Жељко Цвијановић: Линија сукоба за 2016.

 

Наставак евроинтеграција биће тема сукоба који ће у наредној години обележити српско друштво

Недавно сам, учествујући на једном тв-панелу, коначно разумео зашто код нас нема озбиљне јавне расправе између евроентузијаста и евроскептика. Зато што она није могућа!

Због медијске цензуре? О њој највише говоре управо еврофили, а не познајем никог ко је приметио како је почело да их недостаје у јавном простору. Ако ћемо поштено, и евроскептика је у медијима више него за претходне две владе, па ипак права расправа изостаје. Зашто?

Еврофилска аргументација је у озбиљном посустајању. Ако кажу како су европске земље оазе благостања, увек ће се наћи покварењак који ће их питати за Грчку и остале PIIGS. Ако кажу нешто о уређеним друштвима, поменеш им Бугарску, Литванију и Португалију, где се председник владе ваљда бира само да би погасио светла у држави кад се сви који су наумили из ње иселе. Због солидарности? Тад им поменеш Велику Британију. Због снаге? Зашто онда Американце више брине шта ће да уради Северна Кореја него шта ће да уради Немачка?

Има и еврофила који мисле у категоријама дугог трајања, па кажу како је Србија географски у Европи („не можемо преселити земљу, молим вас“) и како припада европском културном простору. То је већ мало озбиљније, само зар европско копно Русије није веће од површине било које европске земље, па је нико тамо не зове иако и сама припада европској култури. За разлику од, рецимо, Турске, којој се ЕУ поново насмешила, под условом да преживи Путина, остане у комаду и престане да у Европи празни своје избегличке кампове.

Еврофили су остали без аргумената, али зашто онда евроскептици не бриљирају. У реду, они не би у Европу, због тога, тога и тога; истина је, не бих ни ја. Само како се то ради, како се прекида нешто што је политички и друштвени тренд већ 15 година? Евроскептици углавном немају одговор. Заиста, како се излази из европских интеграција? Престанеш да се Ангели Меркел јављаш на телефон? Даш интервју за тв-дневник? Радиш то одмах или ти треба неко време? Знаш да ризици не постоје или их ипак има, па покушаваш да их калкулишеш? Прекид интеграција је бесплатан или би ипак нешто коштао? Или би се чак и зарадило ако би онолики престали да о трошку државе путују у Брисел?

Наши евроскептици не дају те одговоре, што се уклапа у политички идентитет већине њих да воле велике политичке циљеве, таман колико презиру стратегије које би их довеле до тих циљева, јер стратегије су увек некако калкулантске, зар не?

Једни кажу како би Србија свакако требало да постане чланица ЕУ, други како свакако не би. И није неки дијалог, посебно ако је сврха дијалога да нас доведе до нечег што личи на решење.

Није ми била намера да домаће еврофиле и евроскептике представим као будале, пре свега зато што они то нису. Ради се о нечем другом: дијалог међу њима, ако је некада и био могућ и сврсисходан (зашто се није десио, кад му је било време, друга је прича), данас више није. Ствари су отишле даље, и линија политичког фронта данас није између еврофила и евроскептика, бар не оних које смо познавали до сада.

eu-srbija-karikatura

Наиме, већ у време позне владавине Бориса Тадића у свету наше политичке егзекутиве, од врха ка дну, полако је почела да сазрева сумња да сврха европских интеграција Србије није њен улазак у ЕУ. А од тада се десило још превише лоших ствари да би у Бриселу и Берлину остало иког озбиљног ко би за дуго време размишљао о ширењу ЕУ. Уместо тога, идеја је да се замљама кандидатима наметну обавезе као да су ваћ чланице ЕУ, а, што се тиче права, њих немају ни многе земље које су чланови.

Елем, ако сврха интеграција није чланство у ЕУ, шта онда јесте сврха? Она мора да постоји, будући да се, за разлику од грађана, број евроентузијаста међу носиоцима оперативне политике не смањује.

Ствар је очигледно геополитичке природе. Наиме, у процесу придруживања Србија, и не само она, требало би да се лиши својих територијалних, политичких, привредних, природних, па и идеолошких ресурса како у перспективи не би могла да буде један од европских фокуса руског утицаја. (Управо то је разлог зашто је губитак прокламоване сврхе евроинтеграција и слабљење њиховог исијавања на оно што се на Западу зове Западним Балканом поново ангаживао НАТО, напре у Црној Гори, а чини се да се припремају и Македонија и поједини центри у Србији.) Отуда ће се евроинтеграције Србије, уместо на сан о чланству, свести на обавезе и одрицања, које ће за почетак бити сведене на чувено поглавље 35. И, наравно, то поглавље биће линија раздора, тачка нове поделе карата између евроентузијаста и евроскептика.

Оба та фронта ће поглављем 35 бити разбијени, добијајући два доминантна прагматична подфронта. На крилу евроентузијаста – сада већ као подгрупа тог тока – су „идеолошки европејци“, еврофанатици, свет који ће вам на крају признати да од уласка у ЕУ нема ништа, али да је управо то разлог више да се интеграције наставе, јер то ће нас „учинити светом“, а од интеграција још од времена Броза није било бољег оружја против оног што они зову „српским национализмом“.

Најближи њима биће „прагматични евроентузијасти“, свет који не види боље решење од наставка интеграција само због тога што је подлегао политичкој инерцији, клијентистичким обавезама према евробирократији и свему што из то двоје произлази. Та група, коју „идеолошки европејци“ сматрају неискреном, настојаће да задржи неке везе са Русијом и какав-такав оквир на Косову, али не да би направила било какав политички заокрет, већ само да би повећала преговарачки капацитет у интеграцијама, које су, као што је речено, сведене на жртву и инерцију.

Насупрот њима, стајаће „идеолошки евроскептици“, свет који никако не би у ЕУ и који за сада није много заинтересован како да то изведе, посебно не како да спречи друштвене потресе које би тај заокрет изазвао. Та група верује да Србија своју судбину мора да искључиво веже за Русију, чак и када постаје јасно да ни најдобронамернији у Русији не виде тако улогу Србије.

За разлику од њих, прагматични евроскептици настојаће да остану у евроинтеграцијама, али истовремено и да нађу оквир за излазак из њих, постављајући пред себе циљ да Србија не би требало да буде та која ће да каже како јој је доста Европе, него би било много боље кад би то рекла Европа. Сарадња са Русијом за ту групу јесте незамењив гарант опстанка Србије, али Москва није неко коме би се требало окачити око врата, повлачећи све ризике који из тога следе.

Е сад, важно је рећи да су прва и трећа група (идеолошки евроентузијасти и идеолошки евроскептици) углавном распоређени у опозицији. Истовремено, друга и четврта група (прагматични евроентузијасти и прагматични евроскептици), иако не искључиво, више су распоређени у власти. Унутрашњи сукоб око евроинтеграција, који нас очекује у 2016. години, започеће унутар власти између те две групе, и то под ко зна каквом паролом и ко зна каквим мотивима и изговорима. Речју, могуће је да се међу њима уопште као јавна тема неће ни наћи наставак интеграција, али то ће бити то.

Што те две групе између себе буду више криле праве мотиве, теме и циљеве сукоба, то ће више отворити врата за учешће у сукобу радикалнијим групама идеолошких евроентузијаста и идеолошких евроскептика. Колико се те две групе размахну, толико ће сукоб у народу бити доживљен као идеолошки, што ће он у суштини и бити, можда највећи још од времена Милошевића.

То ће бити линија фронта у српском друштву за 2016. годину. Све друго биће маске, стратегије и изговори.

Узгред, за крај, покушајте да замислите реченицу која би у 2016. отишла из Београда у Брисел: „О да, веома смо заинтересовани за чланство у ЕУ и за наставак процеса евроинтеграција, и за то смо спремни да учинимо веома много, све осим да жртвујемо још иједан национални и државни интерес“.

И да себи одговорите: да ли је та реченица евроентузијастична или евроскептична? И ко би је из Београда могао послати?

 

Извор: vidovdan.org