Zoran Ćirjaković: Briselski zavet

Nije samo Britanija rekla zbogom Evropskoj uniji prošlog četvrtka. Spaljene su brojne opasne iluzije koje su mnogima bile slatke. Iluzija da klasni položaj više nije važan. Iluzija da živimo u postmodernom dobu. Iluzija da je istorija umrla na Zapadu. Iluzija da anacionalna, građanska Evropa predstavlja političku činjenicu. Iluzija da je na planeti na kojoj se, nažalost, odavno ne može živeti van okova nacionalne države moguće praviti (super)države bez nacionalizma. Iluzija da su obični ljudi ovce, da im se sve može „prodati” i uvaliti…

Ali, kao i uvek kad se desi nešto što je doživljavano kao nezamislivo, ne treba se previše radovati. Posledice su nepredvidive i, u svetu koji je organizovan tako da nagrađuju superbogate i njihove lakeje, najveću cenu mogu ponovo platiti oni koji imaju najmanje. Nažalost, neokrnjena je ostala najopasnija od svih iluzija – o kraju ideologije.

Ipak, ono što bi trebalo da nas ohrabri jeste činjenica da je masakr nad velikim iluzijama izvršio narod – britanska radnička klasa, nezaposleni i siromašni, marginalizovani i poniženi ljudi koji ne spadaju u neku od privilegovanih manjina čije je „osnaživanje” postalo izgovor za društvenu nebrigu i nesolidarnost, šarena laža neoliberalizma. Uz proletarijat i prekarijat su u četvrtak bili i penzioneri, prevareni ljudi koji se sećaju laži i neispunjenih obećanja i veruju da ni njihovim unucima neće biti bolje ako sve ostane po starom.

U eri opasnog, antidruštvenog i anticivilizacijskog individualizma, narod je postao ružna reč, sinonim za ljudski otpad, višak i pretnju – „ološ”, kako je posthladnoratovsku antidemokratsku dogmu pregnantno izrazio Čedomir Jovanović, dok jedan njegov partijski kolega govori o „belačkom đubretu”. Za Vesnu Pešić, sofisticiraniju, ali ništa manje elitističku liberalku, u Velikoj Britaniji je „pobedila palanka: London za EU, provincija za naciju”.

Nekada su levičarski intelektualci i lideri osnivali narodni front i pozivali u narodnooslobodilačku borbu. Danas, kada čuju reč narod, uglavnom potegnu pištolj diskvalifikacije i dehumanizacije. Zato, koliko god da je bio veliki poraz evropskog jedinstva, bregzit je mnogo više poraz evropske levice.

Već decenijama, političari koji pokušavaju da brinu o „masi” – lomovima, potrebama i strahovima običnih ljudi, redovno bivaju diskvalifikovani kao „populisti”. Liberali su tako mnoge birače prosto gurnuli u naručje ekstremne desnice. Na sreću, ona do sada nije uspela da značajnije profitira od idejnog bankrota svih velikih stranaka, koje, umesto različitih politika, nude isto – iluziju o naučnom neoliberalizmu, ušminkanom fikcijom inkluzije.

Narodu je leđa okrenula i učaurena intelektualna elita. Zabavljena grantovima i projektima, uronila je u paralelnu realnost perverzno skupih manifestacija i megalomanskih dvorana, spomenika od titanijuma i stakla u kojima je trebalo da bude otelotvorena evropska „meku moć”. Nasuprot potemkinovskih „prestonica kulture”, i u prebogatoj Britaniji su mali gradovi u kojima caruju beznađe, nezaposlenost i sirotinjske epidemije depresije i gojaznosti.

I drugi profiteri neoliberalne globalizacije, zaposleni u finansijskom sektoru i „kreativnim industrijama” u Londonu, nisu gledali dalje od svog nosa. Poljski vodoinstalateri i moleri – mladići koji su došli sami, bili su jeftiniji od lokalnih majstora, koji imaju porodice. Ali, kreativci i mešetari nisu hteli da razumeju šta bi tu moglo da bude loše ili nefer. Mnogi nisu ni primetili da siromašniji sugrađani, kojima je nova realnost „Evrope bez granica” fatalno urušila egzistenciju već uzdrmanu tačerizmom, polako nestaju iz njihovog vidokruga.

Istiskivani talasima „urbane džentrifikacije” i najezdom bogatih stranaca koji su svoje „oprane pare” želeli da „parkiraju” na londonskim nekretninama, sve manje siromašnih ljudi je moglo da priušti život u četvrtima u kojima su odrasli. Delovi Londona su pretvoreni u neoliberalnu pustinju u kojoj bogati vlasnici, koji neretko imaju stanove širom sveta, provode nekoliko nedelja godišnje. Zato prošlog četvrtka nije postalo kristalno jasno samo da postoje dve Britanije već i dva sve udaljenija sveta – definisana više klasnim nego geografskim položajem.

Na referendumu je pobedila Britanija koja je bila nevidljiva u medijima, za koju su nam stalno govorili da nestaje i da je relikt prošlosti koji treba ignorisati. Štaviše, celokupan „projekat evropskih integracija” je vođen kao da gubitnici globalizacije ne postoje ili se ne računaju. Ima pravde u činjenici da je EU – tvorevina cinične elite koja je samovolju decenijama skrivala iza floskule o demokratskom deficitu – pala baš na ispitu iz demokratije.

Naš test je mnogo lakši. Srbiji je prekopotreban odgovor na jedno neuporedivo jednostavnije pitanje od onoga na koje su morali da odgovaraju Britanci. Ovde nije reč o tome da li Srbija treba da uđe u EU ili ne već imali li ikakve šanse da se pridruži? Drugim rečima, da li naše članstvo uopšte zavisi od nas? Da li je realno očekivati da će sve zemlje članice EU prihvatiti Srbiju, čak i ako ispuni teške zvanične i još teže nezvanične uslove?

Odgovor koji svakodnevno dobijamo je skoro jednodušno – da. Nažalost, imam utisak da on nije izraz suočavanja s realnošću u prestonicama zemalja članica već činjenice da se Srbija nije odrekla političkih mitova – briselski je samo zamenio kosovski. Kako je nedavno podsetio antropolog Ivan Čolović, funkcija svakog mita „je u tome da stvari o kojima priča predstavi kao nešto o čemu se ne sme diskutovati, što je tabu, što je svetinja”. Zato očekujem i da će ovaj tekst u nekim krugovima izazvati identične reakcije kao ukazivanje na opasnosti od politike oslonjene na kosovski mit pre tri decenije.

Svi neupitni mitovi proizvede bolni nesklad između očiglednosti i neprihvatljivosti neprijatne realnosti. Ali, fantazija u mogućnost ulasku Srbije u EU je još neprozirnija jer, za razliku od kosovskog mita, iluziju da nije mitska proizvodi na jednom naizgled savremenijem i sofisticiranijem nivou. Kada poništava realnost, briselski mit nije oslonjen na prošlost i nebesko već na budućnost i prividno zdravorazumske stavove, što ga čini prijemčivim za elite koje vole da veruju da su racionalne.

Čak i ako na trenutak sasvim zanemarimo pitanje statusa Kosova, ostaje serija prepreka na koje ne možemo da utičemo. EU nije samo „umorna od proširenja” već i od same sebe. Zemlje članice su uglavnom srboskeptične i balkanofobične, a Srbija nema u ruci adute koje su imale Bugarska i Rumunija, koje bi verovatno i danas bile kandidati – da odluke o prijemu u EU nisu uvek prvenstveno političke.

Za razliku od dva istočna suseda, pored istorije i kulture ni naša geografija nije saveznik „evrointegracija”. Cinik bi mogao da zaključi da smo previše daleko od mora a nedovoljno blizu Rusije da bi se zapadni stratezi ozbiljnije plašili srpske ljubavi prema oklevetanoj pravoslavnoj majci (i Vladimiru Putinu) – i počastili Srbiju članstvom.

Neko će reći, pa šta i ako je slika Srbije u EU fantazija? Zašto bi uopšte trebalo da se oslobodimo jedne zavodljive, ali pokretačke, modernizatorske iluzije? Čemu poređenje briselskog mita sa kosovskim?

„Evropski zakoni”, koje Srbija bez mnogo razmišljana besomučno kopira, imaju smisla samo ako ćemo jednog dana ući u EU. U protivnom, sami ćemo plaćati njihovu visoku antirazvojnu cenu. Da su ih zapadne zemlje primenjivale na našem stepenu ekonomskog razvoja nikada ne bi stigle tu gde su danas.

Verovanje da „jedna mera odgovara svima” predstavlja jednu od najskupljih neoliberalnih iluzija. Bez obzira da li ga globalno nameće MMF, koji je tako već devastirao podsaharsku Afriku i Latinsku Ameriku, ili kontinentalno EU, „postideološki” naučni kapitalizam samo sledi tragičnu logiku sovjetskog naučnog socijalizma.

Zato čekanje EU Godoa ni u Srbiji neće biti puko traćenje vremena. „Bregzit” nam može pomoći da cena opasne iluzije o članstvu bude mnogo manja. Nažalost, bojim se da nećemo iskoristiti priliku. Ne da nam briselski zavet.

IZVOR: Politika/vidovdan.org