Vuk i ja

Jedne crne noći, bez mesečine, kako to obično biva, zablistale su oči njegove u mraku, osvetlile na tren dušu moju, pa nestale u tami. Ostala sam očarana njegovom divljinom i snagom, zatečena, naivna i nespremna. Kad sam posle vremena došla sebi, odlučila sam: ja moram imati tog vuka! Naravno bila sam se dobro opremila, hrabrošću i odlučnošću, neodoljivim ženskim šarmom i intuicijom i nežnošću pred kojom se i kamen topio. Ali shvatili ste, da to nije bio običan vuk već opasan vuk samotnjak, daleko od čopora, neuhvatljiv i divlji. Samo što i ja nisam bila obična mala Crvenkapica već podivljala tigrica, ništa manje opasna od njega. Tražila sam ga u mračnoj šumi, danima dozivala, sve dokle se ne bismo na trenutak približili, iznenada sudarili a on bi tada režao i bežao ne ostavljajući nikakav trag… Kažem vam, bila sam tigrica i osećala ga po mirisu, nisam osećala strah… tražila sam njegove oči u kojima se ogledalo noćno nebo… ali on je vešto krio pogled, znajući da će biti hipnotisan zelenilom mojih očiju. Lovila sam tu opasnu zverku jedne zime, jednog proleća i jednog leta… Lovila sam ga i kada je lov na vukove bio najstrože zabranjen. Mislila sam – rođeni moj… mili moj, jadni moj… ja ću te pronaći i pomoći i voleću te onako kao što se nebo svoje domovine voli, i bićeš pitom u rukama mojim dok te grlim pod vedrim nebom prekriveni tvojim krznom od zime… Ali, bežao mi je stalno i stalno sve dok nisam shvatila da vukovi ne trebaju ljubav, već slobodu i divljinu… Odustala sam… I sad po nekad čujem kako moj samotnjak zavija na mesečinu… i osetim opet onaj stari vučji miris u vazduhu, pa kao očarana ponovo sledim njegove tragove. Priđem mu sasvim blizu, toliko blizu da mogu da ispružim ruku i dodirnem ga! I tada na svetlost srebrne mesečine ugledam svetlucave iskre u njegovim tužnim očima i osetim… samoća boli… u samoći niko nije srećan… I znam da i vukovi plaču ponekad…

IZVOR: anti-censura.com