Све је отишло до(ђавола)…

Пише: Вук Јовановић

Све је отишло до(ђавола), до њега лично, до његових одаја, а ми сједимо раме уз раме са дотичним – у буквалном смислу. Ко је за то крив? На кога уперити прстом? На кога подићи камен и казнити га као библијску курву ?

Ми смо криви, сви ми заједно, а подићи камен на себе самог био би велики гријех, зар не? Све екстрем до екстрема, супер его до супериорнијег ега, тврд став до још тврђег, кад би само мало „оладили“ гдје би нам крај био? Зато што увјек идемо из крајности у крајност, час смо жртве фашизма, час смо већи фашисти од Павелића (по идеологији владајуће партије, про-нато усташке творевине Монтенегро), час смо комунисти а час четници (Србија – од Слобе до Томе), час пљујемо по цркви , час дајемо прилоге, час се волимо час презиремо. Нажалост, нема средине.

Ето дочекасмо да се у СПЦ-у почну политички дијелити, попут Звезде и Партизана, на југ и сјевер, што значи да би овим координатама Амфилохије био „Гробар“ а Иринеј „Делија“. Биће то „паклен“ дерби, чини ми се. На жалост не постоји она чувена „златна средина“ за коју није случајно речено ЗЛАТНА, јер она најдуже траје, највише сија и вриједи, за разлику од свега што је брзо, колико год да било добро – кратко траје.

Због тога су нас лако поразили Шиптари (зар то не звучи исто као штакори ?), зато су нас поразили и сви остали. А опет, нисмо ми толико лоши у бити, испадосмо наивни. Врло лако се навикавамо на лоше а много тешко од истог одвикавамо. Увијек тражимо лакши пут како да дођемо до циља а на крају увијек одемо тежим (Проклетије). Чак и када ратујемо, не можемо попут свих нормалних земаља један на један или пет на пет, него морамо сами против цијелога свијета и то без штита и мача, само инат и „она работа“.

Такав менталитет се најбоље осликава у кошарци. Србија до финала дође непримјетно и врло очекивано а крене са реченицом „немамо шта да изгубимо“. А онда у финалу под обручом видимо Владимира Штимца и Маркуса Казинса и схватимо да се ту управо дешава немогуће, све је ту против математике и статистике и све супротно од бројева и прорачуна, зато је то ствар вјере у чуда, а самим тим вјере у Бога. Последњи пут смо у финалу играли против Срба (није лапсус – Србија vs Српска дијаспора) и били поражени. Од Драгића, Дончића чак је и тренер био Србин – Игор Кокошков. Није први пут да је Србија поражена од саме себе, како у кошарци тако и на осталим пољима, понајвише на Косову пољу. А такви порази се ређају све чешће и колико ми се чини нема им краја.

Наш главни град је „на води“ а сви штакори на пољу, Косову пољу. Цитирајући Ничеа у Заратустри: „Бог је мртав“, заиста јесте а за њим ће умријети и српски народ који ће тада и званично постати НЕБЕСКИ. У овим потоњим временима често људи изговарају кроз кратак уздах двије ријечи које су уједно и два једина рјешења – ДЕЦА И СЕЛО. Што се тиче села – ливада може без човјека али човјек без ње не може, што значи да је човјек на издисају не и ливада, ливада увијек дише пуним плућима. Исто важи и за стоку, може она да пасе без човјека али човјек без стоке не може да се храни. Када је реч о дјеци, не треба их „правити“ (нису урмашице да би се правила), треба их стварати, подизати, гајити и вољети, али тамо гдје има смисла, поред штакора- није баш паметно.

Извор: ИН4С