Značaj čajne sobe u Japanu

Jednostavnost čajne sobe i njena lišenost vulgarnosti čini je istinskim svetilištem, za razliku od uznemirenosti spoljnog sveta

Evropskim arhitektama, školovanim na tradiciji zidanja kamenom i opekom, naš japanski metod građenja pomoću drveta i bambusa čini se jedva vrednim svrstavanja u arhitekturu. Tek odnedavno su stručnjaci za zapadnu arhitekturu prepoznali izvanredno savršenstvo naših velikih hramova i odali im priznanje. S obzirom na takav odnos prema našoj klasičnoj arhitekturi, teško bismo mogli očekivati od spoljašnjeg posmatrača da shvati tananu lepotu čajne sobe, jer su načela njene izgradnje sasvim različita od onih na Zapadu.

Čajna soba (sukija) ne želi da bude ništa više od same kućice – slamnate kolibe, kako je mi nazivamo. Izvorni ideogrami za sukiju znače boravište iluzije. Kasnije su razni majstori čaja, u zavisnosti od svog shvatanja čajne sobe, upotrebljavali različite kineske ideograme, pa izraz sukija može da označava boravište praznine ili boravište nesimetričnog. Ona je boravište iluzije, jer je prolazna struktura sagrađena da udomi poetski impuls. Ona je boravište praznine utoliko što je iz nje uklonjen svaki ukras osim onog koji se tu može staviti da zadovolji neku trenutnu estetsku potrebu. Ona je boravište nesimetričnog pošto je posvećena poštovanju Nesavršenog, pri čemu su neke stvari namerno ostavljene nezavršene da bi ih razigrana mašta upotpunila. Ideali teizma su, još od 16. veka, u tolikoj meri uticali na našu arhitekturu, da se današnji običan japanski enterijer, zbog krajnje jednostavnog i čednog načina ukrašavanja, strancu čini gotovo pust.

Prava nezavisna čajna soba je bila kreacija Seno Soekija, poznatijeg po svom kasnijem imenu Rikju, najvećeg među svim majstorima čaja, koji je u 16. veku, pod patronatom Taiko Hidejošija[1], uspostavio formu čajnog obreda i doveo je do visokog savršenstva. Pre toga, razmere čajne sobe odredio je Đovo, čuveni majstor čaja iz 15. veka. Prvobitne čajne sobe bile su deo obične gostinske sobe koja je bila podeljena paravanima radi „čajnog okupljanja“. Odvojeni deo se nazivao kakai (ograda). Taj naziv se još uvek upotrebljava za one čajne sobe koje se grade u kući i koje nemaju nezavisnu konstrukciju. Sukija se sastoji od prave čajne sobe koja je tako uređena da u nju ne može da se smesti više od pet osoba – taj broj sugeriše izreka: „Više od Gracija, a manje od Muza“, predsoblja (mizuja), gde se čajno posuđe pere i priprema pre nego što se unese; stubišta (maćiai) gde gosti čekaju poziv da uđu u čajnu sobu, i vrtne staze (rođi) koja povezuje stubište sa čajnom sobom.

Izgled čajne sobe je neupečatljiv. Manja je od najmanjih japanskih kuća, dok nam materijal od koga je izgrađena ostavlja utisak otmenog siromaštva. Ipak, moramo da se prisetimo da je sve to plod duboke umetničke promišljenosti i da su detalji možda izrađivani sa više pažnje od onih koji pripadaju bogatim palatama i hramovima. Zbog odabira građevinskog materijala, kao i izrade koja zahteva veliki trud i preciznost, dobra čajna soba je skuplja od obične gospodske kuće. Drvodelje koje zapošljavaju majstori čaja čine posebnu i veoma poštovanu klasu među zanatlijama jer njihov rad nije manje delikatan od rada izrađivača lakiranih ormara.

Čajna soba se ne razlikuje samo od bilo kog proizvoda zapadne arhitekture, već je u snažnoj suprotnosti i sa samom klasičnom japanskom arhitekturom. Naše stare plemenite građevine, bilo svetovne ili religiozne, ne treba prezirati čk ni zbog njihove puke veličine. Mali broj građevina koje su tokom vekova bile pošteđene katastrofalnih požara, još uvek su kadre da nas zadive veličanstvenošću i bogatstvom svojih ukrasa. Ogromni drveni stubovi, dve do tri stope široki i trideset do četrdeset stopa visoki, podupiru, na komplikovanoj mreži držača, velike grede koje škripe pod težinom krovova pokrivenih crepom.

Japanska kuća čaja (Foto: buildajapanesegarden.com)

Japanska kuća čaja (Foto: buildajapanesegarden.com)

Građevinski materijal i način konstrukcije, premda neotporni na vatru, dobro su se pokazali protiv zemljotresa i bili su prilagođeni klimatskim uslovima zemlje. Zlatna dvorana Horjuđija i Pagoda Jakušija dobar su primer trajnosti naših drvenih građevina, koje su, skoro dvanaest vekova, ostale praktično netaknute. Enterijer starih hramova i palata je bio raskošno ukrašavan. U hramu Hode, u Uđiju, koji potiče iz 10. veka, još uvek možemo videti raznobojne složene kupole i pozlaćene baldahine, ukrašene ogledalima i najvrednijim biserima, kao i ostatke slika i skulptura koje su nekad pokrivale zidove. Kasnije u dvorcima Niko i Niđo u Kjotu, vidimo strukturalnu lepotu žrtvovanu bogatstvu ukrasa koji su, po boji i izvrsnim detaljima, jednaki najvećim lepotama arapske ili mavarske umetnosti.

Jednostavnost i čistota čajne sobe nastale su po ugledu na zen manastir. Zen manastir se razlikuje od manastira drugih budističkih pravaca zbog toga što je namenjen da bude mesto stanovanja za monahe. Njegova kapela nije mesto poštovanja ili hodočašća, već soba u kojoj se učenici sakupljaju da bi raspravljali i meditirali. U sobi nema ničeg osim središnje niše, u kojoj je, iza oltara, statua Bodidarme, osnivača pravca ili Sakjamurija u društvu Kasjape i Anande[2], dvojice prvih patrijaraha zena. Na oltaru se nude cveće i mirisi u spomen na mudrace i njihov veliki doprinos zenu. Već smo spomenuli da su pred likom Bodidarme zen monasi uspostavili obred uzastopnog pijenja čaja iz šoljice i time postavili temelj čajnoj ceremoniji. Možemo ovde dodati  i to da je oltar zen kapele bio prototip tokonome, počasnog mesta u japanskoj  sobi gde su slike i cveće postavljene da prosvećuju goste.

Svi naši majstori čaja bili su učenici zena i pokušavali da duh zena uvedu u životnu stvarnost. Prema  tome i soba, kao i drugi predmeti čajne ceremonije, odražava veliki deo zen učenja. Veličina ortodoksne čajne sobe, koja iznosi četiri i po strunjače, ili deset kvadratnih stopa, utvrđena je u jednom odlomku Sutre o Vikramaditi. U tom zanimljivom delu, Vikramadita pozdravlja Svetog Manđusrija[3] i osamdeset četiri hiljade Budinih učenika u sobi ove veličine, što predstavlja alegoriju koja je zasnovana na teoriji o nepostojanju prostora za istinski prosvetljenog čoveka. Vrtna staza (rođi) koja vodi od stubišta do čajne sobe, označava prvi stepen meditacije, prolaz do samospoznaje. Vrtna staza je trebalo da ukine vezu sa spoljnim svetom i da proizvede svež osećaj koji vodi punom estetskom užitku u samoj čajnoj sobi.

Onaj ko je išao tim vrtnim puteljkom kroz sumrak zimzelena preko pravilnih nepravilnosti gaznog kamenja po kojima su ležale suve borove iglice i ko je prolazio pored granitnih fenjera prekrivenih mahovinom, nije mogao a da se ne seti kako se njegov duh uzdizao iznad uobičajenih misli. Neko može biti usred grada, a ipak se osećati kao da se nalazi u šumi, daleko od prašine i buke civilizacije. Genijalnost koju su pokazivali majstori čaja proizvodeći te efekte spokojstva i čistote bila je izuzetna. Priroda osećaja koji se bude dok se korača rođijem, razlikuje se kod različitih majstora čaja. Neki su, poput Rikjua, težili potpunoj samoći, tvrdeći da se tajna pravljenja rođija nalazi u staroj pesmi:

Gledam dalje;
nema cveća,
ni šarenog lišća.
Na morskoj obali
stoji usamljena koliba
u bledoj svetlosti
jesenje večeri.

Statua Senoa Rikjua u Sakaju (Foto: kansai-odyssey.com)

Statua Senoa Rikjua u Sakaju (Foto: kansai-odyssey.com)

Drugi, kao Kobori Enšu, težili su drugačijem efektu. Enšu je govorio da se ideja o vrtnoj stazi može naći u sledećim stihovima:

Šumica letnjeg drveća,
malo mora,
bledi večernji mesec.

Nije teško prozreti njegovu nameru. On je želeo da stvori stav novoprobuđene duše koja se još zadržava među senovitim snovima prošlosti, kupajući se još uvek u slatkoj nesvesnosti blage duhovne svetlosti, žudeći za slobodom koja leži u dalekom prostoru.

Tako pripremljen, gost će se nemo približiti svetilištu i, ako je samuraj, ostaviće mač na postolju pod nadstrešnicom. Tako čajna soba postaje istaknuta kuća mira. Tada će se gost sagnuti i upuzati u sobu kroz vratanca koja nisu viša od tri stope. Ova procedura je obaveza svih gostiju, visokih i niskih, sa ciljem da im probudi poniznost. Za vreme boravka u maćiaiju, gosti se međusobno dogovaraju o redosledu ulaska, a zatim jedan po jedan, tiho ulaze i zauzimaju svoja mesta pošto su se poklonili slici ili cvetnom aranžmanu na tokonomi. Domaćin ne ulazi u sobu dok se gosti sami ne smeste i dok tišinu ništa ne remeti sem vrenja vode u gvozdenom kotliću. Kotlić lepo peva, jer su komadići gvožđa na njegovom dnu tako raspoređeni da proizvode jedinstvenu melodiju u kojoj se mogu čuti odjeci slapa obavijenog oblacima, udaljenog mora koje se razbija o stenje, jakog pljuska u bambusovoj šumi ili šuma borova na nekom dalekom bregu.

Čak je i danju svetlost u sobi prigušena, jer niska nadstrešnica kosog krova propušta samo malo sunčevih zraka. Sve je u uzdržanim tonovima, od krova do poda, a i sami gosti pažljivo biraju odeću nenametljivih boja. U svemu je mudrost vremena, jer je tabuirano sve što je skorašnje, osim jednog oprečnog prizvuka koga prave bambusova kutlača i laneni ubrus koji moraju biti čisti, beli i novi. Koliko god čajna soba i čajni pribor izgledali staro, sve je apsolutno čisto. Ni trunka prašine se ne može naći ni u najmračnijem uglu, jer u suprotnom domaćin ne bi bio majstor čaja. Jedna od prvih potreba majstora čaja je znanje kako se briše, čisti i pere, jer umetnost može da bude i u čišćenju i brisanju prašine. Komad starog metalnog predmeta ne sme biti izložen nesavesnoj revnosti neke holandske domaćice. Kapi vode sa vaze za cveće ne smeju da se obrišu pošto mogu da podsete na svežinu i jutarnju rosu.

U vezi sa tim, jedna priča o Rikjuu dobro ilustruje ideje o čistoći kojih se drže majstori čaja. Rikju je posmatrao svog sina Šoana, dok je čistio i polivao vrtnu stazu. „Nije dovoljno čisto“, reče Rikju kad je Šoan završio zadatak i naredi mu da pokuša ponovo. Nakon zamornog sata sin se obrati ocu: „Oče, nema više šta da se uradi. Staza je oprana tri puta, kameni fenjeri i drveće su dobro poprskani vodom, mahovina i lišajevi sijaju od sveže zelene boje; ni grančicu, ni list, nisam ostavio na tlu.“ „Mlada budalo“, prekori ga majstor čaja, „to nije način na koji se čisti vrtna staza.“ Rekavši to, Rikju zakorači u vrt, zatresa jedno drvo i rasu po vrtu zlatno i tamnocrveno lišće – komadiće jesenjeg brokata! Rikju nije zahtevao samo čistoću, već i lepotu i prirodnost.

Ime boravište iluzije podrazumeva takvu građevinu koja može da zadovolji neki individualni umetnički zahtev. Čajna soba je napravljena za majstora čaja, a ne majstor čaja za čajnu sobu. Ona nije namenjena potomstvu i zato je prolazna. Ideja da svako treba da ima svoju kuću zasnovana je na jednom starom japanskom običaju, na šintoističkom sujeverju koje nalaže da svako prebivalište mora biti napušteno nakon smrti glavnog stanara. Možda je postojao neki neobjašnjiv zdravstveni razlog za takve postupke. Drugi drevni običaj je bio da se svakom paru koji se venča sagradi nova kuća. Na osnovu tih običaja možemo zaključiti zbog čega su se, u stara vremena, carske prestonice tako često selile iz jednog mesta na drugo.

Svetilište Naiku u okviru kompleksa hrama Ise, vrhovnog svetilišta boginje Sunca (Foto: N yotarou)

Svetilište Naiku u okviru kompleksa hrama Ise, vrhovnog svetilišta boginje Sunca (Foto: N yotarou)

Primer jednog od tih starih običaja je i na svakih dvadeset godina ponovno građenje hrama Ise, vrhovnog svetilišta boginje Sunca, a koji se održao do današnjih dana. Opstanak tih običaja je bio moguć samo zbog načina građenja kakvu ima naša drevna arhitektura – lako za rušenje, lako za podizanje. Trajnija građevina, od opeke i kamena, učinila bi seobe neizvodljivim, što su one i postale kada smo, posle perioda Nara, prihvatili stabilnije i masivnije drvene konstrukcije iz Kine.

Ipak, sa prevlašću zen individualizma u 15. veku, stara ideja postaje prožeta dubljim značenjem što se vidi i u primeru čajne sobe. Zen, sa budističkom teorijom prolaznosti i težnjom za prevlast duha nad materijom, prepoznao je kuću samo kao privremeno utočište za telo. Samo telo je bilo tek kolibica u divljini, slabo skrovište napravljeno od svezane trave što raste naokolo – a koja bi se razložila u prvobitnu divljinu kada bi se opet razvezala. U čajnoj sobi prolaznost se sugerisala prividnom neopreznošću u izboru građevinskog materijala; slamnatim krovom, krhkošću tananih stubova i lakoćom bambusovih podupirača. Večno se mora naći samo u duhu koji je otelovljen u tom jednostavnom ambijentu, ulepšava sve njegove delove suptilnim sjajem svoje rafiniranosti.

Primena principa životne snage u umetnosti nam govori da čajna soba treba da se gradi da bi zadovoljila neki individualni ukus. Umetnost, da bi bila potpuno cenjena, mora biti istinita kao i sam, svakodnevni život. To ne znači da mi treba da zanemarimo zahteve potomstva, već da više uživamo u sadašnjosti. To ne znači da mi ne treba da se obaziremo na kreaciju prošlosti, nego da moramo da ih urežemo u vlastitu svest. Ropsko prihvatanje tradicije i formula sputava izražavanje individualnosti u arhitekturi. Možemo samo plakati nad besmislenim imitacijama evropskih građevina koje se mogu videti u modernom Japanu. Čudimo se zašto je kod najnaprednijih zapadnih naroda arhitektura morala biti lišena originalnosti i toliko ispunjena ponavljanjima zastarelih stilova. Možda prolazimo kroz period demokratizacije umetnosti dok čekamo pojavu nekog kneževskog majstora koji će uspostaviti novu dinastiju. Kada bismo samo više voleli stare, a manje ih oponašali! Rečeno je da su Grci bili veliki zato što nikada nisu crpeli iz Antike.

Termin boravište praznine, sem što izražava taoističku teoriju o seobuhvatnom, uključuje i koncepciju o neprestanoj potrebi za promenom ukrasnih motiva. Osim nečega što se u čajnu sobu može privremeno smestiti da bi se zadovoljilo neko estetsko raspoloženje, ona je apsolutno prazna. Neki poseban umetnički predmet se unosi za određenu priliku dok je sve ostalo odabrano i uređeno tako da poveća lepotu osnovne teme. Niko ne može istovremeno da sluša različita muzička dela, pošto istinsko razumevanje lepote postaje moguće samo koncentracijom na neki centralni motiv. Tako će se videti da je način ukrašavanja naših čajnih soba suprotan onome koji je uobičajen na Zapadu, gde se unutrašnjost kuće često pretvara u muzej.

Japancu, koji je navikao na jednostavnost ukrašavanja i na često menjanje ukrasa, zapadni enterijer, stalno ispunjen ogromnom količinom slika, kipova i starudija, čini se kao vulgarno ispoljavanje bogatstva. Potrebno je veliko razumevanje da bi se neprekidno uživalo čak i u jednom remek-delu, a sposobnost umetničkog osećaja mora biti bezgranična kod onih koji mogu, dan za danom, da žive usred takve zbrke boja i oblika kakva se često može videti u evropskim i američkim kućama.

Japanska čajna ceremonija

Japanska čajna ceremonija

Boravište nesimetričnog sugeriše na sledeću fazu našeg dekorativnog plana. Zapadni kritičari su često komentarisali odsutnost simetrije u japanskim umetničkim predmetima koja je rezultat ispoljavanja taoističkih ideala kroz zen. Konfučijanizam, sa svojom duboko usađenom idejom dualizma, i severni budizam, sa svojim poštovanjem trojstva, nisu bili ni u kakvoj suprotnosti sa izražavanjem simetrije. U stvari, ako proučimo staru kinesku bronzu ili religioznu umetnost dinastije Tang i razdoblje Nara, uočićemo neprekidnu težnju za simetrijom. Razmeštaj ukrasa naših klasičnih enterijera bio je strogo određen. Međutim, taoistička i zen koncepcija savršenstva bila je drugačija. Dinamična priroda njihove filosofije više pažnje je pridavala procesu kroz koji se savršenstvo tražilo, nego samom savršenstvu.

Istinsku lepotu može da otkrije samo onaj ko je mentalno upotpunio neupotpunjeno. Snaga života i umetnosti je u njihovoj sposobnosti razvoja. Svakom gostu je ostavljeno da maštom, i u skladu sa samim sobom, upotpuni efekat čajne sobe. Otkad je zen preovladao kao način mišljenja, umetnost Dalekog istoka namerno je izbegavala simetriju, pošto ona ne izražava samo upotpunjavanje, već i ponavljanje. Jednoličnost dizajna se smatrala kobnom za svežinu mašte. Tako su pejzaži, ptice i cveće postali omiljene teme za oslikavanje, više nego ljudski lik koji je prisutan i u samom posmatraču. Često smo sebi očigledni takvi kakvi smo, i uprkos našoj taštini, čak i samoposmatranje može da postane monotono.

U čajnoj sobi je stalno prisutan strah od ponavljanja. Različiti ukrasni predmeti u sobi treba tako da se odaberu da se ni jedna boja ili dezen ne ponavljaju. Ako imate živ cvet, nije dozvoljena slika cveća. Ako koristite okrugao kotlić, vrč za vodu mora da bude ugaoni. Šoljica sa crnom glazurom ne sme da se koristi sa crnom lakiranom kutijom za čaj. Kad se postavlja vaza na kadionik na tokonomu, mora da se obrati pažnja da se ne stavi tačno na sredinu i podeli prostor na dve jednake polovine. Da bi se razbila svaka pomisao na monotoniju u sobi, potporni stub tokonome je, za razliku od ostalih stubova, izrađen od druge vrste drveta.

I ovde se japanski način ukrašavanja enterijera razlikuje od onog na Zapadu, gde predmete na kaminima i drugim mestima možemo da vidimo simetrično poređane. U zapadnim kućama smo često suočeni sa onim što se nama čini beskorisnim ponavljanjem. Nalazimo da je zamorno razgovarati sa čovekom iza čijih leđa u nas zuri njegov portret u prirodnoj veličini. Pitamo se koji je od njih stvaran, onaj sa slike ili onaj koji govori, i osećamo čudno ubeđenje da jedan od njih mora biti lažan. Mnogo puta smo sedeli za svečanim stolom misleći da bismo potajno osećali mučninu u želucu, o prikazanom obilju na trpezarijskim zidovima. Čemu te naslikane žrtve lova i sporta, detaljne gravure riba i plodova? Čemu izlaganje porodičnih tanjira koji nas podsećaju na one koji su nekad obedovali, a sad su mrtvi?

Unutrašnjost čajne sobe

Unutrašnjost čajne sobe

Jednostavnost čajne sobe i njena lišenost vulgarnosti čini je istinskim svetilištem za razliku od uznemirenosti spoljnog sveta. Samo tu se čovek može neometano posvetiti poštovanju lepog. U 16. veku, pošto je bio razvijen strogi formalizam uprave Tokugava, ona je pružala jedinu mogućnost za slobodno druženje umetničkih duša. Pred velikim umetničkim delom  nije bilo razlike između daimjoa[4], samuraja i seljaka. Danas, industrijalizacija sve više otežava dostizanje istinske otmenosti širom sveta. Nije li nam čajna soba potrebnija nego ikad?

 

Kazuko Okakura (1862-1913) potiče iz samurajske porodice. Bio je veliki protivnik otvaranja Japana prema svetu i njegove modernizacije u vreme cara Meiđija (druga polovina 19. veka). Na Tokijskom carskom univerzitetu je stekao titulu magistra umetnosti i sa odličnim uspehom položio filosofiju i englesku književnost. Bio je veliki poznavalac kineskog jezika. Veoma je zaslužan što se zapadni svet upoznao sa tradicionalnom japanskom kulturom i kulturnom baštinom. Značajan deo života morao je provede u Bostonu, gde je bilo više razumevanja za njegove napore da očuva tradicionalni Japan, nego u samom Japanu. Za života su mu objavljene tri knjige, a posle smrti sabrana dela „Srce raja“.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Tojotomi Hidejoši (1537-1598), šogun za vreme Azući-Momojama perioda, vladar Japana od 1582. do 1598. Po rođenju je bio seljak, a kasnije je postao pomoćnik šogunu Nobunagi, da bi nakon njegove smrti postao diktator Japana, primivši naziv Taiko.

[2] Kasjapa (Mahakasjapa) i Ananda; dvojica Budinih sledbenika. Nakon Gautamine smrti, Kasjapa je postao njegov naslednik. Ananda je pristupio budističkom redu druge godine nakon što je Buda počeo da propoveda svoju doktrinu, a tokom poslednjih 25 godina Budinog života lično mu je služio.

[3] Manđusri, jedan od dvojice najvažnijih bodisatvi mahajnskog budizma. On je oličenje mudrosti, a budistička ikonografija ga prikazuje sa mačem zmaja u rukama i knjigom koja simbolizuje njegovu mudrost. Postao je značajna figura u budizmu Kine, Japana, Tibeta, Nepala i Jave.

[4] Daimjo, feudalni gospodar.

 

Odlomak iz Knjige o čaju, Kazuko Okakura, Beograd, Kokoro, 2008

 

Izvor Novi Standard