ZEKA POPOVIĆ: NACI KORENI EVROPSKE UNIJE

Gunar Bjornson

Evropska unija se smatra standardom demokratije, liberalizma i ljudskih prava. Iako je, možda, sve u redu sa liberalizmom, a možda ga ima i previše, očigledno je da demokratija nedostaje. Struktura donošenja odluka u Evropskoj uniji je komplikovana i nedostaju joj mehanizmi koji bi uredili odgovornost lidera prema narodima. Evropski parlament, jedina demokratska institucija Unije ima samo savetodavni status, te stoga ne predstavlja evropsko zakonodavstvo. U stvari, teško iskušenje evropskih integracija je u rukama samo uskog kruga ljudi. Štaviše, ovo je svojstveno sistemu još od početka posleratnog procesa evropskih integracija. Uoči predstojećeg referenduma, britanski mediji su objavili važan podatak iz prošlosti Evropske unije, koji pojašnjava mnogo o njenoj sadašnjosti: proces evropskih integracija je od početka koordinisala CIA radi stvaranja antiruskog geopolitičkog bloka u Evropi.Ali, CIA nije gradila EU od početka. Najznačajniji doprinos njenom stvaranju dali su nacisti. Iz geopolitičke perspektive,  Treći Rajh su činile okupirane države u Evropi i sateliti Rajha, što je bila neka verzija “ujedinjene Evrope”. Mnoga nacistička dostignuća su kasnije koristili u Sjedinjenim državama – usmerenost ka agresivnom anti-nacionalnom i anti-ruskom karakteru moderne Evropske unije.Nemački istoričari su neprestano objavljivali nacističke dokumente u kojima je sadržan plan evropskih integracija. U Istočnom Berlinu je 1972. godine objavljena kolekcija dokumenata Gerharda Hasa i Volfganga Šumana, naslovljena Anatomija agresije – Novi dokumenti u vezi sa vojnim ciljevima nemačkog imperijalizma tokom Drugog svetkog rata. U ovoj knjizi su uglavnom predstavljeni veliki planovi za ekonomsku integraciju Evrope pod nacističkim vođstvom, u interesu evropske finansijske prestonice. Ovakve planove je posebno razvijalo Ministaratvo ekonomije Rajha, Industrijska grupa Rajha i Ministarstvo spoljnih poslova Rajha. Druga kolekcija nemačkih dokumenata o povezanosti Trećeg Rajha i evropskih integracija je objavljena 1987. godine u Zapadnoj Nemačkoj, u Minhenu. Naslov je bio Evropa i Treći rajh, a sastavio je Hans Verner Neulen. Posebnu pažnju posvetio je političkim planovima nacističkog rukovodstva o ujedinjenju Evrope. Mihael Zalevski je 1985. godine objavio prvi tom Dokumenata iz istorije evropskih integracija, naslovljen Plan za kontinentalnu Evropaku uniju, 1939-45. Nije teško pogoditi o kakvoj se vrsti integracije radilo.Istoričari su primetili da su lingvistički konstrukti kao “Evropska unija”, “”Evropska ekonomska zajednica” i “Evropska konfederacija” koji su prvi objavljivani u evropskim medijima, bili zvanični elementi državne politike, prema dokumentima Trećeg rajha.Evropske integracije i SSJedan od glavnih za razvoj “ujedinjene Evrope” je bio SS oficir Aleksander Dolezalek koji je vodio SS odeljenje, posebno nastalo za ove namene. Dolezalek je posle Drugog svetskog rata radio za specijalne službe Zapadne Nemačke i Sjedinjenih država pod imenom Aleksander Bomhof i vodio je „Sve-evropski obrazovni projekt” (Gesamteuropäischen Studienwerk) u nemačkom gradu Vloto. Njegove radove o evropskim integracijama su pažljivo proučavali vodeći teoretičari iz ove oblasti, a imali su uticaj i 1946. godine na Vinstona Čerčila, kada je bivši britanski premijer u Cirihu apelovao da se stvore Sjedinjene evropske države. Neki aspekti Šumanove deklaracije, sa kojima je započela istorija savremene Evrope, posebno u smislu projekta integracija kao sredstva  da se osigura trajni mir u Evropi, mogu se naći u ranijim Dolezalekovim planovima.

Ovom nacističkom oficiru barem ide u prilog da su njegovi planovi za transformaciju Evrope, barem deklarativno, podrazumevali čuvanje identiteta naroda zapadnog dela kontinenta, nešto što sada ne postoji ni u obliku humora. Istovremeno su drugi delovi SS pravili i razvijali planove za doslednu germanizaciju okupirane Evrope. To se pre svega odnosilo na uvođenje nemačkog jezika kao obaveznog i stvaranje homogenog informacionog prostora. Ovom pitanju je poseban značaj dao nemački lingvista Georg Šmid-Ror iz  SS-Ahnenerbe.
I drugi Dolezalekovi planovi sada zvuče prilično savremeno i, zapravo se u potpunosti poklapaju sa politikom sadašnjih evropskih elita. Dolezalek je posebno predložio ukanjanje granica između evropskih država i uvođenje zajedničkog evropskog pasoša. Istočni Evropljani su, kao i danas, tretirani kao građani drugog reda. Planovi SS su bili da se granice u Istočnoj Evropi promene, kako bi se izbegao razlog za buduće sukobe. Međutim, nije Dolezalek bio jedini u SS koji se bavio stvaranjem “Ujedinjene Evrope”.Hans Šnajder, SS oficir,  je 1. marta, 1945. godine dobio zadatak da preuzme razvoj teme “Evropske organizacione ideje”. Šnajder, koji je radio za Institut “Nasleđe predaka”  (Ahnenerbe), je ubrzo nestao, da bi se pojavio nakon rata sa dokumentima i novim imenom – Hans Švertke – i radio u izdavačkoj kući “Stalling” koja se bavila propagandom “Evropske ideje” i evropskih integracija. Zanimljivo je da je izdavačka kuća “Stalling” ubrzo angažovala Hansa Resnera i Vilhelma Špenglera, bivše oficire SD (SD, Sicherheitsdienst – obaveštajna služba SS). Organizacija je deklarativno naginjala levo-liberalnoj ideologiji, a značajno je da su posleratnu propagadnu o evropskim integracijama vodili isti ljudi koji su vodili propagandu u vreme nacističke Nemačke. Sa geopolitičke tačke gledišta, oni su pokušali da ponovo stvore jedinstvo do koga se došlo uz pomoć nemačkog oružja, ali sada na novim osnovama, radi ponovnog uspostavljanja Evrope kao geopolitičkog entiteta. Sa druge strane,  Sjedinjene države su se nadale da će moći da manipulišu anti-komunističkim uverenjima i dostignućima bivših nacista, kako bi ujedinjenu Evropu suprotstavili Rusiji, kao što je bilo učinjeno i uoči Drugog svetskog rata. U oba slučaja, Atlantisti su se oslanjali na iste snage.

Ribentropovi planovi za Evropsku konfederciju

Ministarstvo spoljnih poslova Trećeg rajha je, takođe, radilo na nacrtu “Ujedinjene Evrope”. Ribentropova kancelarija i SS su zajedno obratili posebnu pažnju na ovo pitanje posle poraza u Staljingradu. Bila je neophodna neka ideja, koja bi mogla da mobiliše stanovništvo evropskih država protiv rastuće moći Sovjetskog saveza. Gebelsova kancelarija za propagandu je tada izdala komunike i pozvala na aktivno sprovođenje “nove evropske slike nemačke spoljne politike”. Novi “Evropski komitet”, stvoren u okviru Ministarstva spoljnih poslova Rajha 1942. godine je počeo aktivno da radi. Ribentrop 21. marta 1943. godine Hitleru šalje belešku u kojoj navodi potrebu za “Evropskom konfederacijom”. Taj novi politički entitet je trebalo da obuhvata Nemačku, Italiju, Francusku, Dansku, Norvešku, Finsku, Slovačku, Mađarsku, Rumuniju, Bugarsku, Hrvatsku, Srbiju, Grčku i Španiju.Beleška Ministarstva spoljnih poslova Nemačke od 9. septembra, 1943. godine otkriva strukturu buduće Evropske konfederacije. Ta predložena struktura, gotovo da se uopšte ne razlikuje  od postojeće strukture EU. Ekonomskim pitanjima je trebalo da upravlja Evropski ekonomski savet, a predloženo je i stvaranje Evropske monetarne unije i Evropske centralne banke. Sve ove ideje su kasnije primenjene u Evropskoj uniji, u liberalnom obliku.

Evropska ekonomska zajednica i početak evropskih integracija

Još jedan izraz, “Evropska ekonomska zajednica” je takođe, po prvi i do detalja razrađen u nacističkim dokumentima za integraciju ekonomskog prostora evropskih država, a time su se bavila ekonomska odeljenja Rajha. Vodeći teoretičar obig pitanja bio je Verner Dajc, šef Društva za ekonomsko planiranje u Evropi i ekonomiju velikog prostora. Nacistički ekonomski teoretičari su planirali da stvore jednoobrazni sistem planiranja i upravljanja evropskom ekonomijom, koji bi neprestano narušavao ekonomski suverenitet država. Istovremeno bi politički suverenitet država u ovom sistemu trebalo da bude zamenjen “suverenitetom naroda”, što bi praktično dovelo do uništavanja nezavisnosti tradicionalnih evropskih nacionalnih država – kao što i jeste slučaj u sadašnjoj EU.Ekonomska odeljenja Rajha su evropske integracije razumela kao proces u kome bi svi drugi evropski narodi trebalo da promovišu razvoj nemačke ekonomije. Istovremeno je bilo i nekih drugih nemačkih ekonomista, koji, iako su zastupali ovu ideju, imali su drugačiji pristup. Kao državni sekretar Imperijalnog ministarstva ekonomije i SS oficir, Gustav Šloterer je zastupao proces evropskog ujedinjavanja na ekonomskim osnovama i u interesu Nemačke, povezivanjem nacionalnih ekonomija. Ovaj koncept je kasnije postao osnova za savremene procese evropskih integracija. Šlotererova komisija je, takođe, skicirala plan rada buduće evropske banke sa sedištem u Beču.Važno je napomenuti da je sadašnja Evropska unija izrasla iz Evropske zajednice za ugalj i čelik. Isti nemački industrijalci za ugalj i čelik iz Rurske oblasti u Nemačkoj su podržali Šlotererov plan, a 1951. godine inicirali novu zajednicu. Šloterer je, posle denacifikacije, dobio posao u Dizeldorfu, centru Rajnsko-rurske oblasti i radio kao ekonomista u čeličanama.Imajući u vidu aktivnosti nacista u stvaranju Evropske unije, ne iznenađuje ni to da je, na primer, Valter Halštajn, prvi predsednik Komisije Evropske ekonomske zajednice, jedan od osnivača EU i jedan od kreatora zakona EU, tridesetih i četrdesetih godina 20. veka bio član Nacionalsocijalističke unije pravnika. Štaviše, on je i nakon Drugog svetskog rata otvoreno, u vezi sa evropskim zakonima, koristio iste fraze i iste logičke konstrukcije koje je koristio u vreme Hitlerovog režima u raspravama o novim pravnim sistemima okupiranih teritorija.Naravno da su planovi za ujedinjenje Evrope postojali i pre Drugog svetskog rata. Nacisti nisu izmislili ništa novo, ali su njihovi organizacioni napori i aktivnosti pomogli da se pokaže da Ujedinjena Evropa nije mit, već politički i ekonomski projekt koji se može primeniti u Evropi. Njihova dostignuća su stvorila osnovu za evropske integracije u liberalnoj verziji, jer su bivši nacisti postali posleratni advokati “evropske ideje”. Isti nemački industrijalci, koji su doveli naciste na vlast (porodice Tyssen i Krupp), kasnije su inicirali stvaranje Evropske zajednice za ugalj i čelik.Evropa je, nesumnjivo, trebalo da postane jedan od polova multipolarnog sveta. Međutim, urođeni beleg evropskim integracijama je ostavilo nasleđe nacističkog projekta i stvorilo strah u vezi sa budućnošću evropskih država u takvoj strukturi. Liberalna EU je nacističko nasleđe prihvatila uglavnom zbog zajedničke racionalističke osnove u Prosvetiteljstvu. Ovo nasleđe uključuje:- Hipercentralizam u sferama ekonomije i politike, koji vodi ka povređivanju nacionalnog suvereniteta država članica
– Ukidanje suvereniteta nacionalnih država Evrope
– Ujedinjenje Evrope prema jednom jedinom ideološkom standardu (Naci ili liberalni) i podređivanje nacionalnih interesa apstraktnoj ideji (bilo Naci ili liberalnoj)
– U osnovi nedemokratska priroda evropskih institucija koje su odgovorne finasijskim i industrijskim elitama, a ne narodima evropskih država
– Eksploatacija slabih perifernih država (Grčka, Istočna Evropa) od strane zapadnih sila, posebno Nemačke
– Antiruska geopolitička orijentacija.

https://zekaonica.blogspot.com/2018/10/blog-post_74.html