ВОЈНА И РАТНА ТРАДИЦИЈА КАО ЛЕГИТИМАН ДЕО СЛИКЕ СРБИЈЕ У СВЕТУ

Као што је познато, слика Србије у свету је и даље јако повезана са њеном (пре свега недавном) историјом, а прве асоцијације на Србију често су и даље ратови, као и политичке и војне личности из ратног периода. Ово је пре свега последица пропагандне кампање која је на западу вођена против Србије деведесетих година. Највећи део јавности овај имиџ наше земље доживљава као неки баласт и терет кога се треба ослободити, што је и разумљиво када просечан странац често о Србији има идеју да је то земља која је „изазвала Први светски рат“ и „извршила геноцид“. Због тога се као циљ поставља да се ова слика Србије замени неком лепшом, „прихватљивијом“. Узевши међутим, да је сваки утисак о било ком појму па и о једној нацији тешко променљив, ти напори за променом свести о нашој земљи често пролазе узалудно. Међутим, да ли је то што иностранство гледа Србију пре свега као државу повезану са ратом и војском, нужно нешто негативно?

Историјски гледано, Срби јесу народ који је кроз историју небројено пута ратовао, и стога није ни чудно што је велики део његовог националног и културног идентитета везан за рат и борбу. То важи и за дела културне баштине, од народних епских песама којима су се дивили највећи умови просвећене Европе, преко уметничких дела инспирисаних балканским и Првим светским ратом, до филмова партизанске садржине који су такође стекли светску популарност (сетимо се само Валтера који је и дан данас једна од најпопуларнијих личности у Кини). Па чак и спотова из ратова деведесетих (као што су рецимо „Караџићу, води Србе своје“), који су захваљујући живописности текста и његовог извођења данас стекли велику гледаност на интернету, и који шаљу једну карактеристичну идеју о Србима која често изазива чак и смех, али која такође, а посебно међу патриотама европских народа, учвршћује слику Срба као храброг народа који се супротставио исламској најезди. Тако су широм света, појмови везани за рат и војску постали нешто са чиме се Србија идентификује. Међутим, то уопште не мора бити лоша ствар, већ њена таква слика у свету може бити нешто чиме се Србија може поносити у односу на друге нације. Срби, за разлику од неких народа који такође имају војнички имиџ као што су рецимо Немци, немају разлога да се срамоте своје ратне историје, јер они нису водили ратове да покоре друге земље и потчине себи њихово становништво (под условом да је званична историја у праву када говори о Немачкој), већ су кроз историју водили само исправне, одбрамбене ратове. Мудром идентитетском политиком (у којој треба да учествују не само државне установе већ и приватна правна и физичка лица различитих профила), треба искористити то што свет повезује Србију за одређене ратне догађаје, и то интересовање за њу искористити тако што ће се, разнородним садржајима (филмовима и књигама историјске садржине, документарним емисијама,туристичким садржајима…) предрасуде о Србији заменити знањем о стварној историји које не може изазвати ништа друго осим дивљења и поштовања према нашој нацији. Нацији која је срушила Османску власт у Европи, која је својом храброшћу одлучила Први светски рат, која је 78 дана издржала ваздушне нападе најјаче силе у светској историји. Србима ће се тада други народи дивити онако како се диве Спартанцима и другим херојским народима из прошлости. Тако ће се постићи да се људи широм света диве Србији и њеној историји, па чак и да носе мајице са српским обележјима, навијају за репрезентацију Србије, у разним виртуелним играма желе да они буду Србија, што ће свакако нахранити јасну жељу нашег народа да буде универзално прихваћен и популаран (у разлоге те жеље сада нећемо улазити). То не само што би повећало углед Србије у свету, већ би довело и до већег броја долазака туриста у нашу земљу што би имало и позитивне економске последице.

Као што је речено, често се у јавности инсистира на циљу да се као брендови Србије истакну њени успеси у „позитивном“ светлу, што симболизују успеси спортиста, режисера, научника, и истиче се жеља да та „лепа“ слика Србије у свету замени ону „ружну“ коју симболизују ратови. У тој жељи да свет види неке „прихватљиве“ Србе често се иде предалеко, па се свако појављивање неког успешног српског спортисте у некој емисији западних телевизија представља тако рећи као национални успех (и тада се посебно подвлачи да се он у тој средини „понашао господски“, као да су Срби неки диваљ народ и да је посебно чудо да свет види господственог Србина). Међутим, велика је грешка те две слике Србије представљати као нешто супростављено, јер су оне једнако чиниоци онога што чини српски национални карактер и идентитет и једнако треба да нас чине поносним што смо грађани Србије односно Срби: као што Срби у време рата свој патриотизам и национални понос показују својим ратничким духом, тако те исте квалитете у доба мира показују на мирнодопским пољима спорта, културе, науке. Има ли уосталом лепше слике српског идентитета од оне када је, након велике победе одбојкашке репрезентације Југославије над САД на светском првенству, наш прослављени одбојкаш Вања Грбић поручио Американцима: „И они су нас хтели да бомбардују?“

Треба рећи и неколико речи о појави да се, као антипод „ружној“ слици о Србима као учесницима ратова, представи „лепа“ слика о томе како су Срби весели, гостољубиви, опуштени и томе слично. Лепо је да један народ има такве особине, али потенцирати то као неки нарочити „бренд“ и поносно то истицати сваки пут када се у неким страним новинама тако о Србији пише, делује као изражавање комплекса због претеране жеље да нас неки народ кога сматрамо „напреднијим“ прихвати и похвали. О већ раширеној појави да се од тога што „Србија има најлепше жене“ прави неки национални бренд не треба ни говорити, јер је увредљива за грађанке Србије које тако постају представљене готово као објекат забаве за туристе из страних, пре свега западних земаља.

Због свега тога, капа српског генерала треба да буде бренд Србије, најмање онолико колико и рекет тенисера, нека воћка или прехрамбени производ. Она то већ и јесте, и имена српских државника и војсковођа из деведесетих година јесу неизоставан део српског идентитета, а да ли ћемо се њима срамотити или поносити то зависи једино од нас самих и од тога како видимо себе, да ли себе поштујемо и ценимо или само желимо да нас други прихвате, макар по цену тога да негирамо себе и сами постајемо нешто друго а не Срби. Срби су се кроз историју увек супротстављали сваком завојевачу и свакој агресивној сили, а опстали су као народ кроз сећање на своје историјске битке, ратове и славне личности. Ако се одрекнемо идеје Срба као ратничког и војничког народа, било у виду самосвести или свести коју други имају о нама, у будућности ћемо лако постати плен сваког освајача и српска нација и држава биће неповратно изгубљене.

ИЗВОР: stavmladih.com