Zoran Čvorović: IZDAJA

Đe izdajnik bolji od viteza?
Kakvu sablju kažeš i Kosovo,
da l’ na njemu zajedno ne bjesmo,
pa ja rva i tada i sada;
ti izdao prijed i poslijed,
obrljao obraz pred svijetom,
pohulio vjeru prađedovsku,
zarobio sebe u tuđina.

(Petar Petrović Njegoš)

Krivično delo izdaje staro je koliko i država. Izdaja je višestran društveni fenomen – etički, pravni, politikološki, vojni i sociopsihološki. Ona je drugo, negativno lice vernosti, pa se zato pojavljuje kako u društvenim odnosima pojedinaca, tako i u odnosima pojedinca sa nekom od nadličnih društvenih zajednica, kao što su porodica, stalež, narod i država.

Naime, već prve države u istoriji sveta, ma kako slabašna bila snaga njihove prinude u odnosu na preddržavne kolektivitete – rod i pleme – najstrožim kaznama kažnjavaju krivično delo izdaje. Ovakva pravna osuda (inkriminacija) izdaje imala je u društvima sa religioznom etikom snažno uporište u moralnoj osudi ovog dela, vernost budući osnovna moralna obaveznost čoveka, kako prema Bogu, tako i prema pojedincima i društvu u celini.

Danas, međutim, prisustvujemo pokušajima vrednosnog redefinisanja svih aspekata izdaje. Ova pojava ima dva izvora:

Najpre, izdaja je u savremenom sekularnom društvu ostala bez moralne osude, pošto je posle odluke zapadnog čoveka da proglasi „smrt Boga”, „duh ostao ‘nasukan’, bez kriterijuma iz kojih treba da deluje”. (M. Azkulj, Šta je sekularizam, Crkva od Istoka i hrišćanstvo bez Hrista, priredio V. Dimitrijević, Beograd 2008, str. 16-17.) Apostol Pavle govori da kroz zakon dolazi „poznanje grijeha” (Rim. 3, 20), stoga tamo gde nema Apsolutne Istine nema ni apsolutne moralne obaveznosti, jer „svaki koji je od Istine sluša glas moj” (Jn. 18, 37). Sledstveno, čoveku koji „živi” u „pluralizmu istina” tegobna je i izlišna i vernost, koliko i izdaja kao njen vrednosni antipod. Tačnije, osuda za izdaju (neverstvo) je najmrskija savremenom čoveku, jer se suprostavlja njegovoj težnji da obogotvori svoju samovolju. „Ako nema Boga, ja sam bog”, kaže Kirilov u Zlim dusima. Tako se u religiozno ravnodušnoj i moralno obamrloj modernoj civilizaciji odvija retrogradan državnopravni proces, u kome pravna obaveza (obligatio) vernosti najpre ostaje bez potpore moralne obaveznosti (officium). (E. V. Spektorski, Hrišćanska etika, Vrnjačka Banja, 1999, str. 103-110)

Drugi izvor savremenih pokušaja vrednosnog redefinisanje fenomena izdaje je globalizam. Naime, sveobuhvatni (totalni) i totalitarni proces uspostavljanja globalnih struktura upravljanja rastače i fragmentiše sve tradicionalne zajednice kojima je čovek kroz istoriju dugovao vernost. Vernost porodici, narodu i Otadžbini nije ništa do podvig žrtvenog služenja bližnjem, kojim čovek projavljuje svoju bogolikost, jer jevanđeljska zapovest veli: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje” (Jn. 15, 13). Međutim, ovakva vrlinska vernost nespojiva je sa vizijom čoveka Novog svetskog poretka, koji je, budući rob totalnog egoizma, zapravo trajno odan jedino kreatorima svojih virtuelnih potreba. Zato se, više od dvadeset godina unazad, priznanje vlasti globalne Imperije od marionetskih „nacionalnih elita” sprovodi kroz čin izdaje Otadžbine, naroda i porodice.

Naime, nijedna žrtva prineta na žrtvenik globalizacije, i njenog podkulta evrounijatstva, ne raduje toliko žrece Imperije kao izdaja Otadžbine, naroda i porodice, budući da uklanja poslednje prepreke za instaliranje sveprožimajuće i sveprisutne globalne vlasti, pred kojom će ljudska formalnopravna sloboda biti samo opsena. Stoga, agende različitih procesa globalizacije ne predstavljaju ništa do javno obećanje nagrade izdajnicima Otadžbine, naroda i porodice. Tačnije, od kraja osamdesetih godina prošlog veka izgrađuje se čitav jedan ideološki i organizacioni sistem za globalno nagrađivanje izdajnika Otadžbine, naroda i porodice, kao i za kažnjavanje njihovih vernih i neutihnulih branitelja. Simvolički početak delovanja globalnog sistema za nagrađivanje izdaje bilo je dodeljivanje Nobelove nagrade za mir Mihailu Gorbačovu 1990, dok je sistem za kažnjavanje „zločina” vernosti državi i narodu, u okviru jugoslovenskog geopolitičkog eksperimenta, dobio svoj haški presedan.

Pošto je izdaja postala glavno sredstvo globalne Imperije za razaranje državnog suvereniteta, a posledično i za promenu samog nacionalnog karaktera pojedinih naroda, upadanje u zamku vrednosnog redefinisanja fenomena izdaje vrlo lako može da ugrozi biološki i duhovni opstanak jednog naroda. Državna i nacionalna izdaja može biti pobeđena samo prethodnim odbacivanje nejasnih savremenih predstava o etičkom, pravnom i političkom karakteru izdaje. Zato saznanje o njenim uzrocima i posledicama, o prepoznavanju i načinu borbe sa izdajom Srbi i Rusi treba da crpe iz sopstvene istorijske svesti, budući kao narodi i pojedinci, na osnovu vlastitog dramatičnog istorijskog iskustva i pravoslavnog hrišćanskog etosa, formirali ne samo samosvojno etičko, već i pravno poimanje izdaje.

Jer, odnos pravne svesti srpskog i ruskog naroda prema izdaji presudno opredeljuju tri činioca koji potiču još iz doba srednjevekovne državnosti:

Prvi takav faktor vezan je za uslove u kojima se otpočelo kažnjavanje ovog dela. Naime, inkriminisanje izdaje je u istoriji srpskog i ruskog prava skopčano sa potiskivanjem drevnog indoevropskog modela države-baštine (votčine), koju je činio puki zbir udeonih kneževina, u korist vizantijskog koncepta države kao centralizovanog i jednoobrazno uređenog pravnog organizma, nalik savremenim. Nosioci romejske ideje zakonitosti i kod Srba i kod Rusa bili su vladar i Crkva. Nasuprot njih stajala je vlastela (boljari), čija je borba za rodovske i staleške privilegije odbacivala samu ideju opšteg prava, i države kao teritorijalne zajednice. Upravo je ovakav vlasteoski (boljarski) društveni egoizam izrodio prve srpske i ruske izdajnike, dok je samodržavlje srpskih i ruskih vladara stvorilo uslove za sankcionisanje ovog političkog zločina. (M. F. Vladimirskiй – Budanov, Obzor istorii ruskago prava, izd. 7, Spb – Kiev, 1915, str. 322-323; A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, Beograd, 1998, str. 478) Preciznije, najmoćniji srpski i ruski samodržavni vladari bili su najpouzdaniji jemci nenarušivosti pravnog poretka, kako od napada spoljnih neprijatelja, tako i od unutrašnje vlasteoske samovolje.

Da se sa procesom jačanja vladarske vlasti usavršavao i učvršćivao pravni poredak države pokazala je vladavina najsilnijeg srpskog samodržca – Stefana Dušana. Vrhunac snage pravnog poretka srpske države se na spoljnom planu ispoljio Dušanovim činom uzdizanja srpske države u rang Carstva, dok se na unutrašnjem planu snaga pravnog poretka potvrđivala supermatijom zakona nad voljom pojedinca (čl. 171. i 172. Dušanovog zakonika). Snaga pravnog poretka Nemanjićke države izražavala se i kaznom konfiskacije imovine – inače neprikosnovene – vlastelina-izdajnika. (T. Taranovski, Istorija srpskog prava u Nemanjićkoj državi, Beograd, 1996, str. 477-480; A. Solovjev, Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka, str. 504-510)

Isti državnopravni procesi u istoriji ruske države doveli su i do prvog pomena izdaje kao krivičnog dela za vladavine cara Ivana IV Groznog. Po L. Tihomirovu, borba cara Ivana IV sa aristokratijom se u ruskom narodnom predanju pamti kao istrebljenje izdaje, jer su njegovi protivnici bili izdajnici ideje samodržavlja, mimo koje narod nije mogao ni da zamisli svoju Svetu Rusiju. Obavezi vernosti i pokornosti državi boljari su suprostavili svoje staleško pravo na slobodan prelazak iz službe jednog u službu drugog kneza (pravo otьezda), na koje se između ostalog pozivalo i 120 novgorodskih boljara koje je Ivan Grozni kao izdajnike osudio na smrt, jer su pokušali da Litvi predaju Novgorod. (L. Tihomirov, Monarhičeskaя gosudarstvennost, Čast tretья, Russkaя gosudarstvennost, Moskva, 1905, str. 52; V. Linovskiй, Issledovanie načal ugolovnago prava, izložennыh v Uloženii carя Alekseя Mihailoviča, Odessa, 1847, str. 12-13; G. G. Telьberg, Očerki političeskago suda i političeskih prestupleniй v Moskovskom gosudarstve XVII veka, Moskva, 1912, str.15-27.5)

Tako je već od samih početaka državotvorna radnja kod Srba i Rusa, vođena kroz sukob ideje opšteg prava i partikularnih privilegija, nerazdvojivo povezana sa fenomenom izdaje, zbog čega ona već tada prevazilazi okvire običnog krivičnog dela protiv države, nego postaje negacija same države i prava.

Drugi činilac koji je uticao na stvaranje samosvojnog doživljaja izdaje u pravnoj svesti Srba i Rusa je srpsko i rusko iskustvo smutnog vremena. Naime, postepeno urušavanje državnopravnog jedinstva i posledični gubitak nacionalne nezavisnosti, koji su srpsku državu zadesili krajem 14. i u 15. veku, kao i rusku državu početkom 17. veka, bilo je u velikoj meri posledica masovne velikaške izdaje. Delovi srpske vlastele i ruskih boljara, vođeni sebičnim staleškim interesima, paktirali su sa neprijateljima sopstvene države, a najčešće i svoje Pravoslavne vere, odričući vernost zakonitom vladaru. Izdaja iz perioda ruske Smutnje ostavila je tako snažan utisak na ruski narod da su savremenici, kako potvrđuje V. A. Tomsinov, već tada uvideli da su „glavni neprijatelji ruske države, koji su je i razorili, bili sami Rusi”. „Stranci su se”, po svedočenju očevidaca, „samo koristili Smutnjom za postizanje svojih ciljeva”.(V. A. Tomsinov, Sobornoe Uloženie 1649 goda, Zakonodatelьstvo carя Alekseя Mihaйloviča, Moskva 2011, str.38) Istu svest o sopstvenoj krivici zbog nacionalne izdaje, koja je dovela do vazalstva Lazarevog naslednika, iskazuju neposredno posle Kosovskog boja i srpski savremenici: „I naših radi grehova onome koji je ubio oca njihovog bivaju područnici”. (Đ. Trifunović, Srpski srednjevekovni spisi o knezu Lazaru i kosovskom boju, Kruševac, 1968, str. 162; J. Kalić, Srbi u poznom srednjem veku, Beograd 2001, str. 177.7)

Posle iskustva smutnog vremena u srpskoj i ruskoj nacionalnoj svesti formirao se novi, potpuno izoštren i zaokružen pogled na izdaju, što je treći faktor koji je konačno odredio odnos srpske i ruske pravne svesti prema izdaji.

Ruska nacionalna misao je svoj odgovor na iskustvo sa izdajom iz doba Smutnje formulisala kroz kodifikaciju Saborno Uloženije od 1649. godine. Slom pred kojim se početkom 17. veka našla ruska država naterao je zakonodavca da u Uloženiju, prvi put u istoriji ruskog prava, pruži posebnu krivičnopravnu zaštitu državi. Odredbe Uloženija o izdaji, tada najopasnijem političkom deliktu, svojom oštrinom značajno odstupaju od inostranih zakonskih uzora, time se potvrđujući kao plod nacionalnog istorijskog iskustva. Najizrazitiji u tom pogledu je propis Uloženijakojim se oslobađa od krivične odgovornosti, pa i nagrađuje delom imovine optuženog izdajnika, svako ko ga ubije dok se skriva ili pokušava da pobegne. U ovom slučaju ruski zakonodavac odstupa od vizantijskog Prohirona i Litvanskog statuta koji, iako poznaju pravno dozvoljeno ubistvo izdajnika, ne predviđaju nagradu za osobu koja je izdajnika lišila života. (Zakonodatelьnыe pamяtniki russkogo centralizovannogo gosudarstva XV-XVII vekov, Sobornoe Uloženie 1649 goda – tekst, kommentarii, L. I. Ivinoй i dr, Leningrad, 1987, str. 153-154; G. G. Telьberg, Očerki političeskago suda i političeskih prestupleniй v Moskovskom gosudarstve XVII veka, str. 37-51; N. I. Tiktin, Vizantiйskoe pravo kak istočnik Uloženiя 1648 goda i novoukaznыh stateй, Odessa, 1898, str. 47-48.8)

No, ovaj propis Uloženija ne svedoči samo o stepenu društvene opasnosti izdaje, kao i nerazvijenosti državnog aparata prinude, već pre svega o tome da su događaji smutnog vremena – kada je nacionalna, zemska Rusija i ruska provincija spasila državu – doveli do podizanja nacionalne samosvesti i odgovornosti u najširim slojevima ruskog društva. To potvrđuje i korelat prava na dozvoljeno ubistvo izdajnika, u formi obaveze svih podanika Moskovskog carstva da vlastima prijave počinioce krivičnih dela protiv države i – u slučaju neprijavljivanja – da budu kažnjeni smrtnom kaznom kao i sami počinioci tih dela. Kako primećuje prof. Tomsinov, ovakva strogost u kažnjavanju izdaje „može da se učini preteranom samo onima koji su zaboravili lekcije velike Smutnje s početka 17. veka”. Nasuprot tome, zakonodavac Uloženija je već tada shvatio da se „državna izdaja u ruskim uslovima ispoljava ne kao obično krivično delo, već kao delovanje koje može izazvati propast ruske države”. (V. A. Tomsinov, Sobornoe Uloženie 1649 goda, Zakonodatelьstvo carя Alekseя Mihaйloviča, str.40.9)

Srbi, međutim, svoj odgovor na iskustvo sa izdajom iz vlastitog smutnog vremena nisu mogli dati u zakonskoj formi, za razliku od Rusa u bujici opštenarodnog propadanja izgubivši i državu i nacionalnu pa često i ličnu slobodu. Ali, srpska nacionalna misao, pa i ona pravna, u vremenima ropstva se uobličavala i izražavala kroz narodnu poeziju. Srpski narodni pevač, govoreći „iz glave celog naroda”, označava izdaju kao najveće zlo i prvorazredni uzrok propasti srpske srednjevekovne države. Zato Srbi, kako nas podseća i upozorava Sveti vladika Nikolaj (Velimirović), nikad ne proklinju Turke, već svoju „elitu” („Velikaši, proklete im duše” /Episkop Nikolaj, Beseda u Pančevu, S. D. knj. II, Linc, 2001, str.632-633/) Tako je u srpskom narodu sačuvano nepomućeno istorijsko sećanje na socijalni koren izdaje – ali i na same vladare i običan narod (sluga Milutin) kao verne čuvare državnog jedinstva. Istovremeno, Srbi kroz poeziju pokazuju da su ne samo svesni spoljnjeg, socijalnog, već i unutrašnjeg, duhovnog izvora izdaje – nezajažljive gladi za vlašću i materijalnim bogatstvima („A moj babo, Vukašine kralju, malo l’ ti je tvoje kraljevine? Malo l’ ti je – ostala ti pusta! – već s’ o tuđe otimate carstvo?” – Uroš i Mrnjavčevići). Na izdajnika, ali i na njegovo potomstvo („Prokleto mu pleme i koljeno”), pada kletva zakonitog srpskog vladara-mučenika (Kneževa kletva), ali i celog naroda koji sudi kao živa crkva Božja. Pored kletve, kao metafizičke osude, narod kažnjava izdajnika i zemaljskom, smrtnom kaznom, koju je mogao da izvrši bilo koji Srbin („Ako Bog da i sreća od Boga, ti se nećeš nanositi glave, nanositi za tu prijevaru” – Boj na Čokešini). Ovo potvrđuje i kodifikator svekolike srpske nacionalne misli – Njegoš, jer je osuda izdajnika totalna i svenarodna („Nego udri doklen mahat možeš, a ne žali ništa na svijetu”) osveta pravde Božije („Ivan čašom nazdravi osvete, svetim pićem Bogom zakršćenim”). (Episkop Nikolaj, Religija Njegoševa, S. D. knj. V, Linc, 2001, str.954-955)

No, od devedesetih godina prošlog veka Srbi su postali žrtve propagandnog redefinisanja izdaje, jer se preko izdajnika raznih fela, eufemistički nazvanih „borcima” za „demokratiju” i „ljudska prava”, cepala njihova nacionalna teritorija i pljačkalo narodno bogatstvo. Izdaja se najčešće „moralno” pravda bezizglednošću otpora globalnoj Imperiji i obećanjem materijalističkog „raja” u njenom okrilju. Zapravo, kao Mustaj-Kadija u Gorskom vijencu, tako i današnjim Srbima nove „poturice” govore: „Malo ljudstvo što si zasl’jepilo? Ne poznaješ čistog raja slasti”. Za nekadašnji „raj” u Stambolu i današnji u Briselu ulaznica je ista – izdaja. Da put do obećanog izdajničkog „raja” započinje srebrnjacima, a završava se samoubistvom, potvrdio je još Juda. Zato je ustaški nož od ubijenih Srba stvarao svete mučenike, a od razbraće-koljača duhovne samoubice. I dok su naši preci, neprestano opominjući sebe Judinom sudbinom, duboko verovali i živeli sa Istinom – „đe izdajnik bolji od viteza”, današnji Srbi u završni, kosovski čin drame izdaje Srbije i Srpstva ulaze sa mutnim predstavama o samom pojmu izdaje.

Kada je, međutim, u pitanju izdaja kao pravni fenomen, u modernom svetu vernost pojedinca prema državi meri se isključivo njegovim odnosom prema ustavu i zakonima zemlje čiji je državljanin. To jest, stepen lojalnosti prema ustavnim i zakonskim obavezama jeste mera njegove odanosti zajednici, ali i mera obima prava koja kao državljanin uživa. Preciznije, teritorijalnu celovitosti i nedeljivost Republike Srbije ujemčuje čl. 8. Ustava, a opštu obavezu svih državnih organa da čuvaju teritorijalnu celovitosti Republike Srbije, naročito u pogledu Kosova i Metohije, ističe već preambula Ustava. Teritorijalna celovitost države Srbije uživa i krivičnopravnu zaštitu, čl. 307 Krivičnog zakonika Republike Srbije goneći krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine države. Taj zločin protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje se definiše kao pokušaj da se silom ili na drugi protivustavan način otcepi neki deo teritorije Srbije, i za njega sledi kazna zatvorom od tri do petnaest godina. Uz to, po čl. 320 Krivičnog zakonika, kod dela ugrožavanja teritorijalne celine kažnjive su i pripremne radnje, a one budući, kako izričito stoji u st. 2. istog člana, između ostalog i u otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i u drugim radnjama kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvršenje zločina. Za izvršenje pripremnih radnji za ovo nedelo zaprećena je kazna zatvorom od jedne do pet godina. (Z. Stojanović, Komentar Krivičnog zakonika, Beograd 2007, str. 673-674, 693-694)

Kada se izjave pojedinih srpskih političara o teritorijalnoj podeli Kosova ili o priznanju separatističke tvorevine „Kosovo” ocene iz ugla navedenih odredbi Krivičnog zakonika države Srbije, postaje savršeno jasno da se radi o izvršenju pripremnih radnji za krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine. Reč je naime o pojedinim članovima Vlade Srbije, odnosno narodnim poslanicima i funkcionerima i uglednim članovima stranaka vladajuće koalicije koji ovakvim svojim, makar verbalnim stavovima, a s obzirom na javnu poziciju sa koje govore, ohrabruju šiptarske separatiste u nadanju da će njihovi pokušaji da otcepe deo teritorije države Srbije proći nekažnjeno – čime zapravo vrše pripremnu radnju otklanjanja prepreka za izvršenje krivičnog dela iz čl. 320 našeg Krivičnog zakonika. Sledstveno, i umišljaj kao neophodni uslov za postojanje krivičnog dela ugrožavanja teritorijalne celine, Zakonikom opisan kao svest da će se radnja ostvariti upotrebom sile ili na drugi protivustavan način, zbog javne pozicije učinilaca postaje nesporan. (Z. Stojanović, Komentar Krivičnog zakonika, str. 674, 693-694) Zato izbor EU umesto Kosova i Metohije koji čine pojedini srpski političari u pravnoj državi ne može značiti do izbor zatvora umesto slobode.

Pokretanjem krivičnih postupaka protiv svih koji rečju ili delom otklanjanjaju prepreke za izvršenje zločina ugrožavanja teritorijalne celine, država bi suzbila širenje defetizma spram mogućnosti očuvanja Kosova i Metohije u okviru države Srbije. Pokretanjem ovakvih krivičnih postupaka, i inostranim činiocima bi se poslala nedvosmislena poruka o spremnosti naše države da najodlučnije nastavi borbu za očuvanje svoje teritorijalne celovitosti. Pod sadašnjim režimom, međutim, ne samo da ovakvih tužbi i suđenja neće biti, već su i svi članovi Vlade, kao i Predsednik Republike, pristajući na odluke iz „pregovora” sa šiptarskim separatistima, počinili čitav niz kažnjivih pripremnih radnji kojima se otklanjanjaju prepreke za izvršenje ugrožavanja teritorijalne celine.

No, u državama u kojima je narod nosilac suverenosti, kao što je to i u Republici Srbiji (čl. 2. Ustava), postoji samo jedan mogući izlaz iz ovakvog državno i nacionalno pogubnog stanja – narod mora da razvlasti one koji su, umesto Ustavu Republike Srbije, odani nalozima evroatlantske birokratije. To jest, ili ćemo po ugledu na svoje slavne pretke zaustaviti izdaju i dalje drobljenje države, ili ćemo u evroatlantskom ropstvu izgubiti obrise svog nacionalnog i državnog lika. Ovaj jednostavni moralni i istorijski izbor mora da bude srp kojim će se na srpskoj političkoj sceni odvojiti patriotsko žito od izdajničkog kukolja.

 

Napomene: Foto: Politika

Objavljeno 1. novembra 2011. na sajtu Vidovdan , izvor: Fond strateške kulture, Moskva . Tekst priredilo i delove podcrtalo Uredništvo Srpskog lista. SRPSKI LIST