Томислав Кресовић: Продаја и продавци Србије

Легална шпијунажа
Моћ глобалног тржишта, разни утицаји и лобији утичу да се све више политички и државни естаблишменти “продају” и постају “продавци” интереса своје владе и државе за интересе других влада и држава и разних корпорацијских интереса. Тако смо у могим државам света као и у Србији сведоци да министри, посланици, партијки функционери владајућих коалиција буду интересно повезани са страним и домаћим компанијама, раде “паралелно” и за стране интересе и тиме су не само у сукобу интереса односно корпупције, већ “продају” државне интересе, тајне и послове као своје и на томе се богате и шире своје утицаје. Радити за државу а заступати “паралелно” интересе друге државе и владе или неке моћне компаније је облик државне и политичке корупције и представља неку врста “вируса” у дефинисању националних интереса и државних разлога.

Милан Панић, први “економских убица” Србије
Међу првима у Србији који су дошли да воде страну политику у Србији као “мека моћ” покушавајући да отвори Милошевића према Западу односно према САД у тешким данима по Србију 1992. Године био је Милан Панић, “политички тројанац” Слободана Милошевића. Милан Панић не саом да је уништио компанију “Галеника” већ је водио проамеричку политику у Србији односно СРЈ. Милан Панић је у име власти Слободана Милошевића “пробио“ лед страних интереса и утицаја у Србији који до данас трају прво преко опозиције, касније преко прозападне власти након 2000. године до данас, Све се завршило неуспехом по Милана Панића, али је и компромитовало власти у Србији. Милан Панић је по први пут демонстрирао и политичку вољу када је изишао на изборе са Милошевићем где је изгубио, али је формирао мрежу утицаја САД и Запада у Србији која ће 2000. године доћи на власт. Тако се формирао нуклеус за стратегију наметања власти или утицаја на формирање влада по препоруци амбасадора моћних држава у Србији. То је била основа за будући марионетски положај свих наредних српских влада.

Министри лобисти и “економске убице”
Тако су унутар владајућег естаблишмента формирани инсајдери страних економских и политичких утицаја повезани са разним корпорацијама, владама, страним НВО или тајним службама. Почетком 2000. година оформила се министарска групација која је дошла на своје позиције из инстранства пре свега Божидар Ђелић, Кори Удовички, Радован Јелашић и други који су функционисали преко политичких мрежа ДС и Г 17 плус. Финансије и крупни капитал био је и остао под контролом моћних инсајдера и лобиста око Млађена Динкића од 2001. године до данас без обзира што Динкића нема у власти. Динкићев “дух” је пуштен из боце преко својих сарадника у врху и Вучићеве власти од шефа кабинета до разних саветника. Динкић је и даље у “седлу моћи”, али не јавно већ преко својих људи. Један моћни део инсајдера унутар власти су “питомци” ММФ и Светске банке и Фулбрајтовци на глобалном задатку. Међу првима је био покојни гуверенер НБЈ др Драгослалв Аврамовић, а и сви касније били више или мање везани за ММФ и америчке банакрске утицаје. Међу министрима су и застпуници страних банака (Ђелић, Питић), али и они министри лобисти домаћих компанија сумњивих бизниса попут министра трговине и касније пољопривреде Слободан Милосављевића.

Технологија расподаје Србије?
Како и на који начин се “продаје” Србија и њени ресурси и ко је све у игри? Поред министара у влади већ дуже време ангажовани су и стрнаи саветиници у кључним министарствима који су нека врста “економске шпијунаже” која купује или тргује информацијама од посебног бизни значаја. Министри у влади “увежени” у Србији који су држали или држе важне ресоре носиоци програма “економских убица” које привидно раде за владу Србије а реално за стране интересе. Они раде на институционалној форми распродаје националним ресурсима, предузећима у процесу приватизације и доводе стране инвеститоре од којих узимају провизије и деле их са моћним политичким факторима. Већина послова економског “черупања” функционише преко шефова кабинета и државих секретара, владиних агенција који “штите” министра у процесу разних “бизниса” који су део “сукоба” интереса. Преко министарских лобија припремају се закони који су функцији разних страних компанија или домаћих тајкуна, и они су неформални лобисти. Такви закони иду у скупштинску процедуру коју подржавају по препоруци политички моћне групе које даље лобирају у скупштинским одборима у парламенту да би се појавили као предлог закона. Бирају су известиоци закона испред владајућих посланичких група а у игру улазе и сами министри који “бране” предлог законе владе и скупштинског одбора, и тако они постају закони проевропског каракера који одговарају интересима моћних компанија и инвеститора.Шта пише лист “Полтика“: ”Да велике компаније преко својих људи могу да утичу на то да држава донесе одлуке које су баш у њихову корист има примера и код нас. Сигурно је најсвежији пример то што се премијер Александар Вучић прошлог септембра јавно пожалио да је сестра једног актуелног министра покушала да рекетира и њега и државу. Убрзо је изашло на видело да се ради о Лидији Удовички, сестри Кори Удовички, министарке за државну управу и локалну самоуправу, која је била запослена у америчкој компанији „Континентал виндс” (власништво њеног супруга Марка Крендала), која је хтела да гради ветропаркове у Србији, с тим да им се плати чак три пута виша цена од оне која је актуелна у Србији. Афера је постала још интересантнија када је у јавност доспео снимак у коме се чује да се Лидија Удовички жали Бојану Пајтићу, председнику Демократске странке, да јој је директор ЕМС-а Никола Петровић, иначе кум премијера, тражио рекет. Афера се данима „вртела”, актери су порицали учешће и на томе се све завршило.” Страни интереси пре свега Западни али источни (руски и кинески) заинтересовани су за области попут енергетике, пољоприведе, ИТ-а, јавних инфраструктура. Унутар власти за стране интересе бирају се поверљиви људи као у случају НИС и Србијегаса. Политка пише: “Нафтна компанија НИС је тако две године добила ексклузивно право да само код ње земљорадници могу да купују дизел за своје потребе што је било покривено условима тендера да посао може да добије само понуђач који има баш онолико пумпи колико има и НИС. У круговима блиским влади шушкало се да су пре две године, у време пред расписивање тендера за набавку паметних бројила ЕПС-а, што је посао вредан 300 милиона евра, ходници те исте владе били пуни лобиста домаћих компанија.”
Модел деловања страних компанија је утицај прекео државних структура и државних службеника. Корисите се моћи разних привредних комора попут Немачке,Америчке, Британске,Италијанске и других) које праве своје мреже .Лист “Полтика” пише “ Такође је познато и да је мултинационална компанија „Филип Морис”, која је купила фабрику цигарета у Нишу, у више наврата запошљавала управо службенике Министарства финансија, јер оно одређује висину намета на овај производ. Произвођачи цигарета у Србији знају да се похвале како су у буџет уплатили силне милијарде, али то баш и није тако, јер су их заправо платили пушачи који су куповином паклице цигарета држави платили и ПДВ и акцизу.”.Сада су на делу и стране инвестиције попут неформалних “хеџ фондова” које држе моћници попут бивешг директора ЦИА Дејвида Петреуса који купује стратешки важне компаније по Србије, рачунајући могућност “откуп” дугова за удео у власништву државно значајних компанија и ресурса. Познато је да стране компаније пре него што дођу у Србију обрађују тржишне информације преко својих људи у Србији. Домаћи “инсајдери” им праве терен, лобирају за њих у власти, и за то добијају позицију, добре хонораре или отварање боћних фирми преко који се пребацује део новца инвеститора.

Клуб продаваца Србијe
Економски и политички инсајдери раде на дужи период постављајући своје мреже делујући кроз влађауће партије и преко страих дипломата. Лист Полиитка пише: “Борис Тадић, бивши председник Србије, по одласку са власти ухлебљење је нашао у „Теленору”, односно његовом саветодавном телу за регион и Европу. Тадић се правдао да није тамо запослен, већ да је члан саветодавног тела које се састаје неколико пута годишње и да његов посао нема везе за српским делом „Теленора”.” Теленор је преко владе др Коштунице и утицаја Млађена Динкића али и Бориса Тадића одузет од “Мобтела” куповином и сада је моћан систем део страног капитала као и неке друге мобилне мреже у Србији. Носиоци промена након 2000. године добро су уновчили своје фотеље, али и осиромашили грађане Србије. По писању “Политике” “бившим министрима економије и финансија омиљени је банкарски сецтор”. “Горан Питић задужен за односе са иностранством у првој петооктобарској влади отишао је на место председника Управног одбора Сосијете Женерал банке. Божидар Ђелић је из фотеље министра финансија запослење нашао у Креди агрикол банци, а са функције потпредседника владе за европске интеграције отишао је право у француску консултантску кућу „Лазард”. Бивши министар финансија и економије Млађан Динкић, који је скоро деценију одлучивао о економији и финансијама државе, по одласку са власти запослење је нашао у банци као члан Управног одбора Сбер банке. Бивша министарка финансија, Дијана Драгутиновић, вратила се у Народну банку Србије, а некадашњи гувернер Радован Јелашић је са ове функције отишао право на место директора Ерсте банке у Мађарској.” Додатни утицај у Вучићевој влади и власти од 2012. до 2014. рачунајучи и наредни период су моћни страни саветници који нису саветиниц “алтруисти” који воле Србију већ имају своје интересе. Велики лобиста је Тони Блер бивши британски премијер и стратег војне акције НАТО на Србију 1999. године, сада је уважени саветник по позиву Александру Вучићу пре свега за послове са Арапским Емирантима у којима је и Млађен Динкић. Преко политичке сфере јачају разни облици корупције, куповине позиција, лобисти или су информатори и експерти од поверења. Већина страних посебно вечих компанија које имају своје “испоставе” по Балкану делују по принципу тајних служби. Тако утичу, врбују и остварују интересе. Све се купује што ваља по Србији и то је модел неолибералне економије коју подржава и ММФ. Србију тера да се задужује и да враћа дугове и тако се подржавају политчке структуре у Србији које суштински немају самосталност већ послушност према ММФ. ММФ даје право послушним владама да “раде шта хоће” на унутрашњем плану само да не угрожавају интересе ММФ и моћних компанија.

ИЗВОР: vidovdan.org

ФОТО: Tanjug