред Троицке цркве Ивана Великог и тешко је 164.000 килограма. У јапанском граду Осаки 1903. године изливено је звоно тешко 114.000 килограма. У Москви и данас звоне још два огромна звона: једно тешко 72.000 а друго 67.000 килограма. У Западној Европи најтеже се налази у звонику Келнске катедрале и тешко је 25.000 килограма.

Највеће звоно у нашој земљи налази се у звонари цркве у Чуругу и тешко је нешто више од 5.000 килограма, а урадили су га мајстори из Темишвара. Мало мање, тешко равно 5.000 килограма, налази се у Уљми поред Вршца и дело је руку Јеврема Другог Поповића, између два светска рата.

А колики је век тако изливеног звона? Јеврем Трећи, исто као и његови преци, давао је јемство на 50 година и тврдио да његово звоно може да траје више од хиљаду. Под једним условом: да се сваке пете године окреће, односно мења место где клатно удара у звоно, неодољиво подсећајући на палацање језика.

Некада су у појединим земљама дародавци – а већина воли цркви да дарује управо звона јер се она најдаље чују – у растопљени материјал убацивали сребрњаке и дукате, уверени да ће одзвон бити чистији и чујнији. Остала је тако прича да је Карло Велики за ново звоно у Ахену приложио сто фунти сребра (око 50 килограма), али је звоноливац – знајући да то не доприноси кристалнијем звуку – племенити метал задржао за себе и то, кад је откривен, платио главом.

Недавна испитивања састава старих звона показала су да ни у једном од њих нема ни злата ни сребра, сем у занемарљивим количинама. Иначе, Немци су ливењу звона одувек посвећивали велику пажњу па су, доскора, имали и посебан одсек на Машинском факултету. Данас имају институт који се тиме бави.

Уста цркве

Тајна звона је у његовом одзвону, тврди Синиша Димитријевић, филмски редитељ који се звонима бави већ двадесетак година и који је снимио озбиљан документарни филм о њима. Од тренутка када клатно удари у ивицу звона и када тај звук огромне јачине, стварајући лепезу тонова у различитим фреквенцијама, почиње да се простире, он мора да успостави везу између верника и божанске силе. То и јесте сврха звоњаве приликом богослужења: од малог звона које позива на литургију, преко дозвона, достојног, које симболизује спајање Христовог тела са Светим звуком, до свршетка Свете тајне, кад се Свети дух спушта на земљу и када звоне сва три звона истовремено.

Звона су, дакле, уста цркве, док је живопис оличење њених очију. Према облику или, како се то некад говорило, кроју, начину ливења, извођења из равнотеже или врсти клатна, звона се могу поделити у много група. Најопштија је, пак, подела на звона старог и новог типа.

Звона старог типа, прва употребљена у хришћанској цркви, имају већу висину од ширине. Захваљујући том издуженом облику, она дају педални тон или одзвон и њихова најважнија особина није основни тон него управо тај одзвон. Она су искључиво део литургијског чина, с основном наменом да призивају вернике на богослужење, да молитву у цркви уздигну Господу и огласе његово присуство. И она су углавном и данас део источне, православне цркве.

Звона новог типа производ су западне хришћанске цркве и нове технологије, а први пут су се појавила у Белгији у 15. веку. Употребљавају се као инструмент, за извођење музичких композиција које су саставни део богослужења… Уобичајено је да се три звона која се користе у литургијске сврхе тонски ускладе и да код звоњења звоне „Аве Марију” или „Глорију”. Код употребе више звона, она се тонски подешавају тако да могу да изводе различите композиције. Од њих се ствара нови инструмент, сличан оргуљама, који се назива глокеншпил, у преводу игра звона или оргуље које звоне. Иначе, звона новог типа имају већу ширину од висине, чиме је избегнут одзвон који смета код свирања на звонима.

Сибирски заточеник

Језик звона је разнолик и вековима је био једини начин споразумевања међу људима. По начину звоњења знало се, и зна, да ли је то позив на богослужење, да ли се збио радостан или тужан догађај, чак и то да ли је у парохији умрла жена или мушкарац. Звоно ће огласити и да ли у посету стиже патријарх или неки други достојанственик, је ли у питању узбуна, позив у рат… Тај језик углавном није канонизован и често је остављен осећању звонара, налик оном из Игоовог „Звонара Богородичине цркве”.

Не зна се, рецимо, како се провео звонар Саборне цркве у руском граду Угљичу, северно од Москве, кад је 1591. године његово звоно позвало становнике на побуну. Зна се да је, по угушењу буне, звоно проглашено за издајника, оптужено и осуђено на прогонство тамо где треба – у Сибир. Помиловано је тек триста година касније, за царевања Николаја II, али ни тада није враћено у Угљич. Пребачено је на звоник једне од цркава у сибирском граду Тоболску, с правом да поново сме да се оглашава.

 
Sibir
  
У неким другим случајевима, такође у Русији, звона су имала и другачију улогу. Терала су кугу из свог атара. Да то није била тек нека од мноштва сличних прича недавно је потврдио један руски академик. Наиме, снага и различитост фреквенција – које је немогуће измерити инструментом – у одзвону великог звона могу да разбију капљичасте бациле куге.

Слично је и са звоном у банатском селу Иђошу које и данас разгони – градоносне облаке. Чим се изнад села и атара наднесу сумњиви облаци који би могли да потуку усеве, „одмах ударају у звона и растерују крупу”. Исту намену има и једно старо звоно у селу поред Крушевца.

Звоно нису могли а да не чују и књижевници. О њему су, једнако надахнуто, писали и Шилер и Томас Ман, и Јаков Игњатовић и Алекса Шантић, и Стјепан Митров Љубиша и Иво Андрић. Нису му одолели ни Виктор Иго ни Ернест Хемингвеј. Шантић ће испевати како „јеца звоно боно / по кршу дршће звук…”, Андрић ће у „Писмима из 1920”, готово пророчки, описујући поноћ у Сарајеву, забележити да су се прво чула звона с Католичке цркве, онда с Православне и, на крају, глас мујезина. Он ће, уз то, вероватно припремајући материјал за роман о њима, о звону прикупити више од 500 библиографских јединица, више него било ко код нас.

А у песми „Звоно” немачки песник Јохан Кристоф Фридрих фон Шилер кликће: „Vivis voco, mortuos plango, fulgura frango” или „Живе дозивам, мртве оплакујем, муње ломим!”

За крај и Хемингвејево уверавање: „Никад не питај за ким звоно звони, звони увек за тобом!”

Аутор: Петар Милатовић,
Забавник
/vostok.rs