Svetlana Nikolić: Deca kao najtraženiji srpski artikal i „sigurna izvozna šansa“

Postupak,  pod službenim nazivom  “međunarodno usvojenje”, od strane najvećeg broja vlada u svetu kodifikovan je, kao klasična trgovina.  U zemljama koje su vodile istragu,  ustanovljena je teška zloupotreba u vrhu socijalnih službi. Grantovi kojima su “darivani” visoki činovnici u ministarstvima, kreću se do 30 000 dolara po detetu. Trafiking, korupcija, i svirepa zlostavljanja dece kod inostranih usvojilaca, doprineli su da najveći broj zemalja u svetu poslednjih godina, odustane od prakse prekograničnog usvojenja. U Srbiji je koncetracijom  ovlašćenja, “pod jednu šapu”, ciljno i strateški u socijalnoj zaštiti, montiran  ključ korupcije i trafikinga. Resorno ministarstvo je operativni partner međunarodnih trgovaca. Posluje kao regrutni centar. Deca se po slovu zakona ekspeduju kao roba sa buvljaka.

Postupak,  pod službenim nazivom  “međunarodno usvojenje”, od strane najvećeg broja vlada u svetu kodifikovan je, kao klasična trgovina

Protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja iz 2005 god i uputstvima o primeni  iz 2006. predviđa se hitnost postupanja kada postoji “sumnja da je dete životno ugroženo”.  Rizikom se smatra: nezaposlenost, “migracije”porodice i uslovi stanovanja, anomalije deteta..Zlostavljanje i zanemaivanje,  kvalifikuje kao ono koje se desilo, i hipotetičko, koje se može dogoditi.. A prinudna, hitna mera, zarad “najboljeg interesa deteta”  predviđa  izmeštanje od roditelja, ili staratelja.

 Šumom akata pod “zaštitom” u  naslovu, na udaru se našla gotovo cela srpska sirotinja.

Dete je životno ugoženo ako je neuhranjeno sa “manjkom potkožnog masnog tkiva”, “neadekvatno obučeno”, ako kuća u kojoj stanuje “nema ispravne instalacije”.  Zanemareno je, ako mu se “ne obezbede naočare”, ako se “ne vodi kod lekara”, “ne imunizira”, “ne vodi kod defektologa” (kada zaostaje u govoru).

 

  

 Nesreća nikada ne ide sama. A siromaštvo  često sa depresijom, invaliditetom, urođenim mentalnom inferiornošću roditelja, koji “rizici”  u startu ograničavaju mogućnosti pristojnijeg života. Kao ugrožavajući  “po život deteta”,  radi  njegovog “najboljeg interesa”, rezultiraju  “izmeštanjem” od roditelja.

U slučaju telesnog kažnjavanja dete se oduzima od roditelja, kada postoji trag pruta ili kaiša. Ako je roditelj udario dete a ne postoje  tragovi povreda, smatra se da je pokušao da ga povredi..  Dete se izmešta iz porodice do epiloga pred sudom, koji će odlučiti  da li će takvom roditelju  potpuno ili delimično uskratiti roditeljska prava. (Opet više prisutnije u siromašnim porodicama, gde dominiraju egzistencijalni strah, stres, nervoza).

Priručnici i praktikumi, debelo finasirani od međunarodnih fondova, od 2005. godine do danas, nisu uspeli da markiraju sve situacije,  indikovane, za hitnu meru odvođenja deteta.  Kako bi se, organima starateljstva  ostavila neograničena autonomija i proizvoljnost za ovu meru,  dovoljna je sumnja takz. stručnih radnika.

Zakonom o braku i porodičnim odnosima, do 2005 godine,  potpuno usvojenje nije bilo moguće ako deca imaju žive roditelje. Šanse da strani državljani  usvajaju našu decu, ako ne  isključene, bile su  otežane, pošto je o tome trebalo da se pitaju,  republički ogani uprave za zdravstvo i socijalnu politiku. Zakonom o porodici iz 2005. godine, nastaju kapitalne izmene. Uvodi se samo potpuno usvojenje. Mogu se usvojiti deca i živih roditelja!  Šansu da usvajaju našu decu  dobijaju i stranci, a suverena prava i ingerencije, kod stranih usvojitelja. ministar u toj oblasti.

Po svojoj intrigantnosti, socijalna zaštita je decenijama bila skrajnuta, na margini.  Dok  se na drugim frontovima  lomila koplja, podgrevale  senzacije,  u socijalnoj zaštiti, daleko od fokusa  javnosti,  mogli su da prolaze i karavani.  Tako je neopažano, prošao  Porodični zakon 2005. godine  kao i  2015. god.  bez prethodne javne rasprave, stručnih tribina i sl.  Zakon  omogućuje   da deca i pored živih roditelja, mogu biti  potpuno usvojena, i bez ikakve  saglasnosti roditelja  ukoliko su lišeni roditeljskog prava. Usvojenjem se menjaju svi podaci deteta u matičnoj knjizi rođenih!  Biološki roditelji nemaju pravo uvida u matičnu knjigu rođenih, niti postoji obaveza usvojitelja da detetu kažu  istinu?!   Moć da odlučuju o sudbini dece,  koncentrisana je u Centrima za socijalni rad,  koji su pod kapom ministarstva, a   po pitanju usvojenja ministu su poverena  eksluzivna prava: čl. 99, 101,316. Zakona o porodici.  Poodvojene su procedure i nadležnosti, kada je reč o usvojenjima, naših i stranih  građana.  Za usvojenje stranim državljanima,  prava su poverena lično ministru:  čl. 103 i 312 ZOP.  S druge stane,  postupak usvojenja, za naše građane  predviđa dugotrajno administrativno mrcvarenje, psihološko, i socijalno preispitivanje, koju sprovodi organ starateljstva, gde se mogu tražiti mišljenja  i “drugih specijalizovanih službi”.  Čekanje na tom skeneru, sa potpuno neizvesnim ishodom može da potraje i godinama.

Do 2005 godine,  potpuno usvojenje nije bilo moguće ako deca imaju žive roditelje. Zakonom o porodici iz 2005. godine, nastaju kapitalne izmene. Uvodi se samo potpuno usvojenje. Mogu se usvojiti deca i živih roditelja!

Strane državljane zakon  u potpunosti  oslobađa birokratske procedure domaćih organa! Za njihove želje, lično je nadležan ministar?! Ovako zakonsko rešenje u potpunosti je inkorporirano, sa međunarodnim sporazumom Hague Convention on Protection of Children and Co-operation in the field of international adoption, koji je u Srbiji na  snazi od 01. 04. 2014 godine.  Haškom konvencijom o zaštiti dece i saradnji u oblasti  međunarodnog usvojenja, država je široko otvorila vrata stranim usvojiteljima. Izvorno je nastala 1993 godine, ali je njen sastavni deo akt  pod  nazivom   Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions, koji je oktobra 2000-te godine potpisao tadašnji američki predsednik Bil Klinton.

Prema ovom  aktu,  jedina  adresa, u Srbiji, za ispunjenje zahteva stranih državljana, je ministar. Postupak je efikasan, a deci se nakon usvojenja, briše identitet i zemlja porekla! Ovim dokumentom, skivenim pod krovom tkz. Haške konvencije, otvara se saradnja države i međunarodnih, profitabilnih agencija  u transakciji dece, što je u našem socijalnom sistemu potpuni novitet.  Na veb stranicama ovih posrednika, Srbija se prezentuje  kao zemlja  koja potpada pod  Hašku konvenciju, i  celi postupak pred srpskim vlastima,  kažu,  može biti završen za “ kratko vreme”.

Od 2005. godine, svi akti u toj oblasti, pripremani su  u skladu sa takz. Haškom konvencijom.  Pozivaju se na “najbolji interes deteta”, koji doslovno  tumače,  “kao interes deteta,  ne roditelja”. Kao da su ti interesi, po prirodi stvari, aksiomu, međusobno oprečni,  suprotstavljeni jedni  dugima. U skladu sa tom  konstrukcijom, procenu, interesa deteta,  preuzela je država.

U Srbiji se godišnje više od šest stotina  dece izmešta od roditelja u ustanovu, ili drugu porodicu.  Ukupan broj dece koja su  prošle godine, umesto kod roditelja, živela kod hranitelja,  iznosi oko 6. 500. Po ugledu na Skandinavske zemlje, Srbija je preuzela koncept, prislinog oduzimanja (izmeštanja) dece od roditelja, bez istražnog postupka, dokaza, ekspresno,  bez odluke suda. Svedočenja,  koja se pojavljuju poslednjih meseci, teško da ostavljaju ravnodušnim:

 Gorici Milojković iz Velike Ivanče, Centar za soc. rad u Mladenovcu, oduzeo je dete, od dvadeset dana. Uslovi u kojima živi sa roditeljima i braćom,  jesu oskudni, ali je dete toplo dočekano u porodici. “Rodila sam zdravog dečaka dva dana pred Novu godinu, iz Centra za soc. rad kažu da mora da ga vode, ne dihtuju nam pozori”. Na pitanje “gde joj  vode dete”, odgovoreno joj “da to nije njena briga”.

U Srbiji se godišnje više od šest stotina  dece izmešta od roditelja u ustanovu, ili drugu porodicu

Razlog za oduzimanje deteta, do odluke suda, koji će odlučiti da li je Gorica podobna za roditeljstvo, osim siromaštva su  i  “smanjene mentalne sposobnosti”.  Nije li pravo na rađanje,  ustavna kategorija? Kao i zaštita telesnog i duševnog integriteta!? Ovi stručnjaci, za brigu o deci, su dete otrgli od majčinog mleka!

Mnogi su čuli za potresnu priču porodice Trkulja, čiju je šestogodišnju devojčicu, Centar za soc. rad Zvezdara, oduzeo i smestio u ustanovu. Roditelji opisuju viđenje sa detetom, pošto je odvedeno  u oktobru 2017.godine:  dete ih grli, grčevito steže, u suzama moli da ga vode kući, kaže “ne može više da bude tu”! Roditelji nemi, nemoćni! Viđenja roditelja sa detetom su se nastavila u odobrenim terminima, a dete je, bilo sve tiše. Gotovo da je prestalo da govori, bez izraza lica, usporeno, pospano, odsutno. Roditelji su izrazili sumnju, da je dete pod sredstvima za umirenje. Tokom novogodišnjih praznika, međutim, uskraćeno im je bilo i viđenje. Izbezumljeni od tuge,  bez objašnjenja su vraćeni kući. Da bi im prilikom sledeće posete,  bilo rečeno “da ne mogu videti dete, jer je u karantinu”.

Godine 2012. donet je Pravilnik o zabranjenim postupanjima zaposlenih  u socijalnoj zaštiti „Službeni glasnik RS“, broj 8 od 3. februara, 2012., kojim se u čl. 7 Pravilnika, zabranjuje emocionalno zlostavljanje korisnika.

 “Emocionalno  zlostavljanje, je postupanje zaposlenog koje korisniku nanosi emocionalnu patnju ”. Emocionalnim zlostavljanjem se naročito smatra:  izolacija, odnosno ograničenje kretanja…. zabrana kontakta  sa članovima porodice, i drugim  značajnim osobama.  U emocionalno zlostavljanje se ubraja :  izlaganje zbunjujućim ili traumatskim događajima  (napr. nasilju, koji ugrožavaju život, zdravlje i razvoj).

 Ali  stručnjaci ne mare za pravilnike! Dete stavljaju iza rešetaka! Prema  papiru, koji se pojavio na internetu, otac deteta pati od  “depresije” a porodica “nema adekvatne higijenske uslove ”.   Iz Gadskog centra za soc. rad,  ne žele da se izjasne!  Kažu:“ štite podatke o deci”! Valjda, po  ugledu na  razradjen sistem u Skandinavskim zemljama, gde su podaci o legalnoj otmici dece, “službena tajna” !

Vesna Miljković, iz Ćićevca je bila hraniteljka. Dete je uzela na čuvanje kada je imalo 20 dana. Kasnije se ustanovilo da dete ima blage smetnje u razvoju, ali je za Vesnu, kako kaže, “ona bila anđeo”. Tražila je literaturu na interentu kako bi joj pomogla u  razvoju, obilazila lekare, upisala u vrtić.  Po oceni onih koji su je nadgledali, bila besprekorna, sa devojčicom,

Želela je, da je usvoji.  Centar za socijalni rad u Čičevcu, međutim prelazi u nadležnost Centra za socijalni rad i hraniteljstvo u Kragujevcu.  Za nju nastaje tortura. Za  devojčicu horor.

-Dete su par puta vodili u centar odakle se ona vraćala skroz smušena, neraspoložena, gurala bi mi se u krilo i samo ćutala. Kada je pitamo šta se dešava, tužno nam je odgovarala “da je to tajna”! Pomutili su joj razum skroz. Strašno mi je kada  pričam i ponovo proživljavam sve to”.

Napominje da je dete bilo veoma vezano za nju i njenog supruga, za svoju sobu, krevet,  dvorište, vrtić.

Molila sam, nemojte ljudi, poremetićemo sve što smo postigli, unazadićete dete.! Ništa nije vredelo, doslovno su,  izvukli dete iz kreveta. Ona izlazi, a osmeh joj zaleđen, oči ogromne, strah.. Molila sam Boga samo da ne pati mnogo da joj da snage da prebrodi to što joj se desilo i pitam se, zar je moralo to da joj dogodi !? Ne samo što je ostavljena od bioloških roditelja, nego su još došli da je otmu od nas koji smo je voleli i koji ćemo je uvek voleti, koji smo ginuli da je naučimo nečemu i podignemo kako treba!

Upad u kuću i odvođenje gotovo u pidžami, primenjuje se  u slučaju najozloglašenijih  krivičnih dela. Pritvoreni dobija pravo na kontakt sa rodbinom i advokatom. Deci koju odvode, oduzimaju sve. Deca se otržu  od najbližih koje imaju i  jedinog kutka u životu koji su osetili svojim,  svog krveta, igračaka, sredine u kojoj su osetili toplinu, i koja je deo njih.

Devojčica od 8 godina, u  porodici profesorke dr. Mile Alečković,  je imala optimalne uslove, ishrane, nege, obrazovanja. lepu odeću, poklone.  Ovo dete, siroče sa Kosova, Mila je uzela pre dve godine i spasila iz stanja u kome se nalazilo u ustanovi gde je bilo smešteno.  Bez zdravstvene knjižice, sa kvarnim zubima, vaškama,.. ekscemom. Uz psihološku i emotivnu podršku detetu i novi kvalitet života,  dete je počelo da stiče svest o sebi,  osećaj pripadnosti, samopouzdanja. Došli su jednog jutra, i  gotovo u papučama je odveli. Šta je sa “najboljim interesima deteta”?  Psihološki slom! Šok! Trauma!

— Moj integritet ne mogu da uruše. Nju su emotivno ubili. Ni gestapovci nisu tako odvodili decu, rekla je prof. Alečković,  i izrazila  bojazan, da devojčicu žele da prodaju strancima.

 –Devojčica je  negovana, vaspitana, zdrava,  pametna. Namirisali su dobar plen! Postoji matrica, modus operandi s kojom nastupaju “socijalni centri”. Upadne njih nekolliko! Dete otržu, uz asistenciju policije! Izmeštaju u jednu,  drugu, treću hraniteljsku porodicu, dok mu ne izbrišu svu memoriju. Kad ga psihički slome, prodaju ga  kao biljku!

 Prema svedočenjenjima  roditelja i staratelja,  “socijala” je  postala poprište moći i straha. A shodno pravilima i proceduri  iz takz. Haške konvencije  i  meka  za unosan biznis. Postupak usvojenja  odvija se preko posredničkih agencija,  prema pratećem aktu Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions  iz 2000-te. Zainteresovanim pojedincima i parovima sa Zapada, nezavisno od  rodnog i seksualnog opredeljenja, posrednici obećavaju dete u “kratkom roku”, u skladu sa naručenim propozicijama i cenovnikom. Neke od posredničkih firmi, su partneri resornog ministarstva VS. Potpis na  transakcije, za decu iz Srbije, daje  ministar. (Sada Zoran Đorđević, rotacijom sa Aleksandrom  Vulinom posle afere sumnjivog porekla novca, dok je bio na čelu socijalne zaštite). 

 Od aprila 2014. god,  kako su nam odgovorili:  “ ministarstvo operativno sarađuje sa agencijom Adoptionscentrum iz Švedske, agencijom Atidhaieled iz Izraela,  Creixserjunts iz Španije,  i američkim agencijom  HOPSCOTCH ADOPTIONS  INC”,  (koja usvaja decu  iz  Jermena, Ukrajine, Bugarske, Gane, Guane, Maroka). Posrednici  koji su takodje, na svom portalu označili Srbiju kao svog partnera su:  Opening Door i Hope International ( usvaja decu iz Bangladeša, Liberije, Haitija, Ukrajine). U tkz. non profit galimatijasu, kako bi se približili plenu, neke se predstavljaju isključivo “humanitarne”,  nekomercijalne,  poput američke  COCI, koja osim Srbije, saradjuje sa Kenijom, Haitijem, Ukrajinom, Bosnom (od rata).  Prema  zvaničnim podacima koje je dostavilo Ministarstvo za zapošljavanje, rad i socijalnu politiku, stranim  državljanima od 2014.  dato je  90-toro dece.  Ukupno 185, od 2006 godine, od kada je u primeni izmenjen Porodični zakon. Najviše u Švedsku  (85),  SAD (57), Kanadu (10), Španiju (8)…

 Od  2000-tih godina do danas na Zapadu je stvorena industrija trgovine decom. Da bi sve bilo “po zakonu”,  nacionalna zakonodavstva država potpisnika, od 2000-te su prilagođavana  takz. Haškoj konvenciji kao krovnom zakonu.  Svoju legislativu po pitanju usvojenja,  među prvima su prilagodile: Švedska, Norveška i Finska. Da bi legalizovale usvojenje  dece  od strane istopolnih parova, ove zemlje su u periodu 2001-2003 godine donele Zakon o registraciji homoseksualnih zajednica.  Ovim su u pogledu prava na usvojenje  izjednačeni sa heteroseksualnim zajednicama.  Parovi, ili pojedinci,  angažuju  posredničku agenciju,  koja će im za novac, uslišiti zahteve po pitanju propozicije deteta.  Posrednik se obraća direktno “Central authority”-tiju, zemlje s kojom  je uspostavio saradnju,  u Srbiji  resornom ministru. Za decu, koju bilo gde u svetu usvajaju  građani US,  troškove skrivene i javne, delom pokriva država.  Iz fondova formiranih u te svrhe, usvojiteljima se pokrivaju troškovi  agenata, puta ..i “drugi troškovi”. Dobijaju  bonuse, oni sa debljim novčanikom, i značajne poreske olakšice. Sistem je doveden do savršenstva. Zakonski, sve pokriveno. Siromašne dece puno. Od kraja devedesetih, biznis cveta.

 U tekstu” Seksualna orijentacija posvojitelja i najbolji interes djeteta”, hrvatska autorka koja je analizirala promenu nacionalnog zakonodavstva unutar zemalja članica EU,  u svetlu ( u mraku),  prava na usvajanje dece istopolnih parova, kako bi bili izjednačeni sa pravima  heteroseksualnih zajednica,  zaključuje:

Kristalno je jasno, da je time  zanemarena svrha i smisao najboljeg interesa deteta. Takvim postupkom najbolji interes deteta izgubio je bitku s nadmoćnijim interesom,  odraslih.   To što činimo nije dobro za decu, većina sveta to ne odobrava. Ali od zaglušujuće tišine dečijih vapaja, i blasfemičnih poklika (pojedinih) odraslih koji dopiru daleko, naprosto više nikoga i ništa ne čujemo! Ili ne želimo čuti?! Ne  razaznajemo  dobro od lošeg, budućnost od propasti. 

Floskula o“najboljem  interesu deteta”  u službenoj upotrebi  u svetu i kod nas,  instrument je prinude, i zločina u najavi.. Za nevladine i vladine službe, koje se po vokativu bave zaštitom dece, izvor je unosne zarade i korupcije. Sistem je zatvoren. Jedna adresa u državi “Central authoity”, sarađuje sa profitabilnim lancima, ista suvereno vlada bazom podataka o deci za usvojenje,  propisuje pravila vođenja baze podataka (koji je službena tajna) , ista uspostavlja niz drugih pisanih i nepisanih pravila,  podzakonskim aktima konstituiše prava na rad, indoktrinira kadrove, rešava po žalbama roditelja i staratelja, i nadgleda egzekucije koju sprovode “stručnajci” u okviru  sistema. Ovakva koncentracija moći u jednoj instanci-ministru, shodno zakonu, lišena je svake kontrole institucija spolja,  pod budnim okom samo nevladinog sektora,  kreatora ovog sistema, u sistemu. Tamo gde su deca, tu je i novac. Ali  u toj oblast, u Srbiji, kao i na Zapadu,  ne važe evropske tekovine o uzbunjivačima i transparentnosti.  U zemlji strahovlade,  ubijena je  svaka  kritička misao i pravo na raskrinkavanje  hipokrizije. Stotine je priča širom Srbije, koje  nikada neće ugledati svetlo. Na  mentalno i emotivno ubistvo dece, struka zavrenički ćuti.

Vlast je već započela& kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju! Budući naraštaji već su bezecovani!

Hrvatska autorka, koja je 2006. god, uradila analizu izmena nacionalnog zakonodavstva pojedinih zemalja članica EU, u susret pravima istopolnih parova,  insinuira u zaključku, “na propast u budućnosti”. To ne važi, za Srbiju!

Vlast je već  započela  kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju!  Moguće da će dati i koju crkavicu  u te svrhe?!  Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu.  Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala „izvoznu šansu“.

 Izvor:NSPM