Зејнел Зејнели: Од датума до поглавља

Славило се у политичким круговимa у Србији, код оних који данас воде државу, када је коначно Србија добила датум за почетак преговора. Славило се и онда када је ЕУ одлучила да отвори прво поглавље. Чему се славило? Бољем животу, перспективи, срећи која нас чека на путу за Европску унију. У оба случаја и те како се годинама лицитирало годинама, месецима, недељама и на крају се дошло до тога да су нам бирократе Европске уније, коначно омогућиле да почнемо преговоре, и то онда када су осетили да све иде у добром правцу, пре свега, око преговора у вези са Косовом. Да није било тако, и даље би Србију мрцварили. Долазили су готово свакога дана и у лице нам говорили шта од нас траже, а успут су нас и хвалили у нудили помоћ око уласка у њихово друштво. Али, питање је која је цена. Није се дуго чекало, због тога што су они били забринути за наш тежак економски и финансијски проблем, који је стваран годинама. Чекали су и коначно дочекали да њихова новостворена држава „Косово ојача“, тако што ће у томе учествовати и Србија. И дочекали су, чак су тај свој успех убројали у дванаест највећих успеха ЕУ.

Руку на срце, да им није било успеха у вези са „Косовом“, не би имали ни један важан успех. Шта је Србија добила, само поглавље и то оно најтеже, под бројем 35. А оно је опет везано за Косово. Док се оно не заврши, нема даљег напретка, тако бар кажу званичници из наших пријатељских земаља. А, како је од наших званичника одређено унапред да Србија већ око 2020. буде пуноправни члан ове заједнице, сигуран сам да је много тога већ унапред договорено или потписано, али то опет не значи, да ћемо за три, четири године бити у ЕУ.

kosovo

Једна од препрека свакако ће бити циљ Америке да Косово буду у Уједињеним нацијама. Тако је рекао велики српски пријатељ. Српски званичници, пак, непрестано говоре да нема више нових услова, иако је вероватно да су сада УН услов свих услова. Томе се неће супротстављати ЕУ, као што то није чинила ни сада, а када се на томе зариба, у једном тренутку јавност ће бити обавештена да је тешком муком постигнут компромис, због тога што се Косово нашло у тој светској организацији. Да ли ће бити пуноправан члан, имати само столицу или бити посматрач, то није ни битно, ми свакако нећемо знати, али ћемо представника Косова видети у УН.

Лепо ће нам се објаснити, од оних који се баве Косовом, а који га не осећају, као они, који су се тамо родили, да је то највише што се могло учинити, уз тешке разговоре и компромисе и све ће то прославити као велику спољно-политичку победу Србије, ради њене перспективе и свеукупног прогреса. Тако је било и када се разговарало у Бриселу, тако ће бити и после. Мора најпре да се заврши све у вези са Косовом, да се успостави пуна и свеобухватна нормализација, односно призна нова реалност и нова држава, да би се наши „пријатељи“ растеретили тог успешно решеног питања, како би отворили следећа. Могуће је да се неће прво разговарати о Војводини, али сигурно ће се разговарати о „Прешевској долини“, али и о Рашкој области. Могуће је да ће земље у региону, са којима смо у великим пријатељским односима, испоставити неке своје захтеве: неке због граничне линије, неке због повећања обима људских права и слобода, неке само да би нам наудиле, на наговор других, и одужиле у недоглед наш брзи пријем у ЕУ.

Шта ће бити, о томе ће се свакако сазнати, а све ће зависити од брзине којом ће се нормализовати односи Србије и „Косова“. То питање не значи ништа друго до међусобно признање, без обзира шта народу о томе говорили, они који знају шта то значи и они, који би да се јужне покрајине што пре ратосиљају, али не и Албанаца, који ће увек и у свако доба, било народ или политичари, бити драги гости.

И до сада се кроз разне сусрете у Београду и Приштини, када је реч о младима, радило на међусобном приближавању. Онда је изведена представа „Ромео и Јулија“ на албанском и српском језику, а затим је у Београду, не рачунајући сусрете на високом нивоу у Бриселу, дошло до сусрета представника Привредних комора Косова и Србије, па је потписано и неколико важних споразума, а бизнисменима из Србије и Косова понуђено је да улажу у Косово и у Србију.

patente-shoferi

Само што се ступи на тле Косова, као што сам већ рекао, види се табла „Косово република“. Дочекују те косовски цариници и полицајци у својим униформама у удобним просторијама, изграђеним од чврстог материјала, за разлику од српских цариника и полицајаца, који живе и још увек раде у металним контејнерима, зими и лети. Затим, Косово има своје пасоше и личне карте и возачке дозволе, са којима може да се пређе у Србију, али им се тада дају папири, што би требало да буде знак да Србија не признаје Косово. Имају своје регистарске ознаке, амбасаде на својој територији више од стотину земаља и своје дипломатске представнике по свету. Посећују их државници света, који се дочекују на највишем нивоу, на црвеном тепиху уз присуство гарде, посланици са Српске листе, и сви градоначелници бирани су по законима „Косова“, полагали су заклетву по Уставу „Косова“, српски полицајци су у униформама „Косова“, српски званичници не могу на „Косово“, уколико не добију одобрење, очекивања од ЗСО су превелика, наш пријатељ Аустрија, поднела је захтев да Косово има међународни позивни број 383, а по налогу из Брисела морају да се укину све српске паралелне институције, па се тако почело са здравством, а онда ће на ред доћи образовање, док је питање судова решено, „Косово“ је у многим међународним организацијама, али и спортским, а у УНЕСКО ће свакако бити, и то ће се решавати поглављем 35.

И, када се све ово има у виду, Србија се и даље убеђује да „нормализација односа“ не значи и признање (зашто се нормализују односи сами са собом), да нема нових услова, као да су већ испостављени неважни, иако ће се на крају морати учинити много више од тога. Није неважно да Албанци шпартају Србијом, и кажу да већ успут, купе неку њиву, локал или воћњак, а да не говоримо о томе да им се поклања највећа могућа пажња.

Тако ће Србија бити, као и по много чему, прва у историји, која се ради неизвесности око уласка у ЕУ, а и саме ЕУ, полако, али сигурно удаљава и одриче своје територије. Ако неко мисли да ће албанске власти у нечему попустити, то су народским језиком реченo, пусте жеље, јер су пријатељи албанског народа искрени и њима привржени. Једно време ће се покушати да се и примањима из Србије задржи српско становништво, од којих је, иначе, највећи број одлучио где ће убудуће живети у Србији. Уосталом, да све иде како је зацртано говори и чињеница да је Косово и у српским медијима и у наступима званичника готово неприсутно. Ако неко мисли да ће се тако најлакше избрисати мит о Косову, нису у праву. Као и стотинама година уназад, о Косову се прича генерацијама и у сваком дому. Ако ништа друго, свако има пасош и биће радо виђен гост на Косову.

ИЗВОР: vidovdan.org