Znamo li Srbiju da ljubimo?

Naše je da danas svojoj deci usadimo ljubav ka Otadžbini, da ih naučimo da je ona vredna svake žrtve. I onda budimo sigurni da ćemo i pored svog truda zapadnih hijena mi sami biti krojači svoje sudbine.

Istina je slična medicini; gorka i lekovita. (Sveti vladika Nikolaj Velimirović)

Srbine, zato se nemoj sklanjati od gorčine, time se sklanjaš od istine. Istini ne možemo pobeći, ona će nas kad tad sačekati, kada osetimo gorčinu, prihvatimo je i razmislimo o njoj, potrudimo se da u budućnosti bude manje gorka. Ne možemo pred vekovnim istinama da zabadamo glavu u pesak nadajući se da kad ponovo izronimo glavu one neće biti tu, takvo nešto je nemoguće i nije nikom uspelo.

Takvo ponašanje ne priliči svetosavcu. Ponašati se tako je, kao prvo, kukavičko, kao drugo, nije saglasno sa srpskim narodom i, kao treće, sigurno neće proći. Problem i gorka istina koju ne prihvatimo realno danas, ne suočivši se sa njom na pravi način, sutra može biti samo progresivno veća. Ako potiskujemo istinu isplivaće laž. Koliko dugo mislimo da čovek može da živi u toj septičkoj jami? Koliko može da se izdrži u prostoru u kom se svuda oko vas širi smrad neistine?

Sigurno je da lešinari i hijene naviknuti na smrad raspadnutih tela svojih žrtava mogu da žive okruženi tim nesnosnim mirisom, čovek sigurno ne. To što zapad uspeva da živi dok sve oko njih zaudara na laž i prevaru dovoljno govori o njima. Svako zadržavanje u blizini takve sredine neminovno dovodi samo do sve veće zaprljanosti duše. Sve do momenta dok ne obuzme celog čoveka, pretvarajući onda i njega ga u još jednu nehumanu zver. Da bi čovek uspeo da zadrži svoju ljudskost mora na vreme da postane svestan toga.

Svesnost se najbolje postiže istinom. Zaboravimo zato koliko je često ta istina za nas gorka, jer ona je jedini mogući put, jedina staza u život vredan postojanja. Za pravog Srbina sigurno je da pokušava da bude na putu vere, istine, ljubavi i pravde. Problem je što neki put on nesvesno zaluta. Da li smo zalutali na lažnu stazu ili smo ipak na pravom putu pored tolikih istorijskih istina, Srbinu nije teško proveriti. Dovoljno je da se prisetimo Dušanke Đukić, Živke Knežević, Fatime Dedić, Željke Tubić, Zilhe Delić, Safete Medić, Nađe Puška, Dragoslave Marić, Milene Sandić, Dragice Komljenović, Majde Đuran, Grozde Rauš.

Podsetivši se njihovih imena zapitajmo se šta nam ona govore. Ako nismo prepoznali ovih dvanaest majki, ako smo pregazili preko njihove žrtve, to je signal da smo već zalutali. To znači da moramo hitno da se probudimo dok ne zalutamo tako daleko da nam povratak na pravi put postane nemoguća misija. Bez obzira što sam siguran da svaki pravi Srbin zna ko su pomenute majke zbog one gorke istine koja je njih najteže pogodila, moramo ih se uvek iznova prisećati.

To su majke one dece koja bi danas bili ponosni roditelji i gradili novu budućnost da im je zapad to dozvolio. Nažalost nisu im dozvolili da grade budućnost, nisu im dopustili ni da upoznaju drugu decu a kamoli da postanu roditelji. Jedino što su stigli ti nevini anđeli jeste da nam ispišu gorku istinu o humanosti zapada. Istinu koja, ako je na vreme shvatimo, za nas sem svoje gorčine može biti i lekovita. Istinu koju su oni platili najskupljom cenom. Ali ne uzalud, već da mi kako danas tako i u budućnosti ne bi više nikad plaćali tako skupu cenu zabludama o bratskom hrvatskom i bošnjačkom narodu ili još većoj gluposti o pravdi i humanosti zapada.

Smrt ovih dvanaest tek rođenih anđela 1992. godine bila je direktna posledica nedostatka kiseonika. Čije je dopremanje na prostor Banja Luke bilo onemogućeno kako demonskom odlukom svetskih moćnika tako i blokadom hrvatskih i muslimanskih vojnih snaga koje su u to vreme držale „posavski koridor“. Dakle pošto su hrvatske i muslimanske snage držale pod opsadom prostor oko Banja Luke bilo je nemoguće kopnom dopremiti kiseonik kao i ostali medicinski materijal neophodan za porodilište. Jedini preostali put kojim je to bilo moguće izvesti je bio vazdušni.

Nažalost nad prostorom RBiH, po odluci Saveta bezbednosti, važila je zabrana letenja. Srbija je spremila neophodne boce sa kiseonikom i avion u Beogradu je čekao na jedinu normalnu i ljudsku odluku, čekao je sa zapada odobrenje leta. Predstavnici UNICEF-a i ostalih međunarodnih humanitarnih organizacija bili su potpuno upoznati sa ovim problemom. Apeli za pomoć su bili upućeni putem radija, televizije, novina, preko zvaničnika čekalo se samo na ono nemoguće – humanost zapada. Odobrenje nije stiglo, doktori su pokušali da upotrebe „industrijski kiseonik“ dobijen od Vojske Republike Srpske i nekoliko privatnih preduzetnika ali to je ipak bilo nedovoljno.

Beba

A onda je 22. maja 1992. umrla prva beba, nakon čega nastupa agonija i redom smrt još jedanaest beba. 17. juna 1992. i poslednji anđeo je sklopio okice u Banjalučkom porodilištu. Sedam dana nakon toga Vojska Republike Srpske zajedno sa jedinicama Srpske Vojske Krajine posle žestokih borbi uspostavlja koridor sa Srbijom. Od tada se kiseonik redovno mogao dostavljati i omogućeno je bolje snabdevanje medicinskim materijalom svih zapadnih srpskih zemalja. Kasnije je u narodu ova istorijska vojna pobeda nazvana „Koridor života“, a sam general VRS Momir Talić je rekao: „Neću da deca više umiru“.

Dve bebe iz Banja Luke su uspele da prežive ali ne i bez posledica. Slađana Kobas koja je rođena 18. juna 1992. godine i uspela da preživi zbog nedostatka kiseonika je imala trajno oštećenje vida, mozga i pluća, a kasnije se bezuspešno borila i sa rakom kostiju. Preminula je 9. februara 2006. godine u 13. godini života.Marko Medaković rođen 21. juna 1992. godine, nakon rođenja je bio bez kiseonika oko 10 minuta što je dovelo do toga da diše sa trećinom pluća, cerebralne paralize, hematoma na mozgu i krivljenja kičme. O njemu je snimljen i dokumentarni film koji je prikazan na Berlinskom filmskom festivalu, tako da su zapadne hijene mogle još jednom da se upoznaju sa svojom „humanošću“.

Danas ono što je sigurno je da Srbijom vladaju neki neljudi koji kao da nisu roditelji. Možda poseduju neku decu koja se vode kao njihova ali, da su pravi roditelji, nikad ne bi dozvolili da po drugim roditeljima licemerno gaze. Znali bi kolika je ljubav ka čedu, znali bi šta znači imati i voleti dete. Znali bi šta znači izgubiti dete. Znali bi kako je onima koji su izgubili svoju decu da bi naša deca bolje živela i znala istinu.

Da li bi mogao srpski roditelj da pogazi srpske žrtve, srpsku decu?

Ne bi mogao sigurno, niko ne bi mogao po deci, niko ne bi mogao da gazi po bebama, po onim divnim nevinim anđeoskim očima koje jedva da su stigle da se otvore. Nisu uspele ni sve boje da raspoznaju svojim okicama a već su ih NATO i EU demoni zatvorili i ubili. Taj zločin zapada nad decom čija je jedina krivica što su rođeni u srpskom porodilištu nikada Srbin ne može da zaboravi. Kao ni milione drugih zapadnih zločina nad nama. Ovaj nam je možda samo nešto bliži zato što smo mi bili i njegovi svedoci.

Svetosavac zna da srpski roditelji nikad ne bi mogli da zgaze po srpskoj deci. Razmislimo onda ko su oni koji danas sede na mestima vlastodržaca i gaze srpsku Otadžbinu, sramno gaze po srpskoj deci. Vreme je da Srbiju vode oni koji vole svoju Otadžbinu, oni koji znaju šta je državna čast. Vreme je za one koji svoje sinove uče Srbiju da ljube.

Svetski moćnici ne staju, oni i danas samo u drugim oblicima nastavljaju sprovođenje svoje politike zla. One iste stereotipne politike u kojoj je krivac uvek isti, uvek pravoslavac. Oni neće odstupiti od svojih zamisli i modela koji su zacrtali. To što im je prošlost milion puta pokazala da u tome neće i uspeti njih ne zaustavlja. Svesni su da im je za to potrebna dodatna pomoć, zato i traže slabe karike među nama. Da bi bili sigurni da taj nesoj neće sutra i njih izdati traže im da se dokažu tako što će potpisati ono što ni jedan Srbin ne može da potpiše. Naterali su ih da potpišu da žele u savezništvo sa ubicama srpske dece. Jasno je da su time hteli još jednom da kazne i ponize srpski narod.

Nekad bi zbog potpisane kapitulacije sve ulice bile pune ponosnih ljudi koji bi jasno klicali: „bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob“.Naravno da ne treba Srbi da ginu ali ipak moraju da postoje, a ako je jedini način da opstanemo borba, onda je izbor jasan. Zar da dozvolimo da nas izbrišu a ni da ne pokušamo da preživimo? Zar da dozvolimo da nam ponovo oduzmu kiseonik da bi shvatili da nam neće dati da preživimo? Pravi Srbi nikad nisu pristajali na kapitulaciju i kada je delovalo nemoguće oni su se borili.

Danas se umesto ponosnog naroda Beogradom i Srbijom šetaju homoseksualci, o patriotizmu nam pričaju nevladine organizacije, zapadne hijene i domaći kukolj, o borbi nam pričaju oni koji su od nje uvek bežali, o veri nas uče oni koji su do juče bili ubeđeni ateisti i sluge satane. Sigurno je da se mora naučiti da se trpi bol koji postoji, ali taj bol ne sme postati trajno stanje. Moramo naučiti kako da svoj bol, tugu i gorku istinu pretvorimo u nepobedivu veru. Veru koja će nam vratiti snagu za pobedu.

Kad narod dozvoli sebi da napusti svoje korito reke života koju su mu preci ostavili, desiće mu se isto što i vodi koja se izlila iz reke. Prvo će se razliti po okolnim narodima i prostoru, jedno kratko vreme će tu biti vidljiv a zatim će ga taj prostor i narod jednostavno upiti. Utopljen u tu novu okolinu, vrlo brzo gubi svoj identitet i nestaje. To nestajanje nije samo vizuelno već suštinsko.

Iluzija je da možemo ostaviti materijalne vrednosti koji će nas nadživeti. Ako želimo da ostavimo nešto iza nas, moraćemo se potruditi da to bude nešto što će zaista i trajati. To može biti samo ono duhovno i dela vredna poštovanja. Usmerimo zato korito životne reke u jedinom ispravnom smeru. Oslobodimo se lažnih vrednosti koje nam nameću zapadni demoni. Lepo je uživati u čarima života ali je njih nemoguće u potpunosti osetiti ako ne dođu zasluženo. Ne opirimo se više sumnjajući u sebe, nastavimo putem predaka a život će nam se otvoriti u svoj svojoj punoći i lepoti. Samo tako su naši preci, oni pravi Srbi, uspeli vekovima da svojim pokolenjima sačuvaju identitet, jezik, pismenost, Otadžbinu.

Živimo vreme u kome nas uporno ubeđuju da zaboravimo prošlost. Naravno da im je to važno, to je jedini način da zaboravimo istinu. Dok god se budemo držali svetosavlja neće uspeti da nas izbrišu, rađaće se uvek novi sinovi koji će znati Srbiju da ljube. Mi smo danas tu, a život će nastaviti sutra i bez nas. Na našem mestu će tada stajati naša deca. Naše je da danas svojoj deci usadimo ljubav ka Otadžbini, da ih naučimo da je ona vredna svake žrtve. I onda budimo sigurni da ćemo i pored svog truda zapadnih hijena mi sami biti krojači svoje sudbine.

IZVOR: Nenad Blagojević/svisrbisveta.org