“SVOJ PUT KA GOSPODU NALAZI SE U NACIONALIZMU, LjUBAVI PREMA SVOJOJ OTADžBINI I SVOM NARODU!“ Veliki intervju Dragoslava Bokana

Iako je napisao scenarije za brojne važne filmove i režirao velika dela srpske kinematografije, te napisao književna dela koja predstavljaju nacionalno blago ove zemlje, Bokan se pre svega predstavlja kao ličnost, ličnost koja traga za suštinom.

Svoj put ka Gospodu nalazi u nacionalizmu, u ljubavi prema svojoj otadžbini i prema svom narodu.

Kako su izgledali vaši profesionalni počeci?

  • Početak svih početaka je trenutak kada sam studirajući filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu osetio da sem rokenrola, pop kulture, američkog filma i onoga što smo instinktivno prihvatili svi mi sa te klase koji smo studirali zajedno: Dinko Tucaković, Mihajlo Stanić, Miloš Pavlović i još nas nekoliko. Osetili smo da postoje i neki drugi putevi. Milan Mladenović je, na primer isto kao i ja išao u 11. beogradsku gimnaziju. A to traganje za istinom počelo je negde 80-ih. Na neki način sam bio prinuđen da napustim sve svoje rediteljske ambicije i da živim u svetu u kome nema dublova, u kome je bol stvarna, ali je efekat neuporedivo veći nego kada bih radio uslovnjen zabranama. Takav život počeo je za vreme mojih studija na akademiji. Da sam sa stavovima kakve imam danas hteo da upišem akademiju, nikada ne bih bio primljen, ali srećom, postojalo je neko sudbinsko proviđenje, koje omogućava nešto drugačije.

S obzirom na to da ste se prisetili Milana Mladenovića i Gileta, šta je vama zajedničko, a šta je razlika?

  • U stilu i psihologiji ima dosta sličnosti, ima nešto i u ritmu, rokenrola. To daje neposrednost, pokretljivost, nema izbegavanja kad kao „kiša oko Kragujevca“, ne mora da se razmišlja, neposrednost je tu. Neposrednost je prečica ka istini, za razliku od strategije koja je fantastična u odnosu sa nekima, ali u odnosu sa svojima je strategija besmislena. To je ono što spaja Gileta, koji se bacao u publiku i Milana Mladenovica koji je udarao u gitaru i takođe odjekuje njegovim rečima osećanje. Sve to isto postoji i kod mene, na drugi način. Ritam rata je veoma sličan ritmu rokenrola, sličniji ritmu rokenrola nego što su to politika ili karijera. Svi smo hteli da živimo život. Spajala nas je potreba za duhovnošću. Milan je tragao za pravdom, a ja sam došao pred pravdu vere u Boga na pravoslani način, otadžbinski, na način naših predaka, kroz ono što bismo mogli da nazovemo Svetosavlje. Svi smo tragali i tragamo za nečin, a nikoga od nas nije uspeh interesovao. Zanima nas da dođemo do svojih odgovora.

Da li je razlika u tome što je Milan Mladenović na početku rata imao antiratni bend, dok ste se vi zalagali za odbranu srpstva?

  • Kada je počeo rat, on je nastavio da živim onim predratnim životom. To je bio neki način odbacivanja laži, jer oni su videli u našem nacionalizmu laž i suvu politiku kojom će se neko koristiti, a okrvaviće se i stradati neki drugi. Za razliku od njih ja sam video i mogućnost nekog drugačijeg pristupa srpstvu. Video sam da su postojale konkretne muke i problemi u takvoj retorici. Na mene je uticalo dubinski smisao nacionalizma, kao nečeg što spaja, razjedinjene ljude u postkomunističkom društvo. Dobili smo mogućnost da idemo u crkvu, na liturgiju, da nešto čitamo što ranije nismo mogli… Ja sam svoj put našao u otadžbinskoj literaturi.

Gospodine Bokan, danas posle svih životnih i profesionalnih iskustava da li sebe više doživljavate kao režisera ili pisca ili je nešto drugo u pitanju?

  • Vremenom sam shvatio da ti kostimi koje oblačimo u životu, te uniforme, da su to samo okolnosti, a da je suština ličnost, koju gradimo kroz naše iskustvo i kroz ono što otkrivamo. Čovek vrlo brzo saznaje da je ambicija jedna dvodimenzionalna, prazna. Postoji suština, a potreba za smislom je naš put, put ka nečem važnom, a ne samo ka nekim uspehom koji dođe i prođe. Sa te strane mi je važno šta je u tom kostimu, u toj uniformi. Zbog takvih stvari ja ne želim da učestvujem u politici, odnosno u konkretnoj politici, partijskoj, predizbornoj, jer time bih gurao ljude, kao čarobnom frulom da glasaju za mene u neku kutijicu. Tako ne bi bili moji prijatelji, braća, moj narod nego samo neki fanovi, navijači. Konkretan odnos sa ljudima kojima pokušavam da menjam život je da ih ubedim u to, da je centar tamo gde je Hristos, a sve što je dalje od Hrista provincija. Možete da živite u duhovnoj provinciji na ivici samoubistva, praznine i besmisla, a da živite na Dedinju u nekoj kući, kao profesor Beogradskog Univerziteta, ili neke visoke londonske škole, potpuno je svejedno. Smisao je centar. Provincija je mesto koje su nekada dobijali, u staro vreme, u Rimu vojni veterani, vojnici, da tamo žive. Provincija je jedno lepo mesto gde se živi, a ne u nekoj gužvi. A svi žele da idu negde. Ima neka čuvena fraza, kada dođu mladi reporteri pa pitaju „Imate li mesta za izlazak?“ Izlazak iz čega, odlazak iz čega? Često kada izađu negde uhvati ih neki neizdrž, pa idu na neko drugo mesto. Nakon pola sata, sat idu na neko treće mesto, zato što im je samima sa sobom dosadno. Zato ljudi samo putuju, pa zaboravljaju gde su bili, gde se neko mesto nalazi, godima zabrave gde su bili uopšte.

To je varljiva fatamorgana koja čini da se osetiš kao da živiš. A možeš da živiš samo kad imaš stavove, kad si ukorenjen u neku tradiciju, kad nisi samo balvan koga neko pomera sa jednog na drugo mesto. Nego si kao hrast, stojiš na nekom mestu, znaš gde si i znaš zbog čega si tu, šta je tvoja dužnost. Na utakmici Crvena zvezda – Bajern se pojavio jedan fantastičan slogan, koji daleko prevazilazi stadion i sport – „Hrabrost je vaša dužnost“. Naša dužnost je da budemo hrabri, naša dužnost je da budemo uz svoj narod, da ostanemo uz one koji nam možda nisu slični, kao u Prvom svetskom ratu, kada su u istom rovu bili studenti iz Minhena, Berlina i Londona i seljački sinovi – nešto ih je povezivalo. Mnogo dublje neko poznavanje na primer Šilera, Šekspira ili nekog naučnika. To je, dakle, meni najbitnije. Traganje za suštinom mog postojanja u živom lancu, koji ide od mojih predaka kojima ne znam ime, preko onih prethodnika kojima znam ime i o kojima sam dužan da razmišljam. Nacionalizam je civilizacijska tekovina. To nije pećinski odnos među ljudima, nije ljudožderstvo kao što pokušavaju da nas nauče naši neprijatelji. Nacionalizam je kada se „rodoljubavno“ povežemo oko zajedničkih vrednosti.

Postoje li niti koje spajaju nacionalizam i kosmopoltizam?

Naravno da postoje. Nije poznavanje stvari, radoznalost, obrazovanje smetnja da neko bude nacionalno određen. To se nije desilo ni u slučaju Jovana Cvijića, ni u slučaju Nikole Tesle, Pupina, Slobodana Jovanovića, Borisava Pekića i tolikih drugih. Grupa talentovanih nacionalista je neuporedivo jača od grupe antisrba. Antisrbi su proizvod modernog vremena, pojavili su se između dva svetska rata, pre toga nisu ni postojali, a posle Drugog svetskog rata u uslovima ideologije komunizma se pojavila jedna grupa takvih.

Šta je Dragoslav Bokan rekao o Kosovu i Metohiji, situaciji u regionu i drugim temama možete pogledati na video-snimku:

Jovana Ćirković / Saša Rajković

Nacionalist

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *