VOJNA I RATNA TRADICIJA KAO LEGITIMAN DEO SLIKE SRBIJE U SVETU

Kao što je poznato, slika Srbije u svetu je i dalje jako povezana sa njenom (pre svega nedavnom) istorijom, a prve asocijacije na Srbiju često su i dalje ratovi, kao i političke i vojne ličnosti iz ratnog perioda. Ovo je pre svega posledica propagandne kampanje koja je na zapadu vođena protiv Srbije devedesetih godina. Najveći deo javnosti ovaj imidž naše zemlje doživljava kao neki balast i teret koga se treba osloboditi, što je i razumljivo kada prosečan stranac često o Srbiji ima ideju da je to zemlja koja je „izazvala Prvi svetski rat“ i „izvršila genocid“. Zbog toga se kao cilj postavlja da se ova slika Srbije zameni nekom lepšom, „prihvatljivijom“. Uzevši međutim, da je svaki utisak o bilo kom pojmu pa i o jednoj naciji teško promenljiv, ti napori za promenom svesti o našoj zemlji često prolaze uzaludno. Međutim, da li je to što inostranstvo gleda Srbiju pre svega kao državu povezanu sa ratom i vojskom, nužno nešto negativno?

Istorijski gledano, Srbi jesu narod koji je kroz istoriju nebrojeno puta ratovao, i stoga nije ni čudno što je veliki deo njegovog nacionalnog i kulturnog identiteta vezan za rat i borbu. To važi i za dela kulturne baštine, od narodnih epskih pesama kojima su se divili najveći umovi prosvećene Evrope, preko umetničkih dela inspirisanih balkanskim i Prvim svetskim ratom, do filmova partizanske sadržine koji su takođe stekli svetsku popularnost (setimo se samo Valtera koji je i dan danas jedna od najpopularnijih ličnosti u Kini). Pa čak i spotova iz ratova devedesetih (kao što su recimo „Karadžiću, vodi Srbe svoje“), koji su zahvaljujući živopisnosti teksta i njegovog izvođenja danas stekli veliku gledanost na internetu, i koji šalju jednu karakterističnu ideju o Srbima koja često izaziva čak i smeh, ali koja takođe, a posebno među patriotama evropskih naroda, učvršćuje sliku Srba kao hrabrog naroda koji se suprotstavio islamskoj najezdi. Tako su širom sveta, pojmovi vezani za rat i vojsku postali nešto sa čime se Srbija identifikuje. Međutim, to uopšte ne mora biti loša stvar, već njena takva slika u svetu može biti nešto čime se Srbija može ponositi u odnosu na druge nacije. Srbi, za razliku od nekih naroda koji takođe imaju vojnički imidž kao što su recimo Nemci, nemaju razloga da se sramote svoje ratne istorije, jer oni nisu vodili ratove da pokore druge zemlje i potčine sebi njihovo stanovništvo (pod uslovom da je zvanična istorija u pravu kada govori o Nemačkoj), već su kroz istoriju vodili samo ispravne, odbrambene ratove. Mudrom identitetskom politikom (u kojoj treba da učestvuju ne samo državne ustanove već i privatna pravna i fizička lica različitih profila), treba iskoristiti to što svet povezuje Srbiju za određene ratne događaje, i to interesovanje za nju iskoristiti tako što će se, raznorodnim sadržajima (filmovima i knjigama istorijske sadržine, dokumentarnim emisijama,turističkim sadržajima…) predrasude o Srbiji zameniti znanjem o stvarnoj istoriji koje ne može izazvati ništa drugo osim divljenja i poštovanja prema našoj naciji. Naciji koja je srušila Osmansku vlast u Evropi, koja je svojom hrabrošću odlučila Prvi svetski rat, koja je 78 dana izdržala vazdušne napade najjače sile u svetskoj istoriji. Srbima će se tada drugi narodi diviti onako kako se dive Spartancima i drugim herojskim narodima iz prošlosti. Tako će se postići da se ljudi širom sveta dive Srbiji i njenoj istoriji, pa čak i da nose majice sa srpskim obeležjima, navijaju za reprezentaciju Srbije, u raznim virtuelnim igrama žele da oni budu Srbija, što će svakako nahraniti jasnu želju našeg naroda da bude univerzalno prihvaćen i popularan (u razloge te želje sada nećemo ulaziti). To ne samo što bi povećalo ugled Srbije u svetu, već bi dovelo i do većeg broja dolazaka turista u našu zemlju što bi imalo i pozitivne ekonomske posledice.

Kao što je rečeno, često se u javnosti insistira na cilju da se kao brendovi Srbije istaknu njeni uspesi u „pozitivnom“ svetlu, što simbolizuju uspesi sportista, režisera, naučnika, i ističe se želja da ta „lepa“ slika Srbije u svetu zameni onu „ružnu“ koju simbolizuju ratovi. U toj želji da svet vidi neke „prihvatljive“ Srbe često se ide predaleko, pa se svako pojavljivanje nekog uspešnog srpskog sportiste u nekoj emisiji zapadnih televizija predstavlja tako reći kao nacionalni uspeh (i tada se posebno podvlači da se on u toj sredini „ponašao gospodski“, kao da su Srbi neki divalj narod i da je posebno čudo da svet vidi gospodstvenog Srbina). Međutim, velika je greška te dve slike Srbije predstavljati kao nešto suprostavljeno, jer su one jednako činioci onoga što čini srpski nacionalni karakter i identitet i jednako treba da nas čine ponosnim što smo građani Srbije odnosno Srbi: kao što Srbi u vreme rata svoj patriotizam i nacionalni ponos pokazuju svojim ratničkim duhom, tako te iste kvalitete u doba mira pokazuju na mirnodopskim poljima sporta, kulture, nauke. Ima li uostalom lepše slike srpskog identiteta od one kada je, nakon velike pobede odbojkaške reprezentacije Jugoslavije nad SAD na svetskom prvenstvu, naš proslavljeni odbojkaš Vanja Grbić poručio Amerikancima: „I oni su nas hteli da bombarduju?“

Treba reći i nekoliko reči o pojavi da se, kao antipod „ružnoj“ slici o Srbima kao učesnicima ratova, predstavi „lepa“ slika o tome kako su Srbi veseli, gostoljubivi, opušteni i tome slično. Lepo je da jedan narod ima takve osobine, ali potencirati to kao neki naročiti „brend“ i ponosno to isticati svaki put kada se u nekim stranim novinama tako o Srbiji piše, deluje kao izražavanje kompleksa zbog preterane želje da nas neki narod koga smatramo „naprednijim“ prihvati i pohvali. O već raširenoj pojavi da se od toga što „Srbija ima najlepše žene“ pravi neki nacionalni brend ne treba ni govoriti, jer je uvredljiva za građanke Srbije koje tako postaju predstavljene gotovo kao objekat zabave za turiste iz stranih, pre svega zapadnih zemalja.

Zbog svega toga, kapa srpskog generala treba da bude brend Srbije, najmanje onoliko koliko i reket tenisera, neka voćka ili prehrambeni proizvod. Ona to već i jeste, i imena srpskih državnika i vojskovođa iz devedesetih godina jesu neizostavan deo srpskog identiteta, a da li ćemo se njima sramotiti ili ponositi to zavisi jedino od nas samih i od toga kako vidimo sebe, da li sebe poštujemo i cenimo ili samo želimo da nas drugi prihvate, makar po cenu toga da negiramo sebe i sami postajemo nešto drugo a ne Srbi. Srbi su se kroz istoriju uvek suprotstavljali svakom zavojevaču i svakoj agresivnoj sili, a opstali su kao narod kroz sećanje na svoje istorijske bitke, ratove i slavne ličnosti. Ako se odreknemo ideje Srba kao ratničkog i vojničkog naroda, bilo u vidu samosvesti ili svesti koju drugi imaju o nama, u budućnosti ćemo lako postati plen svakog osvajača i srpska nacija i država biće nepovratno izgubljene.

IZVOR: stavmladih.com