Женидба Марка Краљевића

Сједе Марко за вечеру с мајком,
Стаде мати Марку бесједити:
„О мој синко, Краљевићу Марко!
„Већ је твоја остарјела мајка,
„Не може ти приправљат’ вечере,
„А не може служит’ мрка вина,
„А не може лучем свијетлити:
„Ожени се, мој премили сине,
„Да замјену стечем за живота.“
Вели Марко остарилој мајци:
„Ој Бога ми, моја стара мајко!
„Прошао сам девет краљевина,
„И десету Турску царевину;
„Ђе ја нађох за мене ђевојку,
„Онђе нема за те пријатеља:
„Ђе ја нађох за те пријатеља,
„Онђе нема за мене ђевојке,
„Осим једну, моја стара мајко,
„А под двором краља Шишманина,
„Мати моја, у земљи Бугарској,
„Ја је нађох на води чатрњи,
„Кад је виђех, моја стара мајко!
„Око мене трава окрену се.
„Ено, мати, за мене ђевојке,
„Ено за те добра пријатеља;
„Спреми мене танке брашњенице,
„Да ја идем просити ђевојку.“
Стара мати једва дочекала,
Та не чека док јутро осване,
Већ му гради шећерли колаче
Кад у јутру јутро освануло,
Спреми Марко себе и Шарина,
Па наточи тулумину вина,
Објеси је о седлу Шарину,
С другу страну топузину тешку,
Па посједе помамна Шарина,
Оде право у земљу Бугарску,
Б’јелу двору краља Шишманина.
Далеко га краљу угледао,
Мало ближе пред њег’ ишетао:
Руке шире, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље;
Слуге вјерне коње приватише,
Одведоше у подруме доње,
Краљу Марка на бијелу кулу,
За готову софру засједоше,
Па стадоше мрко пити вино
А када се понапише вина,
Марко скочи на ноге лагане,
Капу скида. до земље се свија,
Он у краља запроси ђевојку,
Краљ је даде, не рече ријечи.
Док постави прстен и јабуку,
И пореза рухо на ђевојку.
И дарива свасти и пунице,
Даде Марко три товара блага.
Одгодио до мјесеца дана,
Док отиде бијелу Прилипу
И покупи кићене сватове.
Бесједи му ђевојачка мајка:
„О мој зете, од Прилипа Марко!
„Немој водит’ туђина ђевера,
„Већ јал’ брата, јали братучеда:
„Ђевојка је одвише лијепа,
„Бојимо се големе срамоте.“
Ту је ноћцу преноћио Марко,
Па у јутру опреми Шарина,
Оде право бијелу Прилипу.
Кад је био до Прилипа града,
Далеко га мати опазила,
Мало ближе пред њег’ ишетала,
Руке шири, у лице га љуби,
Марко мајку у бијелу руку.
Пита мајка Краљевића Марка:
„О мој сине, Краљевићу Марко!
„Јеси л’ мене мирно путовао?
„Јеси л’ мене снаху испросио?
„Мене снаху, себе вјерну љубу“
Рече Марко остарилој мајци:
„Јесам, мати, мирно путовао,
„И ђевојку себе испросио,
„Потрошио три товара блага,
„И кад пођох двору бијеломе,
„Рече мени ђевојачка мајка:
„“О мој зете, Краљевићу Марко!
„“Немој водит’ туђина ђевера,
„“Већ јал’ брата, јали братучеда:
„“Ђевојка је одвише лијепа,
„“Бојимо се големе срамоте.““
„А ја, мати, брата не имадем,
„Брата немам, братучеда немам.“
Вели њему остарила мајка:
„О мој сине, од Прилипа Марко!
„За то немај бриге николико,
„Већ начини једну ситну књигу,
„Те је пошљи дужду од Млетака,
„Нек ти пође на кумство вјенчано,
„Нек поведе пет стотина свата,
„Другу шаљи Земљићу Стјепану,
„Да ти буде ђевер код ђевојке,
„Нек поведе свата пет стотина,
„Па се не бој никакве срамоте.
Када Марко разумијо р’јечи,
Онда своју послушао мајку,
Он начини књиге на кољену,
Једну шаље дужду Млетачкоме,
Другу побру Земљићу Стјепану
Мало време за тим постојало,
Ал’ ето ти дужда од Млетака,
Са њим иде пет стотина свата;
Дужде оде на танану кулу,
А сватови у поље широко;
Мало за тим, ето и Стјепана,
И он води пет стотина свата
Састаше се на кули тананој,
Те се мрка понапише вина.
Одатле се свати подигоше,
Отидоше у земљу Бугарску,
Право двору краља Шишманина
Лијепо их краљу дочекао
Воде коње у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле;
Придржа их три бијела дана,
Починуше коњи и јунаци
Кад четврто јутро освануло,
Повикаше кићени чауши.
„Азурала, кита и сватови!
„Кратки данци, а дуги конаци,
„Хоће нам се дома застарати.“
Краљ изнесе господске дарове:
Ком јаглука, коме бошчалука,
Куму даде од злата синију,
А ђеверу од злата кошуљу
И даде му коња и ђевојку;
Још ђеверу краље говораше
„Ето тебе коња и ђевојке
„До Маркова двора бијелога,
„Подај Марку лијепу ђевојку,
„На част тебе коњиц од мејдана“
Дигоше се кићени сватови
Путовати уз поље Бугарско
Ђе је срећа, има и несреће
Дуну вјетар у пољу широку,
Те подиже дувак на ђевојци,
Указа се лице у ђевојке,
Виђе лице дужде од Млетака,
Од муке га глава забољела,
Једва чека, кад ће ноћца доћи
Кад сватови на конак падоше,
Тад’ пошета дужде од Млетака
До чадора Земљића Стјепана,
Па Стјепану тихо говораше:
„О ђевере, Земљићу Стјепане!
„Дај ти мене твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе једна чизма блага,
„Мој Стјепане, жутијех дуката“
Вели њему Земљићу Стјепане
„Шути, дужде, окаменио се!
„Пало ти је на ум погинути?“
Поврати се дужде од Млетака.
Кад су били на другом конаку,
Шета дужде бијелу чадору,
Па говори Земљићу Стјепану:
„Дај, Стјепане, твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе двије чизме блага,
„Мој Стјепане, жутијех дуката“
Стјепан њему горко одговори:
„Иди, дужде, изгубио главу!
„Како ће се обљубити кума!“
Поврати се дужде под чадора.
Кад су били на трећем конаку,
Иде дужде ђеверу Стјепану:
„Дај, ђевере, твоју милу снаху
„Једну ноћцу за вјерну љубовцу,
„Ево тебе три чизме дуката.“
Превари се Земљићу Стјепане
На три чизме жутијех дуката,
Даде дужду своју снаху милу.
Узе њему три чизме дуката,
А дужд куму за бијелу руку,
Одведе је под чадоре своје,
Па је куми тихо бесједио“
„Сједи доље, моја мила кумо!
„Да с’ грлимо и да с’ милујемо.“
Вели њему Бугарка ђевојка
„Болан куме, дужде од Млетака!
„Под нам’ ће се земља провалити,
„А више нас небо проломити,
„Како ће се кума миловати?“
Рече ријеч дужде од Млетака
„Ој не лудуј, моја мила кумо!
„Ја сам до сад девет обљубио,
„Кумо моја! кума крштенијех,
„А вјенчане двадест и четири;
„Ни једном се земља не провали,
„Нит’ се небо више нас проломи;
„Већ ти сједи, да се милујемо.“
А ђевојка куму говораше:
„А мој куме, дужде од Млетака!
„Мене стара проклињала мајка,
„Да не љубим брадата јунак,
„Већ јунака млада голобрада,
„Као што је Краљевићу Марко.“
Кад то чуо дужде од Млетака,
Он бербере хитре добавио,
Један мије, други браду брије;
Поклања се лијепа ђевојка,
Купи браду, у јаглук завија.
Па бербере дужде изгонио,
Својој куми тихо бесједио:
„Сједи доље, моја мила кумо.“
А Бугарка њему бесјеђаше:
„А мој куме, дужде од Млетака!
„Ако чује Краљевићу Марко,
„Обоје ћем’ изгубити главе.“
Вели дужде лијепој ђевојци:
„Сједи доље, немој лудовати!
„Ено Марка на среди сватова,
„Ђе је бијел чадор разапео,
„На чадору јабука од злата,
„У јабуци два камена драга,
„Те се види до полу сватова;
„Већ ти сједи, да се милујемо.“
Рече њему лијепа ђевојка:
„Стани мало, мој предраги куме!
„Док изиђем пред чадоре б’јеле,
„Да погледам небу под облаке,
„Ил’ је ведро, или је облачно.“
Кад изиђе млада пред чадоре,
Виђе чадор Краљевића Марка,
Заигра се млада низ сватове,
Кано јелен од године дана,
До чадора Краљевића Марка.
Марко лег’о санак боравити,
А ђевојка стаде више њега,
Рони сузе од бијела лица,
Кад се прену Марко Краљевићу,
Онда рече Бугарци ђевојци:
„Хорјаткињо, Бугарка ђевојко!
„Зар не може мене причекати
„Док дођемо до бијела двора
„И ришћански закон савршимо?“
Привати се сабље оковане.
Поклони се лијепа ђевојка,
Па говори Краљевићу Марку:
„Господару, Краљевићу Марко!
„Ја нијесам рода хорјатскога,
„Већ једнога рода господскога,
„Ти са собом водиш хорјатине:
„Хорјатина кума и ђевера;
„Продаде ме Земљићу Стјепане
„Дужду куму за три чизме блага;
„Ако ми се, Марко, не вјерујеш,
„Ево браде дужда од Млетака.“
Па просипа браду из јаглука.
Када виђе Краљевићу Марко,
Он ђевојци бјеше говорио:
„Сједи доље, лијепа ђевојко,
„У јутру ће потражити Марко.“
Па он леже санак боравити.
Када свану и ограну сунце,
Уста Марко на ноге лагане,
И пригрну ћурак наопако,
А у руку топузину тешку,
Оде право куму и ђеверу,
Те он њима добро јутро даје:
„Добро јутро, куме и ђевере!
„Ој ђевере! камо твоја снаша?
„А ти куме! камо твоја кума?“
Шути ђевер, ништа не говори,
Проговори дужде од Млетака:
„О мој куме, Краљевићу Марко!
„Сад су људи свакојаке ћуди,
„Сад се није ни нашалит’ с миром.“
Вели њему Краљевићу Марко:
„Зла ти шала, дужде од Млетака!
„Није шала обријана брада!
„Камо тебе брада јучерања?“
Још му ћаше дужде говорити,
Ал’ не даде Краљевићу Марко.
Ману сабљом, откиде му главу.
Побјеже му Земљићу Стјепане,
Стиже њега Краљевићу Марко,
И њега је сабљом ударио,
Од једнога двојицу огради.
Па се врати натраг до чадора,
Те опреми себе и Шарина.
Подиже се кита и сватови,
Здрав’ одоше бијелу Прилипу.