UN postale američki paravan za otimanje srpskog nasleđa i svega što je na Kosovu i Metohiji

Uprkos pompeznim najavama posete izvestiteljke UN-a za prava u kulturi Srbiji, sa lakoćom se moglo pretpostaviti da nam to neće doneti ništa dobro, naprotiv, i to iz mnogo razloga.

Ako su Ujedinjene nacije otvoreno „padale na ispitu“ povodom sprovođenja načela koja (deklarativno) zastupaju, to se onda dogodilo najpre i najčešće u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije i to uvek svesno na štetu Srba, bez presedana. Besprizorno i bestidno se Skupština Ujedinjenih nacija ponašala gotovo svaki put kada je trebalo sprečiti opasnost i nasilje nad srpskim kulturnim ali pre svega verskim, nasleđem i imovinom. Naravno, i nad drugim životnim oblastima.

To iz dva razloga. Prvo, jer je ono što drugi narodi (na prostoru bivše Jugoslavije) imaju u svojoj zaostavštini odličan pokazatelj njihove prošlosti bez određenog nacionalnog duha, kursa, trajanja, postojanja… Nacionalni identitet drugih se može ogledati u zločinima nad Srbima i bezmalo da jedino u tome ima konstantu ali to je nepoželjan sadržaj ukoliko ne može da se izvrne na neki paradoksalan način u nešto „dobro“ ili makar opravda nekim izmišljenim srpskimim gresima ili strahovito preteranih posledica poput broja srebreničkih žtava ili masovnih grobnica u kojima su sahranjivani nesrpski narodi. Oduvek se ignorisala činjenica da su ti drugi u zajednici uvek mogli da žive sa Srbima ali Srbi sa drugima nikako.

To se direktno nadovezuje na drugi razlog a on je da su najreprezentativniji spomenici kulture, gradovi, utvrđenja i verska mesta – srpsko nasleđe, srpsko i ničije više.

Relativizacijom, krivotvorenjem i falsifikovanjem činjenica, po istom receptu kao sa zločinima i žrtvama, nasleđe se prisvaja, preimenuje tako što se srpski nazivi lokaliteta prevode na druge dijalekte ili jezike i neosnovano im se menja „vlasnik“. Time dobija ulogu negiranja istorijskog perioda u kome srpski etos ima dominantnu crtu i nasleđe pripisuje minornim, neorganizovanim, još uvek nedefinisanim narodima na prostoru istorijski srpskih zemalja.

Svakome od tih pokušaja i nedela prethodilo je uvek isto. Agresivna, brutalna kampanja i stanizacija srpskog naroda kroz izmišljenje i nedokazane zločinačke namere koje su služile da opravdaju drugi, vojni vid agresije nad Srbima kao navodni „odgovor“ ili „prevenciju“ pa čak i „humanitarno bombardovanje“ 1999. kao poslednje u nizu, do sada.

#poseta, #karim, #benun, #srpsko, #nasledje, #kosovo, #metohija, #crkve, #vera, #pravoslavlje, #unistavanje, #otimanje, #uzurpacija, #stradanje, #pogrom, #progon, #genocid, #ameika, #siptari, #km, #novine,
Postoje u svetu ljudi koji to mogu dobro da vide.

Sve to bilo je neophodno da se opravda vojna agresija nad srpskim narodom u BiH i Srbiji, naravno sa akcentom dejstava na KiM, i tako mimo svih načela Ujedinjenih nacija vojno i politički promeni stanje na terenu odakle za posledicu imamo preko pola miliona proteranih Srba i na stotine razorenih, uništenih, prisvojenih verskih i kulturnih dobara i znamenitosti.

Hrvati prisvajaju čitave gradove, pismo (pominjući da su stare povelje gradova na tlu Hrvatske pisane „jednom vrstom hrvatske ćirilice“!!!), imena kulturu, groblja, običaje… To isto činili su i čine i muslimani u Bosni ali niko tako strahovito kao Šiptari sa Kosova i Metohije. Znamo (mi ali ne(?) i oni drugi koji bi trebalo da znaju, na primer visoki predstavnik UN-a koja je obišla Srbiju od Kačanika do Beograda ne zna) da je uništeno preko 150 crkava i manastira, preko 10 hiljada nadgorbnih spomenika, na hiljade domova, državnih zgrada i drugo. A to je zapravo jedino što bi ona morala da zna!

Karim Benun, specijalna izvestiteljka Ujedinjenih nacija to – ne želi da zna. O tome ona ne sme da govori. Ali sme, ono što rade već decenijama, da u sred Beograda preimenuje, prkosi i otima srpsko nasleđe ali i čitave delove zemlje. Zato se usudila da kaže ono što ne bi smela da nije bila sigurna da u vlasti u Beogradu ima potčinjene koji će se na to samo nasmešiti, klimnuti glavom i rukom i pozdraviti njen predlog a koji je u duhu najgore tradicije UN-a koju smo već pomenuli kako u srpskom slučaju izgleda.

 

Britanski pripadnici UN-a u Bosni, isto i na Kosovu i Metohiji, doveli su sa sobom u drugi kraj sveta svog čoveka sa gajdama u tradicionalnoj odeći. Svaki kontigent je imao jednog takvog koji bu svake noći i jutra svirao makar jednu kratku melodiju. Istovremeno Međunarodna zajednica je Srbima u Bosni zabranila da pevaju uz gusle jer veličaju srpske bitke i junake!

Glasilo Brisela u Srbiji, agencija BETA, prenosi da je ona pozvala Srbiju „i Kosovo“ da ne politizuju (srpsko) nasleđe na Kosovu i Metohiji tokom svojih kampanja! Čak nije pomenula predizborne kampanje tako se može zaključiti da je svako zastupanja isključivog prava Srba na svoje nasleđe – nekakva kampanja. I još da treba da ga „depolitizuju“ i oslobode „nacionalističkog konteksta“… Ne znam da li su nacisti imali sličnu terminologiju ali čini mi se da nisu to isuviše koristili, možda su čekali da prođe rat jer nije da nisu radili na tome. Jedan od prvih „turističkih filmova“ producirala je baš Austrougarska i to u vreme osnivanja Albanije, u njemu se naravno već tada srpski gradovi, crkve, ostaci tvrđava pripisuju ili Albancima ili su „nepoznatog i neutvrđenog“ karaktera. Izdavali su i turističke razglednice na kojima su prikazivani Šiptari a u njihovoj pozadini, izuzetno upadljivo, ruševine neimenovanog grada.

Razglednica štampana u Beču 1916. gdine, na njoj su prikazani članovi plemenskog ratnog saveta Albanaca tokom Velikog rata. Nije precizirano ni mesto ni ostaci grada ali upućuju na to da pleme čuva nešto „svoje“, korene, poreklo i istoriju… Albanija je osnovana 1912. a međunarodno priznata 1913. i nikada pre toga nije postojala kao država.

Valjda i Karim Benun smatra da je jedno takvo nepominjanje vlasništva nad srpskim nasleđem na Kosovu i Metohiji, poput onog u Makedoniji, uz fotografisanje Šiptara ili drugih nesrba kraj njih naijspravinija „depolitizacija“?

Sve to ne bi zaslužilo veću pažnju da takvu njenu priču baš niko nije kritikovao niti makar protestovao gotovo nedelju dana nakon te izjave! Možda su, ti čiji je posao i dužnost da to čine, umorni od tih lažnih a „najoštrijih protesta“ ili ne žele da ometaju proces otimanja srpskog nasleđa koji ne počinje sa njenim dolaskom u Srbiji, čak je bliži završnici. Upravo to što ona radi jeste kampanja za otimanje srpskog nasleđa i njegovog preimenovanja u tuđe! Sve će biti mnogo jasnije akopogledamo ko je Karim Benun koja je ispred UN-a obišla Srbiju.

Rođena Alžirka, privukla je na sebe pažnju knjigom kojom navodno osuđuje ekstremni islamski fundamentalizam (navodno, jer da nije tako ne bi zastupala onaj šiptarski na KiM). Nakon toga, kao profesor Međunarodnog prava, svoju karijeru intenzivno gradi u Americi. Njene radove objavljuju najprestižniji američki časopisi iz oblasti prava, posebno u oblastima gde preovlađuju problemi rastućeg islamskog terorizma. Jedan od njenih radova „Teror / tortura“ uvršćen je 2008. godine među deset najboljih svetskih radova iz oblasti prava. Njene radove objavljuju Njujork Tajms, Hafington post, Rojters… nakon čega je pozivaju da gostuje kao predavač i predstavi svoju knjigu širom Evrope i Amerike. Dakle svoju karijeru je izgradila u Americi što joj je donelo svetsku slavu a prošle godine je imenovana za Specijalnog izvestioca zaljudska prava u kulturi pri UN-u. Tako da je više nego jasno da je Karim Benun čovek američke administracije koja zapravo i stoji iza projekta „nezavisno Kosovo“ a da su UN paravan za ostvarenje tog zločinačkog poduhvata. Ako dodamo pri tom da je i sama muslimanske veroispovesti, uz sve navedeno, i sami smo mogli da sastavimo njen izveštaj i pre nego što je stigla u Srbiju.

Vest koju agencije i mediji u Srbiji nisu preneli. Karim Benun se susrela sa muftijom niškim kako bi se što bolje upoznala sa problemom paljenja džamije u Nišu i Beogradu koje su Srbi zapalili (u vesti islamske zajednice koja je ovo objavila, ne pominje se da je to bila reakcija na paljenje 35 srpskih hramova tokom martovskog Pogroma 2004. godine, koje su snage UN-a i NATO-a trebale da čuvaju a nisu) i još proterivanja i ubijanja preostalih Srba na KiM. Paljenje džamije rangirano je podjednako sa paljenjem srpskih svetinja.
Srpska aktuelna vlast se po pitanju očuvanja dokazala kao ni jedna do sada. Od seče hrasta u Savincu, koji se nije nalazio na autoputu i vrlo se lako mogao izbeći, ako je to razlog zbog koga je pokopana ranohrišćanska bazilika i preko nje prostrt auto-put da je svi gaze! Simptomatično, i ona se našla na trasui Koridora 10 koji povezuje pravac od Albanije, preko KiM, Niša pa dalje a Turskoj. I nije prva! Ni rečju protestovali što se stari nemanjićki grad Trgovište kraj Novog Pazara već decenijama potapa veštački dovedenim prilivom vode sa očiglednom namerom da se zidine potpuno uruše u blatu? Najdalje se otilo, opet sa nemanjićkom svetinjom, u potpunom i nepotrebnom potapanju Valjevske Gračanice, iskopanim i oštećenim moštima monaha i ostacima stanovništva sa groblja kraj nje. Uništavanje svake od ovih svetinja imalo je punu saglasnost iz vrha SPC.

Zar je realno očekivati da ti ljudi protestuju, da takvi zaštite srpku imovinu? Zato predstavnica UN-a za prava u kulturi može u sred Beograda da „osudi paljenje srpskih crkava tokom martovskog pogroma ali isto tako i dve džamije ‘na prostoru Srbije’ „!Srpskih 35 srušenih hramova izdvaja sa prostora Srbije i postavlja ravnopravno, rame uz rame, naspram dve džamije koje su ubrzo posle i u potpunosti obnovljene i to u svojoj oštroj osudi! One 132 crkve i manastiri srušeni posle 1999. a pre 2004. godine izgleda da spadaju u neku kategoriju koja kada pređe određeni broj, recimo 100, više nije za osudu?

Crkva u Đakovici srušena posle stupanja na snagu UN Rezolucije 1244, kada su mirovne snage UN-a preuzele kontrolu nad Kosovom i Metohijom.

Izveštavaj o njenim predlozima i sugestijama agencije završavaju očekivanom frazom da napadači moraju biti pronađeni i kažnjeni (ali ako budu i otkrije se etnički i verski motivisani zločin, kako onda to nasleđe pripisati Šiptarima koji ga planski satiru?).

Ona još kaže da „srpska strana treba da prizna i uvaži nasleđe kosovskih Albanaca“(!) na prostoru KiM, naravno ne navodeći koje jer ga na prostoru Kosova i Metohije nemaju ni u tragovima izuzev nekoliko starih kamenih kula za stanovanje! Skup tih kula potpuno je nebitan, čak ponižavajući, za kategoriju „nacionalnog nasleđa“. Ali drugim delom rečenice već razjašnjava da nije ni mislila na to nasleđe jer se poručuje da sa druge strane treba da bude prepoznat „značaj Srpske pravoslavne crkve na Kosovu“ i Metohiji! Ne manastiri, ne hramovi, već „značaj (prisutnosti) institucije“ što je sasvim jasna poruka svima da Srbi treba da svoje hramove „uvaže i priznaju kao nasleđe Albanaca“ uz zahvalnicu, najverovatnije usmenu, zbog „značaja koji je SPC ima(la) u tim manastirima“ tokom vekova, od kada su ih srpski kraljevi i ktitori podigli Bogu u slavu, narodu na ponos i molitvenu korist.

Da li je moguće da institucija svetskog značaja zastupa ovakvu kriminalnu kulturnu politiku stavljajući tako pod zaštitu zločine zvanično proglašenih teorista?

Ni njima nisu ostali dužni: UN autobus koji je prevozio Srbe raznet je minobacačkom granatom šiptarskih terorista. To niti je osuđeno, niti se pamti. No, žrtve su vakako bili uglavnom Srbi, materijalna šteta se podrazumeva u takvim misijama i spada u „rashod“.

Mora da je u toj priči nešto ipak prazno! Pa jeste, prazna su srca srpskih vlastodržaca, intelektualaca, umetnika i kulturnog s(l)oja krvopija koji žive na račun svog naroda na ovaj ili onaj način. Šest su dana prošla od tada i ni jedna oštra reč ni protest nisu javno upućeni zbog otimanja srpskog nasleđa sada i od UN-a.

A ko da se pobuni, oni nemušti gore pobrojani koji su još poslali ekipe stručnjaka na obnovu ostataka Novog Brda zarad promocije „kosovske istorije“ albanskih imigranata iz perioda posle Drugog svetskog rata? Oni koji su u Novom Brdu pronašli mač i odneli u Beograd na restauraciju pa tako sređenog vratili šiptarskom muzeju u Prištini? Šta bi oni mogli, i smeli, da kažu protiv onih čije sada već toliko poverenje uživaju da dobiju na restauraciju pa institucionalno „vraćaju“ tamo gde je pronađeno ali nekom potpuno novom vlasniku, bez porekla i ma kakve istorije na štetu sopstvene kulture i državnosti? Možda je, nažalost i bolje da se takvi ne oglašavaju, ali ima li onda bilo koga drugog da se tim povodom izjasni ili baš uopšte nema? Na kraju se može desiti samo ono što je izvestiteljka Ujedinjenih nacija za prava u kulturi i uradila u Beogradu. Nije jasno samo jedno, da li je ovo zaista kraj?


Piše: Ivan Maksimović

IZVOR: kmnovine.com