Tomislav Kresović: Prodaja i prodavci Srbije

Legalna špijunaža
Moć globalnog tržišta, razni uticaji i lobiji utiču da se sve više politički i državni establišmenti “prodaju” i postaju “prodavci” interesa svoje vlade i države za interese drugih vlada i država i raznih korporacijskih interesa. Tako smo u mogim državam sveta kao i u Srbiji svedoci da ministri, poslanici, partijki funkcioneri vladajućih koalicija budu interesno povezani sa stranim i domaćim kompanijama, rade “paralelno” i za strane interese i time su ne samo u sukobu interesa odnosno korpupcije, već “prodaju” državne interese, tajne i poslove kao svoje i na tome se bogate i šire svoje uticaje. Raditi za državu a zastupati “paralelno” interese druge države i vlade ili neke moćne kompanije je oblik državne i političke korupcije i predstavlja neku vrsta “virusa” u definisanju nacionalnih interesa i državnih razloga.

Milan Panić, prvi “ekonomskih ubica” Srbije
Među prvima u Srbiji koji su došli da vode stranu politiku u Srbiji kao “meka moć” pokušavajući da otvori Miloševića prema Zapadu odnosno prema SAD u teškim danima po Srbiju 1992. Godine bio je Milan Panić, “politički trojanac” Slobodana Miloševića. Milan Panić ne saom da je uništio kompaniju “Galenika” već je vodio proameričku politiku u Srbiji odnosno SRJ. Milan Panić je u ime vlasti Slobodana Miloševića “probio“ led stranih interesa i uticaja u Srbiji koji do danas traju prvo preko opozicije, kasnije preko prozapadne vlasti nakon 2000. godine do danas, Sve se završilo neuspehom po Milana Panića, ali je i kompromitovalo vlasti u Srbiji. Milan Panić je po prvi put demonstrirao i političku volju kada je izišao na izbore sa Miloševićem gde je izgubio, ali je formirao mrežu uticaja SAD i Zapada u Srbiji koja će 2000. godine doći na vlast. Tako se formirao nukleus za strategiju nametanja vlasti ili uticaja na formiranje vlada po preporuci ambasadora moćnih država u Srbiji. To je bila osnova za budući marionetski položaj svih narednih srpskih vlada.

Ministri lobisti i “ekonomske ubice”
Tako su unutar vladajućeg establišmenta formirani insajderi stranih ekonomskih i političkih uticaja povezani sa raznim korporacijama, vladama, stranim NVO ili tajnim službama. Početkom 2000. godina oformila se ministarska grupacija koja je došla na svoje pozicije iz instranstva pre svega Božidar Đelić, Kori Udovički, Radovan Jelašić i drugi koji su funkcionisali preko političkih mreža DS i G 17 plus. Finansije i krupni kapital bio je i ostao pod kontrolom moćnih insajdera i lobista oko Mlađena Dinkića od 2001. godine do danas bez obzira što Dinkića nema u vlasti. Dinkićev “duh” je pušten iz boce preko svojih saradnika u vrhu i Vučićeve vlasti od šefa kabineta do raznih savetnika. Dinkić je i dalje u “sedlu moći”, ali ne javno već preko svojih ljudi. Jedan moćni deo insajdera unutar vlasti su “pitomci” MMF i Svetske banke i Fulbrajtovci na globalnom zadatku. Među prvima je bio pokojni guverener NBJ dr Dragoslalv Avramović, a i svi kasnije bili više ili manje vezani za MMF i američke banakrske uticaje. Među ministrima su i zastpunici stranih banaka (Đelić, Pitić), ali i oni ministri lobisti domaćih kompanija sumnjivih biznisa poput ministra trgovine i kasnije poljoprivrede Slobodan Milosavljevića.

Tehnologija raspodaje Srbije?
Kako i na koji način se “prodaje” Srbija i njeni resursi i ko je sve u igri? Pored ministara u vladi već duže vreme angažovani su i strnai savetinici u ključnim ministarstvima koji su neka vrsta “ekonomske špijunaže” koja kupuje ili trguje informacijama od posebnog bizni značaja. Ministri u vladi “uveženi” u Srbiji koji su držali ili drže važne resore nosioci programa “ekonomskih ubica” koje prividno rade za vladu Srbije a realno za strane interese. Oni rade na institucionalnoj formi rasprodaje nacionalnim resursima, preduzećima u procesu privatizacije i dovode strane investitore od kojih uzimaju provizije i dele ih sa moćnim političkim faktorima. Većina poslova ekonomskog “čerupanja” funkcioniše preko šefova kabineta i državih sekretara, vladinih agencija koji “štite” ministra u procesu raznih “biznisa” koji su deo “sukoba” interesa. Preko ministarskih lobija pripremaju se zakoni koji su funkciji raznih stranih kompanija ili domaćih tajkuna, i oni su neformalni lobisti. Takvi zakoni idu u skupštinsku proceduru koju podržavaju po preporuci politički moćne grupe koje dalje lobiraju u skupštinskim odborima u parlamentu da bi se pojavili kao predlog zakona. Biraju su izvestioci zakona ispred vladajućih poslaničkih grupa a u igru ulaze i sami ministri koji “brane” predlog zakone vlade i skupštinskog odbora, i tako oni postaju zakoni proevropskog karakera koji odgovaraju interesima moćnih kompanija i investitora.Šta piše list “Poltika“: ”Da velike kompanije preko svojih ljudi mogu da utiču na to da država donese odluke koje su baš u njihovu korist ima primera i kod nas. Sigurno je najsvežiji primer to što se premijer Aleksandar Vučić prošlog septembra javno požalio da je sestra jednog aktuelnog ministra pokušala da reketira i njega i državu. Ubrzo je izašlo na videlo da se radi o Lidiji Udovički, sestri Kori Udovički, ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koja je bila zaposlena u američkoj kompaniji „Kontinental vinds” (vlasništvo njenog supruga Marka Krendala), koja je htela da gradi vetroparkove u Srbiji, s tim da im se plati čak tri puta viša cena od one koja je aktuelna u Srbiji. Afera je postala još interesantnija kada je u javnost dospeo snimak u kome se čuje da se Lidija Udovički žali Bojanu Pajtiću, predsedniku Demokratske stranke, da joj je direktor EMS-a Nikola Petrović, inače kum premijera, tražio reket. Afera se danima „vrtela”, akteri su poricali učešće i na tome se sve završilo.” Strani interesi pre svega Zapadni ali istočni (ruski i kineski) zainteresovani su za oblasti poput energetike, poljoprivede, IT-a, javnih infrastruktura. Unutar vlasti za strane interese biraju se poverljivi ljudi kao u slučaju NIS i Srbijegasa. Politka piše: “Naftna kompanija NIS je tako dve godine dobila ekskluzivno pravo da samo kod nje zemljoradnici mogu da kupuju dizel za svoje potrebe što je bilo pokriveno uslovima tendera da posao može da dobije samo ponuđač koji ima baš onoliko pumpi koliko ima i NIS. U krugovima bliskim vladi šuškalo se da su pre dve godine, u vreme pred raspisivanje tendera za nabavku pametnih brojila EPS-a, što je posao vredan 300 miliona evra, hodnici te iste vlade bili puni lobista domaćih kompanija.”
Model delovanja stranih kompanija je uticaj prekeo državnih struktura i državnih službenika. Korisite se moći raznih privrednih komora poput Nemačke,Američke, Britanske,Italijanske i drugih) koje prave svoje mreže .List “Poltika” piše “ Takođe je poznato i da je multinacionalna kompanija „Filip Moris”, koja je kupila fabriku cigareta u Nišu, u više navrata zapošljavala upravo službenike Ministarstva finansija, jer ono određuje visinu nameta na ovaj proizvod. Proizvođači cigareta u Srbiji znaju da se pohvale kako su u budžet uplatili silne milijarde, ali to baš i nije tako, jer su ih zapravo platili pušači koji su kupovinom paklice cigareta državi platili i PDV i akcizu.”.Sada su na delu i strane investicije poput neformalnih “hedž fondova” koje drže moćnici poput bivešg direktora CIA Dejvida Petreusa koji kupuje strateški važne kompanije po Srbije, računajući mogućnost “otkup” dugova za udeo u vlasništvu državno značajnih kompanija i resursa. Poznato je da strane kompanije pre nego što dođu u Srbiju obrađuju tržišne informacije preko svojih ljudi u Srbiji. Domaći “insajderi” im prave teren, lobiraju za njih u vlasti, i za to dobijaju poziciju, dobre honorare ili otvaranje boćnih firmi preko koji se prebacuje deo novca investitora.

Klub prodavaca Srbije
Ekonomski i politički insajderi rade na duži period postavljajući svoje mreže delujući kroz vlađauće partije i preko straih diplomata. List Poliitka piše: “Boris Tadić, bivši predsednik Srbije, po odlasku sa vlasti uhlebljenje je našao u „Telenoru”, odnosno njegovom savetodavnom telu za region i Evropu. Tadić se pravdao da nije tamo zaposlen, već da je član savetodavnog tela koje se sastaje nekoliko puta godišnje i da njegov posao nema veze za srpskim delom „Telenora”.” Telenor je preko vlade dr Koštunice i uticaja Mlađena Dinkića ali i Borisa Tadića oduzet od “Mobtela” kupovinom i sada je moćan sistem deo stranog kapitala kao i neke druge mobilne mreže u Srbiji. Nosioci promena nakon 2000. godine dobro su unovčili svoje fotelje, ali i osiromašili građane Srbije. Po pisanju “Politike” “bivšim ministrima ekonomije i finansija omiljeni je bankarski sector”. “Goran Pitić zadužen za odnose sa inostranstvom u prvoj petooktobarskoj vladi otišao je na mesto predsednika Upravnog odbora Sosijete Ženeral banke. Božidar Đelić je iz fotelje ministra finansija zaposlenje našao u Kredi agrikol banci, a sa funkcije potpredsednika vlade za evropske integracije otišao je pravo u francusku konsultantsku kuću „Lazard”. Bivši ministar finansija i ekonomije Mlađan Dinkić, koji je skoro deceniju odlučivao o ekonomiji i finansijama države, po odlasku sa vlasti zaposlenje je našao u banci kao član Upravnog odbora Sber banke. Bivša ministarka finansija, Dijana Dragutinović, vratila se u Narodnu banku Srbije, a nekadašnji guverner Radovan Jelašić je sa ove funkcije otišao pravo na mesto direktora Erste banke u Mađarskoj.” Dodatni uticaj u Vučićevoj vladi i vlasti od 2012. do 2014. računajuči i naredni period su moćni strani savetnici koji nisu savetinic “altruisti” koji vole Srbiju već imaju svoje interese. Veliki lobista je Toni Bler bivši britanski premijer i strateg vojne akcije NATO na Srbiju 1999. godine, sada je uvaženi savetnik po pozivu Aleksandru Vučiću pre svega za poslove sa Arapskim Emirantima u kojima je i Mlađen Dinkić. Preko političke sfere jačaju razni oblici korupcije, kupovine pozicija, lobisti ili su informatori i eksperti od poverenja. Većina stranih posebno večih kompanija koje imaju svoje “ispostave” po Balkanu deluju po principu tajnih službi. Tako utiču, vrbuju i ostvaruju interese. Sve se kupuje što valja po Srbiji i to je model neoliberalne ekonomije koju podržava i MMF. Srbiju tera da se zadužuje i da vraća dugove i tako se podržavaju politčke strukture u Srbiji koje suštinski nemaju samostalnost već poslušnost prema MMF. MMF daje pravo poslušnim vladama da “rade šta hoće” na unutrašnjem planu samo da ne ugrožavaju interese MMF i moćnih kompanija.

IZVOR: vidovdan.org

FOTO: Tanjug