Миланко Ковачевић: СЛИЈЕПИ ПУТ ка Европској унији – Српски рулет 3

Суочен бруталношћу бомбардовања и страдањем цивилног становништва као и сулудим претњама НАТО пакта да ће потпуно “спржити земљу” С. Милошевић је морао прихватити преговоре у којима је успио добити потврду СБ УН да је “Косово” српско и да остаје српско, али цијена тапије је било привремено повлачење српске војске са Космета а о безбједности српског народа на тој територији, обавезу су преузеле УН – НАТО снаге инсталиране у име УН! Тако је судбина Срба на КИМ предата у руке НАТО савезника – шиптарских терориста! Следиће геноцид над Србима… Истовремено, настављали су се даљни притисци Запада на Србију, а посебно на њеног предсједника! Запад је схватио да, и поред свега, не може овладати Србијом док се не елеминише С. Милошевић… и док је Милошевић са народом чистио рушевине и кретао у велику обнову разрушене земље Запад је, с инструментализованим својим поданицима у Србији, кренуо у рушење Милошевића…
Стратегија је већ била разрађена – С. Милошевић и његов режим морају се прогласити за главног кривца за сва зла што су се десила на Балкану (а што ће индиректно подразумијевати и кривицу српског народа) те као такав Милошевићев режим мора бити осуђен и демонтиран (“како би се Срби ослободили кривице?!”) и замјењен новом демократском влашћу која ће сарађивати са Западом. Као доказ за злочиначку природу режима и кривицу С.Милошевића стално ће се медијски ”презентовати” поједини злочини који су се стварно десили у претходним ратовима; у Вуковару, Сарајеву,Сребреницу, па и на Косову итд. а који су извршени од стране неконтролисаних појединаца као и неких паравојних српских формација… они су, увећавани, карикарини и агресивно, на све могуће начине, медијски пласирани са циљем да дјелују на свијест народа – како би се ”уградио” злочиначки карактер српског народа, па чак и његова геноцидност (Запад није занимала истина…да су у Вуковару, уствари, борбе вођене између хрватских сецесионистичких усташких формација које су упале у град и кренуле са злочинима над Србима и регуналних јединица ЈНА, још увијек, постојеће савезне државе Југославије… у Сарајеву, гдје је живјело 200000 Срба, рат је почео нападом на Србе и Срби су само бранили своје дијелове града и то не све – није Сарајево било у блокади – град је био подјељен на српски и муслимански дио! а Срби су једнако гранатирали Сарајево као и Муслимани – свако је пуцао на противнички дио града. Највећа страдања цивилног становништва у Сарајеву су била, управо, српска – у муслиманском дијелу града, али и у српском насељу Неџарићи које је било под српском контролом!.. такођер, војну акцију у Сребреници, изазавао је вишегодишњи масакар над Србима у Источној Босни, када је побијено више од 3000 Срба; највећим дијелом, жена дјеце и стараца. Уистину, тада је, у тој акцији, дошло до освете унесрећених Срба и неких злочина над заробљеним муслиманским бојовницима; мада, није убијена ни једна жена,ни једно дијете – сви су организовано евакуисани на муслиманску територију по њиховој жељи… уствари, највећи злочини у Сребреници,све је више података, десили су се у режији Запада и њихових плаћеника… а иста технологија лажи Запада биће примјењена и за злочине на Косову…)
Запад је имао своји истину која је морала постати и српска…
Зато су Срби постали агресори, злочинци и кривци – и својом машинеријом зла, Запад је и успио! Срби су ”постали” криви!!! Та теза Запада – српска кривица, ће се,нажалост, имплементирати у многе српске главе – спаса није било; многи Срби ће почети носити кривицу у себи а ”кривица” ће учинити своје – похрлиће у скуте џелата са Запада! Нападаће свим средствима стварну жртву Милошевића, односно себе – српски народ! И тако…монструозни неокортички рат против Срба, све више је постизао зацртане циљеве. С. Милошевић ће поново постати ”човјек рата”, ” балкански касапин” и ”највећи злочинац” а што је имплиците подразумјевало велику, и највећу могућу, кривицу српског народа а самим тим и његову осуду. (Незаконито основани инквизиторски Хаски трибунал почеће ускоро тражити главу С. Милошевића!.. захтијевати да се С. Милошевићу и комплетном војном и политичком руководству свих Срба! суди по командној одговорности, чиме би Запад, њиховом осудом за “заједнички злочиначки подухват,’’ напокон скинуо терет систематских злочина са себе и сецесиониста као главних узрочника и иницијатора свих ратова. Суђења у Хашком трибуналу, управо ће за то послужити – да “овјере“ главне кривце за све ратове и злочине на простору бивше Југославије, чак и над Србима – а то су,наравно, Срби и њихов предсједник, С. Милошевић!)
Паклени план се успјешно реализовао… преузимањем медија, максималном пропагандом и улагањем великих средстава у тзв. Демократску опозицију Србије (ДОС) али и ангажовањем разних ”стручних” служби и организација – плаћеника (тајних служби, НВО, ОТПОРА, итд.) које су преплавиле земљу… извршена је индоктринација (чиповање) не малог дијела становништва у Србији а многи од њих и нису били свјесни да су ”обрађени” (а многи нису ни данас!) Измучени и обманути, многи Срби (као и све инструментализоване националме мањине у Србији) повјероваће у манипулације демократског Запада као и његових ”европских” промотера у земљи; одрекоше се ”сломљени” Срби свога достојанства, интегритета и националног идентитета и усвојише, исфрустрирани и „испрани“ ”нови систем вриједности” – ”да живимо као сав нормалан свијет”! (као Запад)
”Заборавише” своје историјско памћење и прихватише ”опчарани” Срби девастирану западњачку демократију и ”европејство” у име ”свијетле будућности” – продаше Срби (нажалост, велики дио) душу ђаволу – продаше “вјеру за вечеру”!!! Прихватише своју непостојећу кривицу и своју осуду! Расрбљени Срби! ће своје ништавило, сву своју муку и јед у мржњу преточити према режиму С. Милошевића али и према властитом народу и несебично се ставити на располагање српским непријатељима, постајући ударна песница Запада! Њихова мржња – разараће и њихове душе али и душе њихове браће Срба! (нажалост, није први пут – та појава Србе прати вијековима) Тако је Запад успио реализовати свој циљ – оно што није успио оружаном агресијом Запад је постигао у миру; доларско – “демократском”, психолошко – пропагандном агресијом! Неокортичким ратом против Срба!
Циљ је постигнут – кривица наметнута чиповањем Срба, који су стављени у функцију против самих себе! Аргументима силе и безочне манипулације – омча за Србе је спремљена! На “демократским” изборима, у режији Запада ”изборена” је побједа демократског кандидата опозиције која је овјерена великим насилним демонстрацијама 5. октобра (вођене прозападним организацијама и агентурама) паљењем скупштине и ТВ Београд а наставила се насилном тзв. револуционарном смјеном власти. Помоћу „кризних штабова“ (”комунистичких комитета”) преузета је преко ноћи сва власт у привредним и државним установама и настала је општа револуционарна пљачка уз прогоне свих оних који нису били до краја одани новом глобалистичком поретку, односно, западној демократији и њеној идеологији!
Србија је доживјела највећи ”демократски процват” западне демократије…

solana
Foto: news.bbc.co.uk

На власт у Србији је досао ДОС предвођен прозападним политичарима (З. Ђинђић и В. Коштуница) чије су улоге биле пажљиво и веома стручно ”разрађене” на Западу – они су “програмски” изабрани као личности које могу ”супституисати” лик С. Милошевића, односно, задовољити потребе српског народа у постојећем психолошком и менталном стању.
З. Ђинђић, носилац западног морала (проњемачки политичар) представљао је ”нову” Србију; ”модерну, реформаторску, демократску, слободну” – са потпуним негирањем националног идентитета и историје (то су за њега биле превазиђене и назадне категорије!) Историја је, уствари, према овом западном идеологу,вредна пажње само од сада, од доласка ДОС-а на власт, односно, од увођења ”западне демократије” у Србији. Живот и историја Срба почињу, управо од сада, и они су искључиво ”европски и савремени”! Наравно, као замјену за све деструкције према свом властитом народу и држави, урушавања свих правних и моралних норми (З. Ђинђић: ”Не треба се држати закона к’о пијан плота”, ”коме је до морала нека иде у цркву”, итд.) З. Ђинђић, вођа ”европских” Срба је нудио, по савјету својих ментора, велика празна обећања о бољем животу, која су надмашавала чак и некадашњу комунистичку ”свијетлу будућност”. Ипак, знали су западни стратези да један овакав човјек никад не може привући већину Срба па су нашли допуну – интелектуалца европских манира, некорумпираног и чистог,са још потпуно незамрлим српским националним геном који би могао постати та потребна спона за преостали дио Срба. Пронашли су В. Коштуницу. И тако, двојац са кормиларом је повео Србе у европски рај! Србија је добила нове “вође” – марионете Запада! а остала без “државника с манама,” С. Милошевића.
Наравно, увођењем прозападног демократског система ништа се (поготову набоље) није промијенило у Србији. Србија је (и поред вербалне “подршке” Запада) и даље остала суштински изолована и уцјењивана јер још увијек нису били остварени сви циљеви Запада! Она је и даље (још више!) понижавана и поништавана; и духовно, и морално-тражило се дно. Можда први и једини пут у својој историји (бар на кратко!) Срби су се потпуно одрекли себе у име неке обећане боље будућности – најновијег комунистичког раја који се сад звао, западна демократија! (а та опсјена, нажалост, још увијек траје код многих Срба!) Тако, највећи дио Срба поново, по трећи пут у задњих непуних сто година, заигра свој нови, самоубилачки српски рулет и прихвати (без било какве критичности и ограда) нову “религију” Запада – западну демократију (ЕУ – демонократију!) која са својом лицемјерношћу, искључивошћу и бруталношћу и сами, најтврђи, комунизам надмашује. Комунизам је бар бришући стари морал доносио неки нови а западна демократија свој опстанак веже на деструкцију и уништавање сваког морала! Комунизам, “ослободивши” човјека од свега остављао му је бар илузије а западна демократија “ослобађајући” човјека остави му пустош; остави га и без свијести и без савјести – народе у андроиде претвори!

Фото: news.bbc.co.uk, novosti.rs

Београд,2008. год.

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“

Мilanko Kovačević: MORALNO RASKRŠĆE SRBA

 

Narod koji je jedan od najstarijih evropskih naroda, narod sa velikim državotvornim, duhovnim I kulturnim nasledjem starim hiljadama godina, narod koji je prvi na Balkanu stvorio svoju državu ali I pomogao svim južnoslavenskim narodima da stvore svoj nacionalni identitet I državnost, dočekao je da početkom 21. stoljeća bude na rubu propasti – urušavanja svoje državnosti I nacionalne svijesti…

Malo je naroda na svijetu koji su u svojoj istoriji toliko stradali kao Srbi;
razapeti na krst I stalno napadani, oskrnavljeni I prokuženi,

Hrista zamjeniše!
Zašto?! Zašto?!
Ima li načina da Srbi izbjegnu Zlo, da ga zaobidju, preskoče… ili da ga bar umanje…

Da li je Srbija Nojeva barka… jesu li Srbi božji izabranici ili samo hulnici… ili je svemu krivo njihovo ognjište što ga na raskršću zasnovaše… ni na Istoku ni na Zapadu ni na Sjeveru ni na Jugu ili ili…

ili je, pak, stradanje, samo srpsko postojanje…

MORALNO RASKRŠĆE SRBA – FENOMEN „SLIJEPOG“ ČOVEKA
Vidovdan, 1389.

Srbija je u doba Nemanjića, po svim mjerilima, bila jedna od najrazvijenijih I najuspješnijih država svog vremena a Srbi su već tada u potpunosti stasali kao narod s punim kulturnim I duhovnim identitetom o čemu posebno svjedoče veličanstveni srednjovjekovni manastiri (najviše ih je na KiM) kao živi spomenici kulture I duhovnosti jednog naroda – ali, upravo te vrednosti srpske duhovnosti koje su nastale na temeljima izvornog pravoslavlja I srpskog svetosavlja najviše će I dijeliti Srbe od ostatka Evrope… ta stvorena posebnost, ta blistava duhovna vertikala koja je znatno nadmašivala svoje zapadnohrišćansko okruženje, ta moralna grandioznost Srba iz nje proizašla, upravo će I biti najveći razlog upornog izopštavanja Srba, od strane Zapada, iz novostvarane zapadnoevropske civilizacije (vatikansko – rimokatoličkog hrišćanstva koje se sve više udaljavalo od vrednosti izvornog hrišćanstva pretvarajući hrišćansku dogmu u pragmatizam – u moćno oružje manipulacije kako s drugim narodima, tako I s vlastitim masama).

Nažalost, Srbi nisu bili tada svjesni te činjenice, kao što neće biti ni dugi niz stoljeća ubuduće, a mnogi, naivni I zabludjeli ni danas, što će, pak, biti jedan od najvećih uzročnika srpskog stradanja kroz istoriju…

Unaprijed žrtvovana od hrišćanske Evrope, Srbija je ostala sama na evropskom braniku dok je azijatska neman nezadrživo nadirala sa Istoka… Uzalud su Srbi pozivali hrišćansku braću da im se pridruže I da zajedno dočekaju nadiruće zlo, odgovora nije bilo – samo će zvonjavina zvona pariskih crkava poslije kosovskog boja odati „priznanje“ Srbima za njihovu hrabrost I žrtvovanje…

Evropa izda Srbe I ostavi! – već tada Zapad nije imao problema sa odgovornošću, solidarnošću, savešću… već tada se na Zapadu samo brinula svoja briga, brinulo o svojim interesima – bilo je normalno žrtvovati Srbe (ostavljajući ih same na Kosovu da uspore prodor islamskih osvajača!) kako bi se oni, Zapad, spremili za rat; da dočekaju Turke pred Bečom I spasu sebe! Srbima je dovoljno dati samo lažna obećanja o pomoći I izraziti licemjernu solidarnost…

Da, već tada su na tlu Evrope paralelno rasla dva svijeta, dva različita sistema vrednosti; jedan zapadnoevropski, zemaljski usmjeren, sasvim interesan I pragmatičan, sve više bez duše I srca, Neba I Hrista – koji drugome sistemu, duhovnim Srbima pripadoše! To je prva činjenica – istina koja je, onima koji se smiju suočiti s njom, potpuno vidljiva (mnogi je Srbi, nažalost, ni danas ne smiju sagledati!) Zato je sasvim prirodno (i ništa tu nema čudno) da je Srbija, u kojoj je već prošao zenit Dušanovog carstva (razudjena I podijeljena po despotovinama) ostala sama 1389. god. – prva na udaru velike turske carevine. I šta sad?! Šta su Srbi mogli uraditi?! Ili dočekati silu uspravno (pa šta bog da) ili se pokloniti?! – to je bilo jedno od onih istorijski „zbijenih“ vremena kad „ili jesi, ili nisi“, kada svaki čovjek sebi I Bogu na crtu izlazi…

Raskršće!

Moralna drama Srba. Teška vremena traže donošenje teških odluka! Ne bira se izmedju dobroga I lošega već izmedju dva zla! To je uvijek tako u zlim vremenima I ne može biti drugačije, a narodi I veličina njihove odluke poznaju se po tome šta biraju – da li manje zlo sebi ostavljaju a veće potomcima koji dolaze ili pak veće na sebe primaju da bi manje ostavili potomcima. To je vječita moralna dilema koje svaki narod nosi u sebi! Tako je bilo I sa Srbima… jedni su zaboravljali i na otadžbinu I na slobodu I na buduća pokoljenja a drugi su bili svjesni svoje odgovornosti I pred Bogom I pred narodom… jedne simbolizuje Vuk Branković, kojeg je narod u svojoj epici prozvao najvećim izdajnikom srpskim, a druge car Lazar I devet Jugovića sa svojom svjesnom veličanstvenom žrtvom za „krst časni I slobodu zlatnu“. Na toj odrednici I pravi se prva dioba naroda; kako reče srpski vitez, Miloš Obilić, da se vidi „ko je vjera a ko nevjera”. Bila je to moralna raskrsnica Srba – I Srbi su kao narod položili teški ispit! Većina najpoznatijih Srba je donijela odluku: zlo ne priznati, dočekati ga uspravno, pružiti otpor – I pored pune svijesti o nemogućnosti pobjede nad Turskom imperijom, tada, najvećom svjetskom silom… Srbi ne pristaše da budu crvi zemaljski I izabraše carstvo nebesko! Ovjeri se I trajno zapečati kosovskim zavjetom I veličanstvenim moralnim kodeksom srpska duhovnost! Srbi spasiše dušu svoju I duše svojih potomaka!
Moralni kodeks kod Srba je nadjačao racionalno rasudjivanje, koje bi vjerovatno donijelo suprotnu odluku – prihvatilo realnost postojanja zla i pomirilo se s tim…da; da se razum pitao ne bi se pružao otpor sili… a možda bi tada I dalje postojali jaki, zdravi I sposobni Srbi (a ne žene, starci I bogalji) I možda bi I dalje živjeli u zemlji Srbiji ali to više ne bi bila Srbija I oni ne bi više bili Srbi. Postojali bi a ne bi – izgubili bi svijest o sebi I o svom postojanju! Tako, kao što kod Srba samo može biti: srpsko bježanje od stradanja bilo bi I konačno srpsko propadanje I nestajanje, a zemaljsko srpsko stradanje vodilo je spasenju I opstanku! Srbi su izabralu teži, mučenički put; otpor, stradanje I nebesku slavu – nebesku Srbiju!

Zemaljska Srbija je morala biti porobljenja ali je zato nebeska ostala slobodna. Poraz je Srbe u najveću pobjedu odveo! Ima trenutaka u životu svakog čovjeka I svakog naroda kada se I nesvjesno donosi odluka – ili vječni život ili vječna smrt. Srbi su na Kosovu donijeli tu odluku. Svojim stradanjem I fizičkim umiranjem, kao njihov učitelj Hrist, izborili su se za vječni život – stvorili kosovski mit koji je veličanstvenom epskom narodnom poezijom ovjeren I u srpske duše pretočen. Tu, u kosovskom zavjetu, je ishodište I srpske duhovnosti I srpskog etičkog kodeksa; tu je I nebeska Srbija I kult uzvišene žrtve – što ni jedan narod u Evropi nema! Snaga tog mita je neuništiva i ostaće zauvijek utisnuti u sva srca srpska… kosovski mit će, ubuduće za sva vremena, hraniti Srbiju I snagu joj vraćati… i Karadjordju, prvom oslobodiocu moderne Srbije i hiljadama drugih znanih I neznanih junaka koji će se žrtvovati za ideale – ta svjest o neophodnosti da se žrtvuje za svoj narod I njegovo duhovno opstajanje ostaće trajno u svakom Srbinu. (I proćiće vijekovi da bi se kod nekih, pod uticajem zapadnog sistema vrednosti, izgubila) a hrabri srpski vitezovi (bez obzira na ideologiju) kao vječiti pobjednici nad zlom, postaće najsvjetliji dio srpske istorije – Miloš Obilić, Sindjelić, Gavrilo Princip, major Gavrilović, Sava Kovačević, Tepić I mnogi drugi znani I neznani. Taj kult svjesne žrtve postao je jedna od glavnih odrednica srpskog duhovnog identiteta, njegove veličine I snage.

Srbija je, posle boja na Kosovu polju, polako nestajala kao država jer je fizička snaga njenog naroda turskom sabljom sasječena I prepolovljena; ali nestankom fizičke snage naroda rasla je jedna nova velika, duhovna Srbija – rasla je duhovna snaga Srba! Ustvari, iako, potlačeni I robovi, Srbi su poslije kosovskog boja, sve više stasali I jačali – duhovno se razvijajući na blagodetima srpskog mita o Kosovu I kosovskom zavjetu… postajali su nebeski narod jer zemaljski (fizički) nisu još uvijek mogli biti… ali je zato duhovno carstvo slobode njima pripadalo kao što je pripalo I njihovom uzoru, najvećem stradalniku na zemlji – Isusu Hristu… Vijekovi su prolazili… porobljena zemaljska Srbija je roptala u bolu I stradanjima a duhovna, nebeska Srbija, sve se više dizala… Ta, hrana za Srbe; duhovnost Nemanjićke Srbije I kosovskog zavjeta ostala je zauvijek u srpskom narodu opjevana u veličanstvenoj narodnoj epici, jednoj od „najvrednijih I najljepših na svijetu
(kako reče genije, njemački pjesnik Gete) Tragična sudbina Srba, u pjesmu pretočena, biće nepresušni izvor srpske nade, vjere I snage koju nikakve svireposti I zvjerstva azijskih (I drugih) osvajača nisu mogli uništiti. Srbi su još čvršće čuvali svoje bogomolje I vjeru, svoje svetosavlje I krst časni sa kojim su ponosno umirali a novi junaci, hajduci I uskoci otimali su od silnika slobode I bogatstva koliko su mogli I sirotinji raji dijelili… Glavni I najveći nosioci srpske duhovnosti u obogaljenoj I porobljenoj Srbiji bili su, ustvari, narodni pjesnici – guslari, bogalji, slijepci! A slijepci najbolje vide! – slijep čovjek gleda unutrašnjuim duhovnim očima kojima se ne vidi ovozemaljska ružna realnost; ni glad ni bijeda sirotinje raje, ni poniženja I stradanja u ogoljelom I nesretnom ovozemaljskom životu – on, zapravo vidi sve to ali I daleko više; sav smisao I veličinu čovjekovog postojanja! Zato se I desio srpskom narodu taj uzvišeni I neprevazidjeni uzlet u duhovnu sferu: „krst časni I sloboda zlatna“, nada, vjera I ljubav a ne mržnja – jesu smisao ljudskog življenja, te zato u srpskoj poeziji kao I životu Srba mržnja ne postoji! – što je još jedna odrednica koja će ih dijeliti od mnogih – i izazivati još veću mržnju prema njima!!! Slijepi čovek je svoju nesreću I stradanje prihvatao kao nešto prirodno I normalno, ne kao hendikep, nego kao dar; najviše što je od zla moglo stati u njegovu dušu je blagi prezir u teškim trenucima – I inat kojim ga je njegova tragedija obdarila.  
Tako je fenomen „slijepog“ čovjeka, ustvari I obdario Srbe svim glavnim karakteristikama njihovog karaktera I najvećim dostignućima njihovog duha, sa svim njegovim specificnostima, koje će, pak , donositi nove nevolje I nesporazume… izazivaće često nerazumijevanje kod drugih, bijes, pa čak I mržnju; što ce Srbe voditi u nova stradanja a ta stradanja će, opet, još više isticati I jačati sve izuzetnosti srpskog duha…

Vječiti krug!!!

Slijedi nastavak iz ciklusa „Srbija Nojeva barka“