ŽIVOT SE BRANI ISTINOM – Intervju sa srpskim generalom Vinkom Pandurevićem

Srpski general u penziji i doktor sociologije Vinko Pandurević, promovisao sredinom decembra 2016. je u rodnom Sokocu svoje dvije knjige: „Rat u BiH i stvaranje VRS“ i „Život se brani istinom“.

Omiljeni komandant Zvorničke brigade, bivši osuđenik Haškog suda, hroničar minulog ratnog vremena i nakon izlaska na slobodu nastavlja svoju i borbu srpskog naroda u cjelini, za očuvanje života i časti istinom. U zavičaju ga pamte kao odličnog đaka, momka za primjer iz seoske domaćinske kuće, jednog od najboljih pitomaca Vojne akademije kopnene vojske Jugoslavije u generaciji 1982. i ponosnog oficira sa Romanije.

Srpskim usudom njegova blistava karijera ratnog komandanta brigade angažovane na gotovo svim ratištima u BiH i niza odgovornih dužnosti u Generalštabu VRS, zaključno sa dužnošću zamenika načelnika GŠ VRS, okončana je optužbom Haškog tribunala za planiranje, podsticanje, naređivanje, činjenje i na drugi način pomaganje i podržavanje krivičnih djela genocida, za udruživanje radi vršenja genocida, istrebljivanje, ubistva, progone, za prisilno premještanje i deportacije. Cilj ovog suda je bio da pokaže da je bio učesnik zločinačkog poduhvata „u i oko Srebrenice“.

Nakon duge borbe u kojoj se branio istinom i poznavanjem vojne doktrine, Pandurević je uspio dokazati da su optužbe pripisane njemu za udruženi zločinački poduhvat, kao i sve već pomenute, neosnovane i neutemeljene. Nakon 10 godina i 20 dana provedenih u zatočeništvu, uspio je odbaciti ključne optužbe. Vinko Pandurević je oslobođen optužbi za genocid i konspiraciju radi počinjenja genocida. Stvarno, a i prema presudi suda, nije bio član zločinačkog udruženja, kako to zlokobno definiše Haški tribunal. Haški sudije su mu pripisale komandnu odgovornost, rijetko pominjan pojam u savremenom pravu, ali „sila Boga ne moli“.

Kažnjen je kao pojedinac za neučinjeno djelo. Zamjerili su mu da je imao razloga i mogao znati, te spriječiti zločin u Srebrenici. Svima je jasno, braneći sebe istinom on brani i srpski narod i Vojsku RS od najgore optužbe – počinjenog genocida. Svoje znanje iz oblasti sociologije, vojne doktrine i poznavanje društvenih previranja koja su obilježila posljednju deceniju dvadesetog vijeka u BiH i bogato ratničko i životno iskustvo sada pretače u knjige koje mogu poslužiti, kritičari to tvrde, kao prilog novijoj srpskoj istoriji. Posebnu pažnju čitalaca privukao je naslov „Život se brani istinom“.

– Život se brani istinom i jedino istinom. Svaka druga odbrana života kad tad može doći u pitanje i opasnost. Istina je jedna i ako nju stalno koristite i istinom se služite teško možete doći u ćorsokak, da zapadnete u neku krizu, da vas neko, kako to kažu u Haškom tribunalu, kroz unakrsno ispitivanje može dovesti u nevolju ili ugroziti vaš kredibilitet, kao svedoka ili čoveka uopšte. Istina je ta koja ne stiže možda uvek na vreme i na pravom mestu, ali je uvek prisutna i ljudi se uglavnom boje istine. Laži se niko ne boji, čini se ako se maskiramo lažju, da istina kao takva ne postoji. Ne, ona je uvek tu i ja sam izabrao takav put da govorim samo istinu jer ona je bila uz mene i u najtežim trenucima, imao sam za to dovoljno argumenata, činjenica, materijalnih dokaza, izjava svedoka, audio zapisa i mnogo, mnogo toga što je moglo tu moju izgovorenu reč upotpunosti potvrditi – rekao je Pandurević u emisiji „Ljudi i događaji“ Info radija Sokolac.

– Sala Parohijskog doma u Sokocu na promociji Vaše knjige bila je puna. Mnogi su shvatili Vašu poruku da istinom uz svoj, branite i život srpskog naroda u cjelini.

PANDUREVIĆ: Izuzetno mi je drago što je ovako veliki broj ljudi bio prisutan na ovoj promociji. Oni su pokazali jedno veliko poštovanje, ne samo prema meni, nego i prema prema našoj prošlosti, istoriji a posebno ovoj najnovijoj iz proteklog rata. Ljudi su osetili potrebu da se družimo, da pogledamo jedni druge, da malo evociramo uspomene, koje ne treba tako lako zaboraviti, a nažalost neki drugi ljudi hoće namerno da nam nametnu nova sukobljavanja kako bismo upali u stare šeme.

Sokolac je za mene uvek bio moje ishodište i mesto iz kog polazim i u koje se vraćam. Ja sam iz svoje kuće, iz svog zavičaja užeg i šireg, ponio osnovno vaspitanje i ljudske vrline koje su me pratile tokom moje vojničke karijere i moga školovanja. Kada sam se god njima služio, nikada nisam pogrešio. Mogu samo reći da je Sokolac jedna izuzetno čista sredina u duhovnom smislu i u svakom drugom pogledu, da su ljudi bistri, vispreni i vrlo spremni da opstanu na vrlo škrtoj zemlji, ali da su i veliki borci. To su pokazali i u ovom minulom ratu. Namerno sam potencirao ulogu Prve i Druge romanijske brigade koje su svojom odbranom romanijskog platoa sprečile prodor muslimanskih snaga u Podrinje, i na taj način zaštitili strateški ključnu poziciju u RS, i sprečile kompromitaciju odbrane Podrinja. Mi danas, zahvaljujući ovom području i ovom kraju, možemo reći da istočno i zapadno plućno krilo Republike Srpske diše u potpunosti.

– U Haškom tribunalu ste proveli 10 godina i 20 dana, 16 mjeseci više nego što je trebalo u iščekivanju odluke za polazak. Dugo ste nastojali dokazati da su optužbe koje su Vam pripisali bile neosnovane. Da li je bilo momenata, da osjećate umor i potrebu da izaberete neki drugi put, nimalo popularan i izađete na slobodu?

PANDUREVIĆ: Nikada u životu nisam bio kažnjen, nisam bio kod sudije za prekršaje, nikada ni u jednom zatvoru, nisam znao šta se dešava u njima. Znao sam iz knjiga da su to represivne ustanove i na koji način funkcionišu. Međutim u pritvoru Haškog tribunala mislim da su uslovi potpuno drugačiji od svega onoga što sam čuo ranije. Ljudi zapadaju u krize s vremena na vreme. Ja sam na ovakav način posmatrao stvari: Bog je odlučio da me kuša na određen način i stavlja neki teret na leđa, ali i da neće biti toliko veliki da ga ne mogu podnijeti i nositi. Znao sam da određenu kaznu i neki teret moram da trpim, ali da on neće biti tako drastičan da se neću moći vratiti nekada normalnom životu, svojoj porodici, da neću moći doći u svoju sredinu i da neću moći živjeti kao običan čovjek. To se tako i ostvarilo.

Uspeo sam, vrlo predano radeći na pripremi svoje odbrane, edukujući svoje advokate u vojno-stručnom smislu, pripremajući razgovore sa svedocima. Uradio sam na stotine stranica materijala i pitanja za odbranu. Nisam prepustio svoju odbranu u ruke samo advokata, radio sam na pripremi odbrane i čvrsto sam držao konce u rukama. Siguran sam bio da ishod ne može i ne sme biti tako drastičan, iako su optužbe koje su mi bile stavljene na teret, u stvari najmonstruoznije optužbe koje sam ja ikada čuo protiv jednog čoveka.

Optužen sam, kao pojedinac i kao komandant, da sam odgovoran za sve živo što neko može biti odgovran u Haškom tribunalu, ali eto, na moju veliku sreću, ključne optužbe su otpale. Ostale su one koje predstavljaju formalnu vrstu odgovornosti, a to je komandna odgovornost: da sam imao razloga znati, mogao znati, trebao znati i nešto sprečiti.

– Kako je to kada se pod istim krovom u tribunalu nađu pripadnici HVO, Armije BiH i VRS ? Potsjeća li to u nekim trunucima na rijaliti u kome učesnike „Velikog brata“ u zatvorenom prostoru dugo posmatraju i prate svaki njihov postupak?

PANDUREVIĆ: To nama nije bilo neobično. Mi smo ranije živeli u komunističkom sistemu koji je takođe bio kao jedan oblik „Velikog brata“, u kome se sve posmatra i prati. Mislili smo da smo potpuno slobodni u svojim postupcima, aktivnostima i mislima, međutim to nije uvek bilo tako. Pratilo se sve. Mi smo znali da je to tako, pa nam taj novi „brat“ kog smo dobili u Hagu, nije bio nešto posebno novo. Snimani smo svih 24 časa i svaka naša aktivnost i pokret se nalazio pod kamerama, osim u ćelijama kada spavamo, osim onih koji iz nekih razloga moraju biti pod kamerama i toku boravka u svojoj ćeliji.

Apsolutno smo se svi družili međusobno. Poznavali smo se i prije minulog rata. Završili smo iste ili slične škole, učili smo iste doktrine, mislili na isti način. Nekada smo se osećali Jugoslovenima, a nekad u svom stvarnom etničkom miljeu. Međutim rat je učinio to da se diferenciramo do te mere da mislimo da je naše postojanje jedino i da je ono samo važno, da je postojanje i drugih manje bitno, pa možda i nepotrebno. U Hagu smo mogli razgovarati o svim temama. Mogli smo otvoreni biti jedni prema drugima. Ono što u komunizmo nismo smeli da kažemo iz neke političke korektnosti, tamo smo mogli da govorimo. Mogli smo otvoreno govoriti o zločinima svih strana. Ponekad smo bili tako uljudni, kulturni da smo ličili na Titove pionire, samo je nedostajala Titova slika na zidu da bi se o svemu mogli dogovoriti. Ali to je sve bilo iz jednog razloga da bismo mogli funkcionisati i živeti tamo.

Prag tolerancije koji je postojao među nama bio je jedino u funkciji opstanka i života u zatvorskim uslovima. Imali smo zajedničkog šefa, zajedničkog gazdu koji je odlučivao o našim sudbinama, a on je bio nemilosrdan i onda smo mi pomagali jedni drugima jer nas je zadesila ista spoljna opsnost na koju smo morali računati, i bilo je puno uzajamne pomoći, pogotovo kada dolaze posete, porodice. Tu smo na kratko zaboravljali na onu ratnu prošlost. Dosta se ljudskosti i čojstva moglo videti u tim našim odnosima, ali ona generalna linija koja je povučena tokom rata je uvijek bila prisutna i u određenom momentu bi nas opomenula i rekla: “Stani! Ipak nije ta tema za ovde, ostavimo je za neko drugo vreme.“

– Je li Vam neko od vojnika iz tih „suprotnih tabora“, posebno pomogao pri boravku u Hagu?

PANDUREVIĆ: To su bili neki obični, za ove prilike mogu reći, trivijalni načini, ako mi u nekoj kantini poručujemo hranu svakih sedam dana, pa se desi da neko zaboravi neke artikle, koji su mu stvarno neophodni zbog dolaska članova porodica u posetu, ustupali bi smo jedni drugima svoje artikle a potom ih vraćali u narednih sedam dana. Znali smo da saslušamo jedni druge o nekoj teškoj životnoj temi, porodičnom problemu, poučimo jedni druge u nekom sportu itd… Pokušavali smo čak i pomoći riješiti neki porodični problem jedan drugome.

Evo recimo jedan primer; kada sam dobio odluku da idem kući kao slobodan čovek, hrvatski general Slobodan Praljak, koji je još u Hagu, i sa kojim sam se sporio oko mnogih istorijskih tema i pitanja, kao što je Jasenovac, logor za decu i stradanje Srba u NDH i Hrvatskoj, došao je u moju ćeliju i rekao da mogu 15 dana koristiti njegov apartman u Vodicama, da mogu imati na raspolaganju avionsku kartu Beograd – Split za porodicu, njegov brod, vino i pršut. Ponudio mi je sve da uživam besplatno. U trenutku sam to prihvatio, ali kasnije, poslije nekoliko njegovih intervencija ipak nisam bio spreman na takvu vrstu usluge, iz nekih drugih razloga.

To je samo jedan primer da mi kao ljudi možemo face to face (licem u lice) razriješiti mnoge probleme, ali kada se nađemo na nekoj istorijskoj, patriotskoj i etničkoj ravni, taj lični odnos se gubi i mi smo u funkciji nečeg višeg: kolektiviteta, etničke grupe, države, nacije itd…

– Kakav je to osjećaj, kada izađete iz zatočeništva nakon toliko godina, takvih optužbi i toliko uloženog truda da dokažete da niste krivi za sve ono što su Vam bili pripisali?

PANDUREVIĆ: Pa, jedno veliko olakšanje. Na moju nesreću, po isteku dve trećine kazne, kada sam ispunio sve uslove da budem slobodan, koje je predvideo Haški tribunal u takvim situacijama, tri puta sam posredno dobijao informaciju da ću biti puštan, pa nisam. Čekao sam 16 mjeseci duže. Nekoliko puta su me držali na „stand by“.

Onoga trenutka kada je to postalo sigurno i izvesno i kada sam dobio odluku da sam slobodan, bili smo u šetnji u jednom delu pritvorske jedinice. Pogledao sam sve ostale ljude koji ostaju tu i tog trenutka sam shvatio težinu njihovog položaja, odnosno mog u kom sam do tada bio. Posmatrao sam to na drugi način, ne sa mogućnošću izlaska, nego obaveznošću daljeg boravka tu. Onog momenta sam te ljude sažalio bukvalno, video sam da ostaju, da ne znaju šta ih čeka i da se njihova neizvesnost produžava. Ali kada sam napustao zidine tog pritvora u prilog onome što sam govorio malopre, da ti odnosi između nas nisu bili dubinski, jednostavno sam sve te uslove i trpnju zaboravio, kao da nikada tamo nisam bio. Ipak te dojučerašnje moje sapatnike nisam zaboravio kao ljude, njihove živote, sa kojima sam proveo deceniju.

Meni se, evo, za dve godine ne vraća ni jedna slika tog Haškog tibunala, nemam nikakve noćne more i nemam slične probleme. Neki me ljudi nazovu iz Haga, pa se sa njima čujem, nazovem njihove porodice, ali taj Haški truibunal je potpuno ostao iza mene, svi ti uslovi, sve je to bilo efemerno i privremeno. Okrenuo sam se sasvim novom životu, svojoj porodici, novim obavezama, brigama, knjigama i prijateljima.

– Sada živite u Beogradu, pišete i istražujete…

PANDUREVIĆ: Ja sam u penziji. Doduše nisam imao starosnu penziju, iz razloga ratnih ranjavanja i stradanja ispunio sam uslove za invalidsku penziju. Član sam Kluba generala i admirala Srbije, u Izvršnom sam odboru i sekretar kluba. Tu sam dosta aktivan. Na pojedinim fakultetima sam gostujući predavač za određene teme, radim za pojedine sajtove nekih nevladinih organizacija koje su više patriotski orijentisane i pišem određene tekstove. Družim se sa svojim prijateljima, posvećujem se porodici, podižem sinove, koji su sad u tom uzrastu kad im je otac najviše potreban, igram se sa unukom, i mislim da mi je život ispunjen, a radni dan potpuno sadržajan. Mislim da sam se aklimatizovao, resocijalizovao, ako se tako može reći i sada sam u jednoj fazi normalnog života.

– U ratu ste se borili da pomognete srpskom narodu na našim prostorima, zatim ste se borili da dokažete pred sudijama da niste krivi za zločine koji su Vam bili pripisali, danas pišete knjige s ciljem da pokažete da se život i čast brane istinom. Ne posustajete?

PANDUREVIĆ: Jeste, što neki ljudi kažu – što nije zapisano ili na TV-u saopšteno to se nije ni desilo. Ja pokušavam ostaviti trag. Recimo, jedna moja knjiga, izašla iz štampe pre ove dve koje su sada promovisane u Sokocu, nosi naslov „Srbi u BiH od deklaracije do konstitucije“. Misli se na onu deklaraciju Narodne skupštine RS od 24. oktobra 1992. kada su Srbi odlučili da stvaraju novu državnu tvorevinu i konačno prave Ustav. To je stalno pod nekim pritiskom, udarom i mi to moramo neprekidno braniti. Stereotipe koji su stvoreni o Srbima kao glavnim krivcima i zlotvorima za sva nedela i sva zla koja su se zbila na prostoru bivše Jugoslavije, moramo razbijati. Moramo biti prisutni više medijski.

Možda nam sad i razvoj odnosa u svetu ide u prilog i možemo to otvorenije i jasnije da kažemo, pogotovo kada je u pitanju Rusija i njena podrška koju nama pruža, Srbiji i Balkanu u celini. Nama je potrebna ruska podrška i onoga tipa kada Rusija jednostavno Amerikancima kaže: “Čekajte, mi smo tu. Postoje naši interesi. Vi ste u našem dvorištu. Morate se povući“. To onda implicira i određene efekte koji mogu biti pozitivni ili negativni na neke manje narode kao što smo mi i kao što su zemlje Balkana. Ja ću i dalje da radim aktivno na tom polju. Za Fond strateške kulture iz Moskve redovno pišem tekstove analitičke i stručne prirode i oni imaju određeni svoj značaj i odjek. Redovno posećujem određene tribine i seminare koji se tiču pitanja bezbednosti, pitanja prošlog rata i mislim da dajem skromni doprinos u skladu sa mojim mogućnostima, pa ću na tome raditi i ubuduće.

– Otišli ste u Hag kada je srpski narod bio jedinstven i okupljen oko jedne ideje, a vratili se u prilično složenu političku situaciju i razjedinjenost. Da li je sve pomenuto vredjelo preživjeti i da li vam je država dovoljno vratila?

PANDUREVIĆ: Videli ste da sam u mom govoru na promociji pozvao sve prisutne, među kojima su bili i prdstvanici lokalnih i republičkih vlasti, da se ostvari neophodno političko i državno jedinstvo, radi opstanka i prosperiteta RS. Borci VRS i pošteni građani su se borili i danas se bore za demokratsku, ekonomski jaku i socijalno pravednu i stabilnu RS.

Očito da je nekima rat donio dobro i da su neki izvukli koristi. Ja ni jednog trenutka nisam razmišljao o benefitima koje mogu da steknem ako učestvujem u ratu. U tom ratu sam učestvovao kao profesionalac, svestan šta branim i za šta se borim, ne očekujući nikakvu nagradu za to. Pošto se sve završilo na ovaj način na koji jeste, i da smo se našli u Hagu, mišljenja sam da je država u jednom trenutku napravila jedan mali diskontinuitet, pa pritisnuta raznoraznim problemima i ucjenama sa Zapada pomislila da mi haški optuženici možemo biti neka moneta za potkusurivanje između Zapada, naše države i naroda. Čini se da je vlast prećutno bila za to da se haški optuženici nađu tamo gdje su se i našli. Mogu to na određen način i razumeti.

Republika Srpska dugo vremena nikakve obaveze nije pokazivala prema ljudima koji su se nalazili u Hagu. Jedini siguran oslonac za mene bila je moja porodica, moja braća. Većina vojnih lica je imala državljanstvo Srbije, sticajem okolnosti, zbog raspada bivše zemlje. Srbija je na vreme usvojila zakon kojim je pružala određenu pomoć ljudima koji su se nalazili u Hagu. Zbog toga sam zahvalan Srbiji. Vlada RS je u jednom trenutku, kad su se neki ljudi višeg ranga iz RS našli u Hagu, nekoliko puta pružila određenu jednokratnu finansijsku pomoć, ali taj odnos nije bio na nivou očekivanja mnogih ljudi koji su bili u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Neću reći da sam nezadovoljan tim odnosom, jer nisam ni očekivao da neko brani moje postupke parama ili nekim svojim kvazi-tezama.

Bio sam dovoljno spreman i znao sam da mogu da branim svoje postupke. Tvrdim da onaj ko je činio zločin, činio je to u vlastito ime. Ta teza da je neko činio zločin u ime naroda je potpuno pogrešna, i niko ne može da kaže da je u nečije ime činio zločin. Zločin čini konkretan čovek, ni u čije ime, nego u ime vlastite volje, ludosti i gluposti. Mislim da je država mogla više da učini na opštem generalnom planu, kad je u pitanju odbrana pozicija Republike Srpske, na dokazivanju krivaca za rat u BiH, kad je reč o samim uzrocima rata, da se dokaže da su ratni ciljevi srpskog naroda bili potpuno legitimni i da su Srbi imali legitiman razlog da postupaju na način na koji su postupali. U svakom ratu postoje zločini, a bilo ih je i u ratu u BiH, i za te individualne zločine neka odgovaraju sami pojedinci, ni jedan zločin ne treba opravdavati niti braniti. Ali poziciju Republike i poziciju naroda, vlast bivša, prošla, sadašnja, mora da brani na bolji način.

– Vjerujete li da će svanuti zora, kako kaže pjesnik, za srpski narod nakon ove duge noći i posrtanja?

PANDUREVIĆ: Znate, nama obično zora duže traje i mnogo je duže čekamo, nego noć u kojoj smo se zadesili. Mi očekujemo svitanje zore i to je sasvim logično i prirodno. Bez toga bi možda ostali u tom dubokom snu i ne bismo se nikada probudili. To ide sporo. Menjaju se stvari na geopolitičkom planu, na svetskom apsolutno. Novi „hladni rat“ ima savim druge konture. U njemu posustaje Amerika i NATO pakt. Rusija je sada u usponu, ne na vrhuncu svakako, ali je u usponu. Mi ne bi trebalo samo da se uzdamo ni u saveznike sa istoka ni sa zapada. Trebamo se boriti za svoju vlastitu poziciju. Ona je kudikamo bolja nego što je bila, ali nije lagodna da bismo mogli da bacimo koplje u trnje da kažemo – sve je rešeno.

Srbi su uvek bili pritešnjeni između velikih sila. Taj će proces delimično i dalje da traje. Pobeda Trampa u Americi nije garant da će se nešto radikalno promeniti na prostoru Balkana. Očekivati je da se bar neće pogoršavati. Ta neka „trampomanija“, koja je zavladala kod nas Srba, možda i nije realna, ali u svakom slučaju principi koji su nametnuti u međunarodnim odnosima od strane administracije Klintona, poslije i Obame, mislim da će biti promenjeni, pa je to dovoljno da nas niko ne pritiska, i neka nas ostave da se sami bavimo sobom.

– Hoće li biti još vaših knjiga?

PANDUREVIĆ: Da. Biće jedna knjiga koja je takođe započeta u Hagu, gde sam ja kao sociolog prikazao neke odnose koji su vladali među ljudima za vreme mog boravka tamo. Ona je sada u doradi, lektorisanju i stručnoj recenziji, pa se nadam za nekih pola godine da bude među nama.

Autor: Dobrila Abazović
novinar Info radija Sokolac i lokalnih Sokolačkih novina

Izvor: SRBski FBReporter