Željko Cvijanović: Linija sukoba za 2016.

 

Nastavak evrointegracija biće tema sukoba koji će u narednoj godini obeležiti srpsko društvo

Nedavno sam, učestvujući na jednom tv-panelu, konačno razumeo zašto kod nas nema ozbiljne javne rasprave između evroentuzijasta i evroskeptika. Zato što ona nije moguća!

Zbog medijske cenzure? O njoj najviše govore upravo evrofili, a ne poznajem nikog ko je primetio kako je počelo da ih nedostaje u javnom prostoru. Ako ćemo pošteno, i evroskeptika je u medijima više nego za prethodne dve vlade, pa ipak prava rasprava izostaje. Zašto?

Evrofilska argumentacija je u ozbiljnom posustajanju. Ako kažu kako su evropske zemlje oaze blagostanja, uvek će se naći pokvarenjak koji će ih pitati za Grčku i ostale PIIGS. Ako kažu nešto o uređenim društvima, pomeneš im Bugarsku, Litvaniju i Portugaliju, gde se predsednik vlade valjda bira samo da bi pogasio svetla u državi kad se svi koji su naumili iz nje isele. Zbog solidarnosti? Tad im pomeneš Veliku Britaniju. Zbog snage? Zašto onda Amerikance više brine šta će da uradi Severna Koreja nego šta će da uradi Nemačka?

Ima i evrofila koji misle u kategorijama dugog trajanja, pa kažu kako je Srbija geografski u Evropi („ne možemo preseliti zemlju, molim vas“) i kako pripada evropskom kulturnom prostoru. To je već malo ozbiljnije, samo zar evropsko kopno Rusije nije veće od površine bilo koje evropske zemlje, pa je niko tamo ne zove iako i sama pripada evropskoj kulturi. Za razliku od, recimo, Turske, kojoj se EU ponovo nasmešila, pod uslovom da preživi Putina, ostane u komadu i prestane da u Evropi prazni svoje izbegličke kampove.

Evrofili su ostali bez argumenata, ali zašto onda evroskeptici ne briljiraju. U redu, oni ne bi u Evropu, zbog toga, toga i toga; istina je, ne bih ni ja. Samo kako se to radi, kako se prekida nešto što je politički i društveni trend već 15 godina? Evroskeptici uglavnom nemaju odgovor. Zaista, kako se izlazi iz evropskih integracija? Prestaneš da se Angeli Merkel javljaš na telefon? Daš intervju za tv-dnevnik? Radiš to odmah ili ti treba neko vreme? Znaš da rizici ne postoje ili ih ipak ima, pa pokušavaš da ih kalkulišeš? Prekid integracija je besplatan ili bi ipak nešto koštao? Ili bi se čak i zaradilo ako bi onoliki prestali da o trošku države putuju u Brisel?

Naši evroskeptici ne daju te odgovore, što se uklapa u politički identitet većine njih da vole velike političke ciljeve, taman koliko preziru strategije koje bi ih dovele do tih ciljeva, jer strategije su uvek nekako kalkulantske, zar ne?

Jedni kažu kako bi Srbija svakako trebalo da postane članica EU, drugi kako svakako ne bi. I nije neki dijalog, posebno ako je svrha dijaloga da nas dovede do nečeg što liči na rešenje.

Nije mi bila namera da domaće evrofile i evroskeptike predstavim kao budale, pre svega zato što oni to nisu. Radi se o nečem drugom: dijalog među njima, ako je nekada i bio moguć i svrsishodan (zašto se nije desio, kad mu je bilo vreme, druga je priča), danas više nije. Stvari su otišle dalje, i linija političkog fronta danas nije između evrofila i evroskeptika, bar ne onih koje smo poznavali do sada.

eu-srbija-karikatura

Naime, već u vreme pozne vladavine Borisa Tadića u svetu naše političke egzekutive, od vrha ka dnu, polako je počela da sazreva sumnja da svrha evropskih integracija Srbije nije njen ulazak u EU. A od tada se desilo još previše loših stvari da bi u Briselu i Berlinu ostalo ikog ozbiljnog ko bi za dugo vreme razmišljao o širenju EU. Umesto toga, ideja je da se zamljama kandidatima nametnu obaveze kao da su vać članice EU, a, što se tiče prava, njih nemaju ni mnoge zemlje koje su članovi.

Elem, ako svrha integracija nije članstvo u EU, šta onda jeste svrha? Ona mora da postoji, budući da se, za razliku od građana, broj evroentuzijasta među nosiocima operativne politike ne smanjuje.

Stvar je očigledno geopolitičke prirode. Naime, u procesu pridruživanja Srbija, i ne samo ona, trebalo bi da se liši svojih teritorijalnih, političkih, privrednih, prirodnih, pa i ideoloških resursa kako u perspektivi ne bi mogla da bude jedan od evropskih fokusa ruskog uticaja. (Upravo to je razlog zašto je gubitak proklamovane svrhe evrointegracija i slabljenje njihovog isijavanja na ono što se na Zapadu zove Zapadnim Balkanom ponovo angaživao NATO, napre u Crnoj Gori, a čini se da se pripremaju i Makedonija i pojedini centri u Srbiji.) Otuda će se evrointegracije Srbije, umesto na san o članstvu, svesti na obaveze i odricanja, koje će za početak biti svedene na čuveno poglavlje 35. I, naravno, to poglavlje biće linija razdora, tačka nove podele karata između evroentuzijasta i evroskeptika.

Oba ta fronta će poglavljem 35 biti razbijeni, dobijajući dva dominantna pragmatična podfronta. Na krilu evroentuzijasta – sada već kao podgrupa tog toka – su „ideološki evropejci“, evrofanatici, svet koji će vam na kraju priznati da od ulaska u EU nema ništa, ali da je upravo to razlog više da se integracije nastave, jer to će nas „učiniti svetom“, a od integracija još od vremena Broza nije bilo boljeg oružja protiv onog što oni zovu „srpskim nacionalizmom“.

Najbliži njima biće „pragmatični evroentuzijasti“, svet koji ne vidi bolje rešenje od nastavka integracija samo zbog toga što je podlegao političkoj inerciji, klijentističkim obavezama prema evrobirokratiji i svemu što iz to dvoje proizlazi. Ta grupa, koju „ideološki evropejci“ smatraju neiskrenom, nastojaće da zadrži neke veze sa Rusijom i kakav-takav okvir na Kosovu, ali ne da bi napravila bilo kakav politički zaokret, već samo da bi povećala pregovarački kapacitet u integracijama, koje su, kao što je rečeno, svedene na žrtvu i inerciju.

Nasuprot njima, stajaće „ideološki evroskeptici“, svet koji nikako ne bi u EU i koji za sada nije mnogo zainteresovan kako da to izvede, posebno ne kako da spreči društvene potrese koje bi taj zaokret izazvao. Ta grupa veruje da Srbija svoju sudbinu mora da isključivo veže za Rusiju, čak i kada postaje jasno da ni najdobronamerniji u Rusiji ne vide tako ulogu Srbije.

Za razliku od njih, pragmatični evroskeptici nastojaće da ostanu u evrointegracijama, ali istovremeno i da nađu okvir za izlazak iz njih, postavljajući pred sebe cilj da Srbija ne bi trebalo da bude ta koja će da kaže kako joj je dosta Evrope, nego bi bilo mnogo bolje kad bi to rekla Evropa. Saradnja sa Rusijom za tu grupu jeste nezamenjiv garant opstanka Srbije, ali Moskva nije neko kome bi se trebalo okačiti oko vrata, povlačeći sve rizike koji iz toga slede.

E sad, važno je reći da su prva i treća grupa (ideološki evroentuzijasti i ideološki evroskeptici) uglavnom raspoređeni u opoziciji. Istovremeno, druga i četvrta grupa (pragmatični evroentuzijasti i pragmatični evroskeptici), iako ne isključivo, više su raspoređeni u vlasti. Unutrašnji sukob oko evrointegracija, koji nas očekuje u 2016. godini, započeće unutar vlasti između te dve grupe, i to pod ko zna kakvom parolom i ko zna kakvim motivima i izgovorima. Rečju, moguće je da se među njima uopšte kao javna tema neće ni naći nastavak integracija, ali to će biti to.

Što te dve grupe između sebe budu više krile prave motive, teme i ciljeve sukoba, to će više otvoriti vrata za učešće u sukobu radikalnijim grupama ideoloških evroentuzijasta i ideoloških evroskeptika. Koliko se te dve grupe razmahnu, toliko će sukob u narodu biti doživljen kao ideološki, što će on u suštini i biti, možda najveći još od vremena Miloševića.

To će biti linija fronta u srpskom društvu za 2016. godinu. Sve drugo biće maske, strategije i izgovori.

Uzgred, za kraj, pokušajte da zamislite rečenicu koja bi u 2016. otišla iz Beograda u Brisel: „O da, veoma smo zainteresovani za članstvo u EU i za nastavak procesa evrointegracija, i za to smo spremni da učinimo veoma mnogo, sve osim da žrtvujemo još ijedan nacionalni i državni interes“.

I da sebi odgovorite: da li je ta rečenica evroentuzijastična ili evroskeptična? I ko bi je iz Beograda mogao poslati?

 

Izvor: vidovdan.org