Зоран Ћирјаковић: Бриселски завет

Није само Британија рекла збогом Европској унији прошлог четвртка. Спаљене су бројне опасне илузије које су многима биле слатке. Илузија да класни положај више није важан. Илузија да живимо у постмодерном добу. Илузија да је историја умрла на Западу. Илузија да анационална, грађанска Европа представља политичку чињеницу. Илузија да је на планети на којој се, нажалост, одавно не може живети ван окова националне државе могуће правити (супер)државе без национализма. Илузија да су обични људи овце, да им се све може „продати” и увалити…

Али, као и увек кад се деси нешто што је доживљавано као незамисливо, не треба се превише радовати. Последице су непредвидиве и, у свету који је организован тако да награђују супербогате и њихове лакеје, највећу цену могу поново платити они који имају најмање. Нажалост, неокрњена је остала најопаснија од свих илузија – о крају идеологије.

Ипак, оно што би требало да нас охрабри јесте чињеница да је масакр над великим илузијама извршио народ – британска радничка класа, незапослени и сиромашни, маргинализовани и понижени људи који не спадају у неку од привилегованих мањина чије је „оснаживање” постало изговор за друштвену небригу и несолидарност, шарена лажа неолиберализма. Уз пролетаријат и прекаријат су у четвртак били и пензионери, преварени људи који се сећају лажи и неиспуњених обећања и верују да ни њиховим унуцима неће бити боље ако све остане по старом.

У ери опасног, антидруштвеног и антицивилизацијског индивидуализма, народ је постао ружна реч, синоним за људски отпад, вишак и претњу – „олош”, како је постхладноратовску антидемократску догму прегнантно изразио Чедомир Јовановић, док један његов партијски колега говори о „белачком ђубрету”. За Весну Пешић, софистициранију, али ништа мање елитистичку либералку, у Великој Британији је „победила паланка: Лондон за ЕУ, провинција за нацију”.

Некада су левичарски интелектуалци и лидери оснивали народни фронт и позивали у народноослободилачку борбу. Данас, када чују реч народ, углавном потегну пиштољ дисквалификације и дехуманизације. Зато, колико год да је био велики пораз европског јединства, брегзит је много више пораз европске левице.

Већ деценијама, политичари који покушавају да брину о „маси” – ломовима, потребама и страховима обичних људи, редовно бивају дисквалификовани као „популисти”. Либерали су тако многе бираче просто гурнули у наручје екстремне деснице. На срећу, она до сада није успела да значајније профитира од идејног банкрота свих великих странака, које, уместо различитих политика, нуде исто – илузију о научном неолиберализму, ушминканом фикцијом инклузије.

Народу је леђа окренула и учаурена интелектуална елита. Забављена грантовима и пројектима, уронила је у паралелну реалност перверзно скупих манифестација и мегаломанских дворана, споменика од титанијума и стакла у којима је требало да буде отелотворена европска „меку моћ”. Насупрот потемкиновских „престоница културе”, и у пребогатој Британији су мали градови у којима царују безнађе, незапосленост и сиротињске епидемије депресије и гојазности.

И други профитери неолибералне глобализације, запослени у финансијском сектору и „креативним индустријама” у Лондону, нису гледали даље од свог носа. Пољски водоинсталатери и молери – младићи који су дошли сами, били су јефтинији од локалних мајстора, који имају породице. Али, креативци и мешетари нису хтели да разумеју шта би ту могло да буде лоше или нефер. Многи нису ни приметили да сиромашнији суграђани, којима је нова реалност „Европе без граница” фатално урушила егзистенцију већ уздрману тачеризмом, полако нестају из њиховог видокруга.

Истискивани таласима „урбане џентрификације” и најездом богатих странаца који су своје „опране паре” желели да „паркирају” на лондонским некретнинама, све мање сиромашних људи је могло да приушти живот у четвртима у којима су одрасли. Делови Лондона су претворени у неолибералну пустињу у којој богати власници, који неретко имају станове широм света, проводе неколико недеља годишње. Зато прошлог четвртка није постало кристално јасно само да постоје две Британије већ и два све удаљенија света – дефинисана више класним него географским положајем.

На референдуму је победила Британија која је била невидљива у медијима, за коју су нам стално говорили да нестаје и да је реликт прошлости који треба игнорисати. Штавише, целокупан „пројекат европских интеграција” је вођен као да губитници глобализације не постоје или се не рачунају. Има правде у чињеници да је ЕУ – творевина циничне елите која је самовољу деценијама скривала иза флоскуле о демократском дефициту – пала баш на испиту из демократије.

Наш тест је много лакши. Србији је прекопотребан одговор на једно неупоредиво једноставније питање од онога на које су морали да одговарају Британци. Овде није реч о томе да ли Србија треба да уђе у ЕУ или не већ имали ли икакве шансе да се придружи? Другим речима, да ли наше чланство уопште зависи од нас? Да ли је реално очекивати да ће све земље чланице ЕУ прихватити Србију, чак и ако испуни тешке званичне и још теже незваничне услове?

Одговор који свакодневно добијамо је скоро једнодушно – да. Нажалост, имам утисак да он није израз суочавања с реалношћу у престоницама земаља чланица већ чињенице да се Србија није одрекла политичких митова – бриселски је само заменио косовски. Како је недавно подсетио антрополог Иван Чоловић, функција сваког мита „је у томе да ствари о којима прича представи као нешто о чему се не сме дискутовати, што је табу, што је светиња”. Зато очекујем и да ће овај текст у неким круговима изазвати идентичне реакције као указивање на опасности од политике ослоњене на косовски мит пре три деценије.

Сви неупитни митови произведе болни несклад између очигледности и неприхватљивости непријатне реалности. Али, фантазија у могућност уласку Србије у ЕУ је још непрозирнија јер, за разлику од косовског мита, илузију да није митска производи на једном наизглед савременијем и софистициранијем нивоу. Када поништава реалност, бриселски мит није ослоњен на прошлост и небеско већ на будућност и привидно здраворазумске ставове, што га чини пријемчивим за елите које воле да верују да су рационалне.

Чак и ако на тренутак сасвим занемаримо питање статуса Косова, остаје серија препрека на које не можемо да утичемо. ЕУ није само „уморна од проширења” већ и од саме себе. Земље чланице су углавном србоскептичне и балканофобичне, а Србија нема у руци адуте које су имале Бугарска и Румунија, које би вероватно и данас биле кандидати – да одлуке о пријему у ЕУ нису увек првенствено политичке.

За разлику од два источна суседа, поред историје и културе ни наша географија није савезник „евроинтеграција”. Циник би могао да закључи да смо превише далеко од мора а недовољно близу Русије да би се западни стратези озбиљније плашили српске љубави према оклеветаној православној мајци (и Владимиру Путину) – и почастили Србију чланством.

Неко ће рећи, па шта и ако је слика Србије у ЕУ фантазија? Зашто би уопште требало да се ослободимо једне заводљиве, али покретачке, модернизаторске илузије? Чему поређење бриселског мита са косовским?

„Европски закони”, које Србија без много размишљана бесомучно копира, имају смисла само ако ћемо једног дана ући у ЕУ. У противном, сами ћемо плаћати њихову високу антиразвојну цену. Да су их западне земље примењивале на нашем степену економског развоја никада не би стигле ту где су данас.

Веровање да „једна мера одговара свима” представља једну од најскупљих неолибералних илузија. Без обзира да ли га глобално намеће ММФ, који је тако већ девастирао подсахарску Африку и Латинску Америку, или континентално ЕУ, „постидеолошки” научни капитализам само следи трагичну логику совјетског научног социјализма.

Зато чекање ЕУ Годоа ни у Србији неће бити пуко траћење времена. „Брегзит” нам може помоћи да цена опасне илузије о чланству буде много мања. Нажалост, бојим се да нећемо искористити прилику. Не да нам бриселски завет.

ИЗВОР: Политика/vidovdan.org