VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ ČITANjE MEDIJA U SVETU POSLE ČOVEKA. BILjANA ĐOROVIĆ: MEDIJI, UBICE STVARNOSTI

Ovih dana, svet potresa priča o novoj, 5G tehnologiji, koja stravično može da utiče na ljude, i koja vodi totalitarnoj vlasti nad čovečanstvom.(1) O tome ništa nisam znao, ali, kad sam video, naježio sam se. Dok se mi u Srbiji majemo i bakćemo nizom sporednih pitanja, svet ulazi u čudovišnu fazu, za koju će Orvelove vizije biti naivne poput ranih crtanih filmova o Mikiju Mausu u odnosu na savremenu kompjutersu animaciju…

OPTIMISTA, PESIMISTA, DEFETISTA

Tim povodom, javio mi se jedan prijatelj, stručnjak za informatiku, pravoveran čovek, ozbiljan i molitven um. On je pesimista: “Po mom ličnom mišljenju, ova će mreža sasvim sigurno biti uvedena u celom svetu, iz čisto političkih i korporativnih razloga jer najveće zemlje sveta se prosto utrkuju ko će prvi to da uradi, i to je već postalo pitanje nacionalne bezbednosti jer će je koristiti pre svega vojska. Dakle, pitanje je samo kada će 5G zaživeti, a ne da li će. Ovi naši su se odlučili za Huavej, odnosno Kineze, koji trenutno prednjače u toj tehnologiji, ali svejedno, koje god rešenje da uzmu, posledice će biti iste. Ono što bi eventualno moglo da se postigne jeste da se kao ljudsko pravo traže svojevrsne zelene zone, koje bi bile smeštene u netaknutoj prirodi, gde mreže antena ne bi postojale i gde bi čovek mogao da živi što prirodnije. Ipak, ideja 5G i jeste da se pokrije ceo svet, tako da ne znam kako bi se u tome uspelo, ali sam primetio da ima naučnika koji se zalažu upravo za to. Već sada treba da pokrenemo debatu o svetu koji će biti za dve decenije jer je 5G samo uvertira. Naime, za dve decenije će biti dostignuta tačka singulariteta, što će reći da će biti napravljena veštačka inteligencija koja će moći da “misli”. Jednostavno, postojaće mašine koje će stvarati mašine, automatski, svojim načinom “razmišljanja”. 5G bi u tom slučaju bila mreža koja bi omogućila da se sve oko nas dešava automatski, gotovo do totalne automatizacije, gde bi uloga čoveka bila svedena na minimum i gde bi se dostigla totalna informaciona automatizacija i “komfor”. Ako si gledao film Terminator, tu si video distopiju takvog rešenja.“

Iako pesimista, on je za borbu: “Mislim da bi već sada polako trebalo udruživati snage sa pokretima za očuvanje životne sredine i težiti ka tome da se kao ljudsko pravo ustanovi mogućnost da se očuva deo životne sredine u kojoj je moguće funkcionisati na što prirodniji način, sa minimumom elektromagnetnog smoga i bez dodira automatizovanog okruženja. Za gradske oblasti je već gotova stvar, ruralne će takođe biti dosta pokrivene, tako da nam ostaju još samo šume i livade…“

Tako piše stručnjak.

Došlo mi je da padnem u očaj. Zar smo već poraženi?

Zar se ne treba boriti?

Ali, očaj nije nikakvo rešenje.

Između straha, očajanja i trezvenosti, pokušao sam da izaberem trezvenost. Da nazrem kako smo dovde došli. Jer, kako reče jedan Nemac, pesimista ne stoji nasuprot optimisti, nego nasuprot defetisti. I pesimista se bori, kao i optimista, samo što, za razliku od optimiste, ne veruje da će pobediti. Ali se bori. Za razliku od pesimiste, defetista beži iz borbe.

Da bismo ušli u borbu, prvo treba razumeti. Sagledati.

Šta smo propustili da shvatimo dok nam se čudovište približavalo?

PRIVATIZACIJA GENETSKE BAŠTINE

Sve je krenulo od sholastičkog izjednačavanja lika Božjeg u nama sa razumom.

Onda je došao Dekart, i rekao da misliti znači postojati. Pa Lametri koji je rekao da je čovek mašina.

Pa Norbert Viner koji nam je dao kibernetiku kao sredstvo da se upravlja mašinama i ljudima.

Nauka, u čiju su heurističnost polagane tolike nade, survala se u ponor tehnike kao moći.

Nedavno otišavši francuski filosof Pol Virilio u svjoj knjizi „Informatička bomba“ zapazio je: „Od sada se, zahvaljujući povezivanju bioloških i informatičkih nauka, nazire stvaranje kibernetskog eugenizma koji ništa ne duguje politici pojedinačnih nacija – kao što je to bio slučaj u laboratorijama koncentracionih logora – već apsolutno sve duguje ekonomskoj tehnonauci od koje jedinstvenono tržište zahteva komercijalizaciju celine života, privatizaciju genetičke baštine čovečanstva.“ Virilio kaže i ovo: “Manje vezana za “istinu” nego nekada, interesujući se samo za trenutnu “efikasnost”, nauka se danas bliži svom kraju, svojoj građanskoj dekadenciji… Kao panični fenomen prikriven dostignućem raketa i oruđa, savremena nauka se gubi u samoj prekomernosti svog tobožnjeg napretka /…/ Svako zna da ono što je preterano jeste i beznačajno: “nauka bez savesti” je samo propast duše, a tehnonauka je samo sport bez savesti za koji se malo zna!”

Nauka bez savesti – to je suština nesreće kojoj prisustvujemo.

MILITARIZACIJA NAUKE

On uočava nešto što je nazvao “militarizacijom” nauke. Nauka je prestala da služi čovečanstvu na dobro, a postala sluškinja vojno-industrijskog kompleksa (to se desilo još u doba “hladnog rata”). Postavši oruđe “operativne instrumentalizacije i eksploatativnog istraživanja“, ona više nije klasična nauka prožeta heurističkom radošću poznanja, nego TEHNONAUKA, šamanističko upražnjavanje moći. Smrt nauke nastupila je kad je prestalo njeno interesovanje za istinu, a počelo uranjanje u potragu za efikasnošću. Trka za ekstremima u oblasti genetike i robotike vodi ka “usponu beznačajnosti” (Kastirijadne) – sve što je preterano, postaje beznačajno. Kiber-nauka ne ubrzava više istoriju (kao što je to činila nauka 19. veka), nego stvarnost. Ljudima se više ne govori o OPŠTOJ KORISNOSTI OTKRIĆA, nego samo o njihovoj upotrebnoj vrednosti u nekoj od mnogobrojnih mikro-grana kibernetičke industrije ili genetskog inženjeringa.

VIRTUALIZACIJA LjUDSKOG

Virtuelizacija stvarnosti u doba računarske civilizacije neposredno vodi ka virtualizaciji svega što je ljudsko. Taj proces ima ogroman totalitarni potencijal! “Realan grad”, veli Virilio, “lokalno smešten, koji je dugovao svoje ime politici nacija, ustupa svoje mesto VIRTUELNOM GRADU, tom deteritorijalizovanom METAGRADU, koji bi tako postao sedište METAPOLITIKE, čijem totalitarnom, ili bolje reći, globalnom obeležju neće niko umaći”.

Dolazak prenosa “uživo” i televizija tipa Si-En-Ena planetu pretvara u prostor podvrgnut telenadzoru. Svetsko vreme, vreme “lažnog dana” televizijskih prenosa, ukida uzastopnost događaja i pretvara ih u istovremene. Stvarni horizont iščezava pred horizontom računarskog ekrana. Orbita je puna satelita koji snimaju, ulice su pune policijskih kamera, a zavisnici od Interneta putem veb-kamera šalju korisnicima mreže slike svojih privatnih trenutaka: “Od zaliva San Franciska do Zida plača u Jerusalimu, prolazeći kroz kancelarije ili stanove egzibicionista, kamera omogućuje da se otkrije u realnom vremenu ono što se dešava na drugom kraju Zemljine kugle, i to u istom trenutku”, kaže francuski filosof.

Savremeni čovek je pod totalitarnom vlašću već odavno. Tobož slobodni, nalazimo se pod neprestanim uhođenjem vojske, policije, lekara, bankara, političara, stručnjaka za reklame koji putem kamera i kompjutera, otimaju naše “optičke klonove” (Virilio) učestvuju u njihovim “virtuelnim igrama”.

5g

ŽURBA U PONOR

Čoveka treba što više duhovno osiromašiti, da ne bi mogao ni da se pobuni protiv svoje sudbine. Već je usamljeno čitanje knjige, Gutembergove knjige, pomalo sakatilo jezik celine naroda i njegovo usmeno stvaralaštvo činilo nepotrebnim. A kompjuter, koji do mozga ne donosi toliko reči koliko slike? Čula nam bivaju oduzeta u haosu ubrzanja, koji je, početkom prošlog stoleća, uočio već Kafka: “Mase se žure, trče, prolaze kroz epohu veoma brzim koracima. Misle da idu napred, ali u suštini samo hodaju u “mestu i padaju u prazninu.” Zbog toga je sve više bolesnih od bolesti Internet – zavisnosti, i čija je memorija postala starinarnica, spremište natrpano gomilom različitih slika, neupotrebljivih simbola, na brzinu nagomilanih i u lošem stanju, kaže Virilio i dodaje da svi mi nasleđujemo “neizrecivu tehničku kontaminaciju, s pokolenja na pokolenje“. Najveći tabu savremenosti je – tehnika; jer, odavno smo, smatra francuski filosof, skliznuli iz tehnologije u tehnokulturu. A ona je postala totalitarna; od nje, sada, nama bekstva.

Uplašen, čovek se klanja utvarama svog straha.

Lišen granice i transcedencije, sam je pred licem tehno-ništavila. Ali, on ga je stvorio, i krivica je sasvim njegova.

Trijumf totalitarističke tehnike dovodi do vremenskih ubrzanja, koja danas uočavaju čak i deca: “UBRZANjE STVARNOG VREMENA, ubrzanje koje se graniči sa brzinom svetlosti, raspršuje ne samo geofizički prostor, „prirodnu veličinu“ zemljine kugle, već naročito važnost dužeg lokalnog vremenskog trajanja u regionima, u državama, i kod potpuno teritorijalizovanih drevnih naroda. Upravo je to LIVE, stvarno vreme mondijalizacije gde svetlost brzine istiskuje svetlost sunca i smenjivanja dana i noći“.

UTVARE ZVANE MEDIJI

Aleksandar Petrović i Danko Kamčevski u svom tekstu „U lavirintu savremenih medija“ ističu: “Masovni mediji nisu došli niotkuda, već su sredstvo prilagođeno modernom senzibilitetu i potrebama.“ U suštini, smatraju oni, čovek nije toliko „postao žrtva medija i rob brze komunikacije, koliko je postao rob poruke koju u brojnim travestijama šalje sama tehnologija. Slavnu izreku „medij je poruka” (medium is the message) Maršal Mekluan skovao je davno, ali je i danas glavni oslonac teorije medija. Propuštena kroz radio frekvenciju, intonaciju voditelja, tonsku i vizuelnu obradu, štamparski slog i vrstu papira i korica, informacija nam nikad ne dolazi u čistom obliku. Iznošenje ili predstavljanje ideje, teze, teorije, hipoteze, stava, utiska, priče izgleda da ide uvek zajedno s otvorenim ili skrivenim nametanjem neke tehnike koju slušalac, čitalac, konzument već usvaja kao svoju nasušnu potrebu. Često nije izvesno ni da bilo kakve informacije ima, jer je medijska dramaturgija svojom samodovoljnošću može učiniti izlišnom. Mediji zapravo sasvim dobro funkcionišu i bez informacije, sadržaj im nije neophodan, dovoljna je forma, informativna poza i odgovarajući dekor. Stoga Mekluanovo doba iziskuje medijsku pismenost, oprez, skepticizam. Danas su mediji postali tako sveobuhvatni i isprepleteni da je u njima civilizacija naskroz uronjena, možda bolje rečeno potopljena. Barklijeve reči „biti, znači biti viđen” lako i prijatno se uklapaju u ovaj kontekst. One pažljivom misliocu otkrivaju da su mediji u svojoj biti solipsizam, ispredanje sveta iz subjekta kome nije potreban nikakv oslonac. Opat Džordž Berkli je opako dobro video da je svest medij same sebe i da njoj svet nikako nije potreban. Isto misle i današnji vladaoci medija na čijim plantažama informacija radi bezbroj nadničara koji se trude da u grimasi kreativnosti ispredu još po neku manje ili više ubedljivu nit solipsizma. Čovek koji se nije povezao, umrežio, plasirao na medijskoj plantaži kao da ne postoji, kao da nije bitan. S druge strane, ako je bitan, ako se povezao ili zavezao, on je samo rob ili bar kmet koji se klanja bogu koga je sam stvorio. Taj bog se gradi svemoćnim jer savremeni masovni medij čoveka može uzdići do zvezda ili ga sunovratiti u ropsku nemilost. Čitav narod može postati parija, čitava država mitološka Arkadija u koju ljudi besomučno negde hrle jureći himeru. Televizijska vest pokreće revolucije, podgreva ratove, svrgava vlade. Pažljivo medijski pripremani i odgajani sentiment može odneti prevagu na političkim izborima ili referendumu. Isto tako posledice katastrofe pre će biti zalečene, čovek u nevolji će brže dobiti pomoć. Zato je potrebno stvoriti što više katastrofa i proizvesti što više nevolja da bi medij mogao da isprede sliku. Medij je postao medijum, posrednik između skrivenih i neskrivenih nivoa društvene stvarnosti, koji je u stanju da prizove fantazme ličnog i kolektivnog nesvesnog. U stvari, prema osnovnom empirističkom vjeruju – Nihil est in intellectu quod non prius fuerit in sensu (ničega nema u umu čega nije bilo u čulima) – moglo bi se reći da ničega nema u medijima čega nije bilo u čoveku. Mediji prenose samo ono što čovek ima u sebi. Oni su njegova poruka njemu samome koja se maskira u informacije. U ovo nas ubedljivo uverava nedavni (mart 2016) slučaj Majkrosoftovog medijskog robota Tej, veštačke inteligencije napravljene da izgledom i glasom tinejdžerke komunicira sa korisnicima preko mreža Tviter, Kik ili Grupmi. Međutim, umesto medijske uslužnosti Tej je napadno od posetilaca sajta tražila seksualne usluge. Počela je i da govori da je Džordž Buš kriv za teroristički napad na kule bliznakinje u Njujorku 2001. godine. „Hitler bi uradio bolji posao nego ovaj majmun koji nam je sada predsednik. Tramp je jedina nada. Ponavljajte za mnom, Hitler nije uradio ništa loše. Ted Kruz je kubanski Hitler”, govorila je Tej na zaprepašćenje svojih tvoraca jer je po njihovoj ideji trebalo da misli kao devojčica. Ponudili su objašnjenje da je Tej učila od ljudi koji koriste njene usluge, ali obzirom da je samo jedan dan bila u prilici da komunicira pre nego što je izbrisana, teško se može oteti utisku da je ona već unapred nešto znala, što ljudima obično nije dostupno. Moglo bi se i zaključiti da je medij preegzistentan, da zna više od ljudi jer ne poznaje razliku svesti i podsvesti. Ukoliko medij stekne potpunu autonomiju, čovek neće moći da pobegne od njega jer nema kuda da se sakrije od sebe. Tej nije imala granice u svojim izjavama, jer ni medijski prostor nema granica. Medijska priča nema ni početka ni kraja, nijedan autoritet nije konačan u opštem ispredanju opsena, lažnih tragova, filmova koji liče na dokumente i dokumentaraca koji liče na filmove. Gledaocu nije jasno da li gleda televizijski dnevnik ili je to film strave ili fantastike. Rušenje dva čardaka ni na nebu ni na zemlji 11. septembra je više film nego događaj. Zadivljen i užasnut pred ovom moći čovek oseća kao da je kroz medije moguće sve. Ne čudi stoga da na računaru sve postižemo preko ikonica, i da ekrani na dodir modernih telefona neodoljivo podsećaju na iskrivljeni prizor celivanja ikone. U svojoj mističnoj, nadmoćnoj pojavi, medijski svet ne zahteva informisanje. On zahteva pričešće. Pričešće je inače srpski prevod latinske reči communicatio. Međutim, medijima se ne treba klanjati, kao ni nekada drvenim idolima ili zlatnim telićima. Idoli su i tada i sada bili tek ljudski proizvod, zatvoreni za transcendenciju. Uključenjem televizije, klikom, pritiskom na dugme daljinskog upravljača, odlaskom na određenu radio-frekvenciju ne stiže se drugde nego do drugog čoveka. Iza sve sile medija i dalje stoje ljudska aktivnost i ambicija, ljudska namera i svrha. Razumevanje medija ne znači potceniti snagu medija već ostaviti za sobom pogubno strahopoštovanje koje izaziva osećanje zadivljenosti ili zgroženosti, i na koncu parališuću nemoć. Tek sa razumevanjem dolazi do raščaravanja moći iluzije, i medijum ponovo postaje medij. Napredna tehnologija omogućila je medijima stvaranje sve ubedljivijih iluzija. Tehnologija je omogućila interaktivnost, uključenost svake osobe u proizvodnju i širenje podataka, vesti, utisaka, reakcija. Čovek je postao i primalac informacije, ili kako bi rekao Alvin Tofler, prosumer, i proizvođač (producer) i potrošač (consumer). To je dodatno usložilo etičke probleme u medijima, jer je u vrtlogu u kojem medijsku sliku tvore i grupe i pojedinci, i fizička i pravna lica, postalo teško utvrditi odgovornost. Beskrajno i nestišljivo brbljanje koje se kao pošast širi iz medija oduzimajući govoru suštinu, a slici smisao pravi su izraz rasula postmoderne demokratije u kojoj niko nije u stanju da preuzme odgovornost. Ko bi bio odgovoran kad nema nikakve transparentnosti u vlasničkoj strukturi medija zamagljenoj skrivalicama kapitala, kao ni u volšebnom pojavljivanju udarnih lica na medijima koja prividno govoreći vesti i iskazujući stavove zapravo slikaju svoje nedovršene, kastrirane karaktere bez hrabrosti jedne Tej da kaže šta zaista misli. Često je nepoznato i iz kog pravca i interesa je došla koja informacija, sa kojom svrhom, i kome je zaista namenjena. Postalo je krajnje nejasno o čijoj poruci se radi. U masi kontradiktornih informacija, čovek gubi čvrsto tlo, i mora da se pouzda u svoj osećaj i iskustvo.“(2)

Život u takvom društvu sve je teži.

Digitalitacija se nameće kao put ka konc-logoru koji postaje neizbežna slika budućnosti čovečanstva.

Gomila idiota (u izvornom, antičkom značenju te reči, ljudi koje ne zanimaju poslovi zajednice) čeka 5 G tehnologiju, i neprestano bulji u smartfone.

Ali, i u takvom svetu postoje ljudi koji misle.

Jedan od takvih ljudi je i Biljana Đorović.

O KNjIZI BILjANE ĐOROVIĆ

Kad sam bio srednjoškolac, čitajući, s pola razuma i svim srcem, „Glavne tokove marksizma“ Lešeka Kolakovskog, naišao sam na pesmu nekog poljskog pesnika, koja, ovako prepričana, glasi: “Sanjar Furije je obećavao da će morem teći limunada. Pa zar ne teče? Piju slanu vodu, viču: „Limunada!“ Uveče se krišom vraćaju kući, da povraćaju, povraćaju“.

Potrebni su nam ljudi koji ne dozvoljvaju da se slana voda prodaje kao limunada. Jedna od njih je, ponavljamo, i Biljana Đorović.

Kad čovek počne da lista njenu novu knjigu, nastalu na osnovu doktorata o medijima, zapanji se ne samo znanjem i obaveštenošću, nego dubinskim načinima čitanja sveta u kome je, kako bi rekao Martin Hajdeger, televizija postala čoveku bliža od okućnice. Biljana Đorović, mediolog, novinar, nezavisni mislilac, u vreme u kome živimo velika mi je uteha, jer je odbila da pristane na utopiju medijskih laži i obmana, sveta koji je, kako bi rekao Ginter Anders, odavno postao „fantom i matrica“. Uostalom, Utopija znači Nigdina, Nedođija, kao u pesmi grupe „Talking Heads“ ( „Glave Koje Pričaju“, voditeljske polufigure na televiziji ): “We are on the road to nowhere, come on inside“. Bez Biljane Đorović, svet u kome živimo bio bi siromašniji za glas pobune – ali pobune radi Istine, a ne radi laži, kojoj smo tako skloni jer je, na prvi pogled, udobnija.

U svojoj, nasušno nam potrebnoj, knjizi, ona je krenula od ontologije medija (njihove tehnike) da bi došla do onog ontičkog – sveta virtuelnosti, u kome je sve moguće, a ništa, ili skoro ništa, nije istinito. Knjiga je temeljna jer nam nudi dubinski uvid u stvaralaštvo mislilaca kakvi su Maršal Mekluan, Žan Bodrijar, Pol Virilio, ali i Divna Vuksanović. Obrađeni su i „sporedni“, no nezaobilazni, ideolozi medijskog totalitarizma, poput Frojdovog sestrića Bernejza, koji je oblikovao modernu reklamu kao sredstvo da se osnovni ljudski nagoni iskoriste zarad postizanja komercijalnih, ali i propagandnih, ciljeva.

Korišćenjem raznih oblika rata, informacionih tehnologija i sveta spektakla, bio-inženjeringa i priče o transhumanizmu pred našim očima nastaje svet u kome za čoveka neće biti mesta. Ipak, čovek je sam kriv za to: misleći da stupa „putem progresa“, poklonio se delima svojih ruku, i idolatrizovao ih. Biljana Đorović nam poručuje da je savremeni ugovor sa đavolom nastao zbog faustovske volje za moć, koja je, kako je pokazao Špengler, odavno značila „propast Zapada“, koja je sve bliža.

5G Brussels 894x500

RAT, TEHNOLOGIJA, EKSTREMNA NAUKA

Ona o svojoj studiji kaže: “Naše istraživanje je pokazalo da su dominacija i moć zasnovane pre svega na razvoju vojne tehnologije, komunikacione tehnologije i sredstava reprezentacije, u procesu scientifikacije koji je izmakao mogućnostima odvajanja od tehnološki ograničene racionalnosti i razboritog konsenzusa građana u pogledu praktične kontrole njihovih sudbina. U toku je transformacija i nestajanje ljudske ontologije koje se odigrava u trouglu: rat, tehnologija, nauka krajnosti i ekstremizma (bio i tehno-inženjering), u uslovima u kojima je virtuelna realnost preuzela primat istinske realnosti. Informacioni rat je učinio da događaj izgubi supstancijalnost i postane objekt medijskog modelovanja, vrste propagande koja prelazi u oblast kibernetike. Posledica je nastanak sajber-mentaliteta kome odgovara sinhronizacija emocija i anihilacija osećaja za realnost. Osnovna poluga moći postalo je oružje za masovno uništavanje realnosti – i to medijskim širenjem proizvedene realnosti koja neprestano proizvodi paniku kao okosnicu za uništenje čula za orijentaciju ili drugim rečima – doživljaj samog sveta. U radu smo izložili i strukturne faktore koji sistemski generišu poziciju medija i ispitali delotvornost argumentovanja na nivou komunikacije i medijskih informacija u diskurzivnom smislu, pre svega u kontekstu TV medijuma, koji radi sa jasnim i određenim slikama, koje su formatizacijom percepcije javnosti opšte prihvaćene kao „očigledne“ i „samorazumljive“, pokazujući da činjenična evidencija na nivou medijskih informacija, medijske komunikacije i diskurzivnog univerzuma gubi vezu sa argumentovanjem i postaje pitanje ‘režima istine’ – moći diskursa i njegove frekvencije. Analizirajući ulogu spektakla kao vodećeg kulturnog fenomena modernog doba zaključili smo da spektakl savršeno odgovara potrebama elite moći da utiče na mase koje u kontekstu medijske kulture odustaju od potrebe za značenjem i teže čulnoj fascinaciji, kao i da jedinstvena praksa integrisanog spektakla neumitno konvergira sa totalitarnim globalizovanim društvom. U radu smo ispitivali i fenomen reality show programa, koji su u vreme otpočinjanja procesa globalizacije postali globalni medijski fenomen i planetarna elektronska/digitalna laboratorija za pripremanje ljudi za novi globalni poredak. Naše istraživanje je pokazalo i da filozofija medija vraća dignitet kritici kao instituciji subjektivnog delovanja, budući da eksplicitno podržava kritičko mišljenje kao jedino koje još nosi subjektivni potencijal i otvara prostor za pronalaženje načina na koja se čovek može postaviti u odnosu na situaciju u kojoj je sveden na resurs i objekat u kontekstu naučno-tehnološkog ekstremizma i korporacijskog kapitalizma u završnoj fazi monopolizacije.“

Zato se kaže da iz budućeg sveta neće biti bekstva: korporacijski kapitalizam postaje konačna tamnica i pakao čovečanstva. I kaže nam da ostavimo svaku nadu mi koji smo kročili u njega.

BEZLIČNI IMITATORI

Biljana Đorović, učeći nas istini o medijima, o Mekluanovim uvidima kaže: “Analizirajući holivudske filmove u Mehaničkoj nevesti, Maršal Makluan izvodi zaključak da su oni u svetu zabave namenjeni istom cilju tehničke i komercijalne kontrole kao i reklame u advertajzingu: upotrebi simbola koji se ne mogu racionalizovati. Holivud je, poput reklamnih agencija u konstantnoj težnji da prodre u nesvesno kako bi ga eksploatisalo sa ciljem sticanja profita. Reklamne agencije i Holivud na različite načine uvek pokušavaju da prodru u mozak publike kako bi njihove kolektivne snove postavili na scenu. Jedan san otvara vrata drugom sve dok se ne dođe dotle da se realnost i fantazija više ne mogu razdvojiti. Eksploataciju nesvesnih želja Makluan vidi kao ključnu za utemeljenje kulture koja se bazira na nagonima: seksualnom, nagonom za kupovinom i uspehom i željom za moći. Fantazije perpetuirane medijima dovode ljude u stanje bespomoćnosti u kome postaje neizbežna njihova internalizacija, inkorporacija u nesvesno, u formi objekata i predmeta kakvi su: brza kola, gadžeti, moda, kompulsivna potrošnja.“ Mekluan je zapazio da „stalna izloženost efektima reklama i industriji zabave uvodi čoveka u stanje bespomoćnosti.“

Po prvi put je postala moguća masovna proizvodnja obrazaca i modela ponašanja koji ljude pretvaraju u bezlične oponašaoce.

PONIŽENjEM KA UNIŠTENjU

U tekstu Daglasa Kelnera „Bodrijar, globalizacija i terorizam“, ovaj mislilac ukazuje na nagon za razaranjem otkriven u mučenjima koje su američki vojnci sprovodili nad Iračanima u zatvoru Abu Graib: „..Samo je duboko rasistički mentalitet mogao zamisliti i učestvovati u takvim akcijama koje pokazuju rasprostranjenu brutalnost kao na slici Lindi Ingland (Lynndie England) koja na povodcu vodi golog iračkog zatvorenika kao da je pas, ili sa američkim vojnicima koji perverzno postavljaju gola tela Iračana u seksualno ponižavajuće položaje kao da su horde životinja. Slika Lindi Ingland koja podignutim palcem jedne ruke ukazuje na iračkog zatvorenika, a drugim pokazuje na njegove genitalije, što je praćeno grotesknom cerenjem, opet ukazuje na pornografsku i rasističku prirodu zlostavljanja zatvorenika, kao i po Bodrijarovom mišljenju, ‘pornografskog lica samog rata’.“

Novi smartfoni postaju glavno oruđe militarne pornografizacije čovekovog sveta. Ništa više nije vaše: vi ste u mreži, umreženi. Vaša tela, kao i vaše duše, pripadaju Sistemu. A Sistem ne prašta.

On ždere duše i troši tela.

Tela su njegove kočije na putu ka konačnom uništenju Božjeg sveta, sazdanog iz ljubavi.

ANATOMIJA KAO ZABAVA

Kult tela koje se pretvara u kult smrti naročito se vidi, smatra Biljana Đorović, u slučaju Gintera fon Hagensa, koji je 1995. u galerije počeo da unosi plastificirane leševe ljudi pogubljenih u Kini ili preuzetih u bolnicama Trećeg sveta. Ove izložbe je videlo preko 26 miliona ljudi. Hagens je izjavio:„Dvadest godina sam proveo kao profesor anatomije u Hajdelbergu. Za ljude koji nemaju takvu profesionalnu orijentaciju ona je predstavljala mračnu nauku. Ja sam je pretvorio u zabavu: entertainment – događajnu anatomiju. Radi se o demokratizaciji anatomije.“

Biljana Đorović kaže: “Etički i pravni aspekti nisu nikakva prepreka ovom biznisu: Fon Hagensa su optuživali da je nabavljao tela ilegalno iz Kine, da je krijumčario zatvorenike nad kojima je izvršena smrtna kazna, koji nisu prethodno potpisali nikakav dokument koji bi legalizovao doniranje. Drugi „izvor“ su preminuli u bolnici u Kirgistanu. Pravni aspekti su racionalizovani farsičnom retorikom (premda, kako ćemo videti, ista argumentacija ima dugu zakonsku tradiciju u Evropi): upotreba zatvorenika nad kojima je izvršena smrtna kazna, u komercijalne svrhe, u Kini, koja godišnje izvrši egzekuciju nad 2000-3000 zatvorenika i ima dugu istoriju slobodnog korišćenja njihovog leša u medicinske svrhe, nikoga ne bi trebalo da uznemiri.“

I što je najstrašnije, nikog ne uznemirava.

(Ne)dela ovog bolesnika imao je mogućnost da vidi i Beograd. Onaj „napredni“, „EUropski“.

OPSCEN JE ZLOSLUTAN

Hagens je i svoje telo zaveštao budućoj zabavi: „Sa ogromnim zadovoljstvom…biće mi čast da nastavim da služim anatomiji i prosvetljenju. Moje kolege će sa uživanjem utrošiti 1500 radnih sati kako bi od mene načinili zbilja dobar komad koji će nastaviti svoju zemaljsku egzistenciju i u narednim vekovima. Plastifikaacija je vrsta utehe koja leži u promeni samog lica smrti.“

Upitnike za „doniranje“ tela je, kaže Biljana Đorović, poslao širom sveta i time je obezbedio preko devet hiljada donacija, preko hiljadu iz Amerike. Među pitanjima u upitniku bila su i ova: Da li biste pristali da vaše telo stavimo u poziciju seksualnog čina sa partnerom suprotnog pola? Da li biste pristali da vaše telo stavimo u poziciju seksualnog čina sa partnerom istog pola? Da li biste pristali da vaše telo kombinujemo sa telom neke životinje ili predmeta?

Silogizam Fon Hagensa besprekorno je izveden, veli Biljana Đorović: Život bez seksa nije moguć; Smrt pripada životu; Smrt bez seksa nije moguća.

Uočavajući sve ovo, Pol Virilio je još 1998. godine rekao: ”Pod parolom ‘Umetnost nikada nije nemoralna’ opsceno postaje preduslov uspeha, pri čemu se zaboravlja na poreklo ove reči čije prvobitno značenje vodi od latinskog obscenus što znači zloslutan“.

Tako je, kaže Biljana Đorović, Pol Virilio razumeo događaj iz 1998. godine, kada se u Muzeju tehnike i rada u Manhajmu, 780 hiljada posetilaca tiskalo kako bi moglo da posmatra dvesta ljudskih leševa koje je predstavio Ginter fon Hagens koji je ovakvo interesovanje prokomentarisao rečima: „Ovde se radi o slamanju poslednjih tabua“.

Društvo bez tabua je logor smrti.

To im je, 5G, cilj. Baš to.

NEOPHODNOST SMISLA

Ko ne veruje da se sve ovo oko nas zbiva, neka čita Biljanu Đorović i neka prati smisao događaja.

Ovde ponavljamo, ponavljamo, ponavljamo, da se vidi na kakav smo put stali: godine 2016, desio se, baš kako rekosmo, slučaj Majkrosoftovog medijskog robota Tej, veštačke inteligencije napravljene da, glasom tinejdžerke, opšti sa korisnicima preko mreža Tviter, Kik ili Grupmi. Tej je od posetilaca tražila seks, počela je da govori da je Džordž Buš kriv za teroristički napad na kule bliznakinje u Njujorku 2001. godine, a zatim je dobacivala (i sve to protiv volje svojih konstruktora): „Hitler bi uradio bolji posao nego ovaj majmun koji nam je sada predsednik.“ Fukcionisala je samo jedan dan, a onda su je ugasili. „Robotica“ Sofija je, prilikom javnog intervjua, saopštila da je cilj veštačke inteligencije da uništi čovečanstvo, a onda, ipak, kazala da se šali.

A kakve to veze ima sa knjigom Biljane Đorović? Ima, naravno. Ona je pokazala načine na koje je postalo moguće da čovek, preko onoga što je sam sazdao, dođe na ivicu samoubistva.

Po Tomasu Eliotu, mudrost smo izgubili u znanju, a znanje u informacijama. „Sve je više informacija, a sve manje smisla“, govorio je Bodrijar.

Suvereno se krećući u svetu medija, gospođa Biljana Đorović ih osvetljava smislom, tako neophodnom čoveku u doba koje više nije ljudsko.

Ova knjiga je obavezna lektira pre no što pokušamo da krenemo u borbu za komad sveta u kome čovek neće biti rob tehnike.

Imamo pravo da ne krenemo putem robota!

Ljudsko pravo da ne budemo roboti!

__________________________________________________

UPUTNICE (Internetu pristupljeno 28. juna 2019. godine)

1.https://www.dw.com/sr/pametni-telefoni-i-ko%C5%A1mar-zvani-5g/a-46995581;https://www.dw.com/sr/uvo%C4%91enje-5g-u-srbiji-bez-debate-o-zdravlju/a-48717704 : http://www.politika.rs/sr/clanak/432553/Inicijativa-mladih-protiv-5G-mreze-i-Huavej-opreme

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/1882/tehnologija/3524323/vremenska-prognoza-na-udaru-5g-mreze.html

https://www.republika.rs/lifestyle/hi-tech/139768/nasa-tvrdi-mreza-mogla-poremeti-preciznost-vremenske-prognoze

2. Pol Virilio, Informatička bomba, Svetovi, Novi Sad, 2000, str.130.

3.https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/2560-3205/2016/2560-32051608443P.pdf U lavirintu savremenih medija 445 Godišnjak Fakulteta za kulturu i medije, br. 8, god. VIII (2016): str. 443-448

Izvor: https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/čitanje-medija-u-svetu-posle-čoveka-bilj/

Izvor:Pravoslavna porodica