Вук и ја

Једне црне ноћи, без месечине, како то обично бива, заблистале су очи његове у мраку, осветлиле на трен душу моју, па нестале у тами. Остала сам очарана његовом дивљином и снагом, затечена, наивна и неспремна. Кад сам после времена дошла себи, одлучила сам: ја морам имати тог вука! Наравно била сам се добро опремила, храброшћу и одлучношћу, неодољивим женским шармом и интуицијом и нежношћу пред којом се и камен топио. Али схватили сте, да то није био обичан вук већ опасан вук самотњак, далеко од чопора, неухватљив и дивљи. Само што и ја нисам била обична мала Црвенкапица већ подивљала тигрица, ништа мање опасна од њега. Тражила сам га у мрачној шуми, данима дозивала, све докле се не бисмо на тренутак приближили, изненада сударили а он би тада режао и бежао не остављајући никакав траг… Кажем вам, била сам тигрица и осећала га по мирису, нисам осећала страх… тражила сам његове очи у којима се огледало ноћно небо… али он је вешто крио поглед, знајући да ће бити хипнотисан зеленилом мојих очију. Ловила сам ту опасну зверку једне зиме, једног пролећа и једног лета… Ловила сам га и када је лов на вукове био најстроже забрањен. Мислила сам – рођени мој… мили мој, јадни мој… ја ћу те пронаћи и помоћи и волећу те онако као што се небо своје домовине воли, и бићеш питом у рукама мојим док те грлим под ведрим небом прекривени твојим крзном од зиме… Али, бежао ми је стално и стално све док нисам схватила да вукови не требају љубав, већ слободу и дивљину… Одустала сам… И сад по некад чујем како мој самотњак завија на месечину… и осетим опет онај стари вучји мирис у ваздуху, па као очарана поново следим његове трагове. Приђем му сасвим близу, толико близу да могу да испружим руку и додирнем га! И тада на светлост сребрне месечине угледам светлуцаве искре у његовим тужним очима и осетим… самоћа боли… у самоћи нико није срећан… И знам да и вукови плачу понекад…

ИЗВОР: anti-censura.com