SV.VLADIKA NIKOLAJ O KOSOVSKOJ KNjIZI I KOSOVSKOJ NAUCI

…Vidovdan hoće poklonike. Vidovdan traži pokajnike. Vidovdan zahteva očišćenje od mržnje, sebičnosti i sujete. Vidovdan zapoveda izmirenje s Bogom i sa braćom. Vidovdan grmi prokletstvom na izdajnike narodne vere i narodne misije. Vidovdan otvara vid za carstvo nebesno, i krepi volju na žrtvu za to carstvo. Vidovdan opija ljubavlju prema Hristu. Vidovdan hrabri, snaži, i deli vence slave. Vidovdan traži pokajnike…

Dolazimo vam kao poklonici, o bogataši moravski, čuveni po bogatstvu vere, poštenja i rodoljublja.

Da se poklonimo zajedno s vama jedinome živome Bogu, kome su se klanjali i oci naši, i svecima Božjim, koje su oni svečarski slavili kao i mi.

Da se poklonimo svetim vitezovima kosovskim, koji na poziv čestitoga kneza žuriše kroz ovaj grad na osvećenje Ravanice, kao što posle nekoliko godina žuriše na poziv istog čestitog kneza na Kosovo Polje Ovde da se raduju svetlosti krsta i slobode, tamo da poginu za krst i slobodu. U Ravanici da se nauče putu besmrtnosti, na Kosovu da plate cenu besmrtnosti.

Kao poklonici želimo da u svetoj kneževoj zadužbini nađemo ublaženje i osnaženje dušama našim. Jer živimo u velikom vremenu, koje je kao i svako veliko vreme ispunjeno gorčinom zbog slabosti ljudskih, koje smetaju da se svi ljudi pokažu dostojnim ovog velikog vremena Dve su vrste gorčine i dve su vrste slabosti, jedna gorčina dolazi nam sa strane, od rođaka, a druga iznutra, od braće; i ova druga nam je gorčija. I dve su vrste raslabljenja. Jedno je od straha rođačkog spolja a drugo je od nejedinstva braće iznutra; i ovo drugo je opasnije.

Ko će nas ublažiti i osnažiti ako ne sveta crkva večni izvor i blaženja i osveženja? I gde bi se mogli bolje ublažiti i opasati snagom, nego baš u onoj svetinji, u kojoj je vođ svete vojske Kosovske svoju gorčinu blažio i svoju slabost u snagu obraćao? Zaista, nigde bolje nego nad grobom njegovim, u svetoj Ravanici njegovoj, koje ste vi revnosni čuvari, o moravske kćeri i sinovi Lazarevi!

Dolazimo vam kao poklonici. Ali dolazimo vam i kao pokajnici. Da se pokajemo za grehe svoje i za grehe narodne. Ne pomaže poklonjenje bez pokajanja. Biti poklonik a ne biti pokajnik, to ne znači biti poklonik, nego turist. A mi smo daleko od toga da ovaj 550 Vidovdan proslavimo kao turisti.

Vidovdan hoće poklonike. Vidovdan traži pokajnike. Vidovdan zahteva očišćenje od mržnje, sebičnosti i sujete. Vidovdan zapoveda izmirenje s Bogom i sa braćom. Vidovdan grmi prokletstvom na izdajnike narodne vere i narodne misije. Vidovdan otvara vid za carstvo nebesno, i krepi volju na žrtvu za to carstvo. Vidovdan opija ljubavlju prema Hristu. Vidovdan hrabri, snaži, i deli vence slave. Vidovdan traži pokajnike.

Dolazimo vam i kao poklonici i kao pokajnici. Ali vam dolazimo i kao učenici. Da zajedno sa vama otvorimo starostavnu Knjigu Kosovsku i pročitamo još jednom list po list Nauku Kosovsku.

Ravanica

Manastir Ravanica
Zadužbinarstvo

Na prvom listu piše: Zadužbinarstvo. — Sve za dušu, dušu nizašto. To je hučna baritonska nota koja gudi kroz svu našu krštenu istoriju. Bolje izgubiti glavu nego svoju ogrešiti dušu. Sa takvim ubeđenjem narod ne potrebuje nikakve druge zakone. Briga o duši dovoljna je da zameni i učini izlišnim stotine zakona. Bez tog ubeđenja, pak, bez te brige o duši, hiljade zakona ne mogu sprečiti narod da ne podivlja i ne pozveri. Pored drugih zadužbina oci naši i preci posle prvog Vidovdana strojili su mnoge divotne crkve, u slavu Božiju, na korist svome narodu i za spasenje svoje duše. Svetac i vitez, knez Lazar, ktitor je nekolikih takvih zadužbina, od kojih je Ravanica najdragocenija.

Srpski narod ostao je dosledan zadužbinarskoj ideji i osobini svojih otaca do današnjeg dana. Posle Svetskog rata, samo za poslednjih dvadeset godina, naša zemlja ukrašena i osveštana sa blizu hiljadu novih crkava. Podignuto ih je više za ovih dvadeset godina nego za sto ranijih godina.

Narod veruje da će ga to spasti. I mi to tvrdo verujemo. Bog više ceni duševnost neko kulturu. A naš narod je duševan, duševniji od mnogih drugih naroda koji se hvale kulturom, i koji cilj života pogrešno prenose iz žive duše ljudske u mrtvu kulturu.

Gle, žeđ čovečanstva u naše vreme nije za kulturom nego za duševnošću. A duševnost je tamo gde i zadužbinarstvo, gde briga i trud za dušu, gde se milostinja čini za dušu, gde se crkve zidaju za dušu, gde se čak i carstvo zemaljsko žrtvuje za dušu.

Čitajući ovaj prvi list Kosovske Nauke mi se ispunjavamo ljubavlju prema našem slavnom narodu. Pa iako ga često rezilimo i pozivamo na pokajanje, mi svetlo gledamo u budućnost njegovu. Jer su nam poznata mnoga groblja u kojima su za uvek zakopane mnoge kulture, a nije nam poznato ni jedno groblje gde je duševnost nasilno zakopana a da nije vaskrsla i još većim sjajem zasijala. To nam svedoči i Kosovo. Duševnost je besmrtna. Duševnost je bila, jeste i mora ostati ideal našeg naroda. Kad tad ona mora postati ideal svih naroda u svetu.

Svečarstvo

Prevrnimo sada drugi list. Na drugom listu Kosovske Nauke piše: Svečarstvo. Večeras je navečerje sv. proroka Amosa, navečerje svečarske slave kneza Lazara. Ni na bojištu, uoči same bitke, čestiti knez nije zaboravio slaviti svoju slavu. Tako pre 550 godina. A pre dvadeset godina srpski vojnici slavili su svoje svečarske slave u vlažnim rovovima čak i usred ljute borbe. Tako je silno ukorenjeno svečarstvo u narodu Svetosavskom. Ni jedan narod u svetu ne slavi toliko svece Božije koliko srpski narod. Ima li tome razloga? Ima, i to krupnog.

Mi ne slavimo takozvane velike ljude. Ima među velikim ljudima u istoriji i opakih neprijatelja čovečanstva. Ima ih i nečistih, bezbožnih, neduševnih, sebičnih, grabežnika i ubica. Među svecima Božijim nema takvih. Oni su svi bogoljubivi, čovekoljubivi i narodoljubivi. Oni su svi bliski Bogu i narodu, srodnici Božiji i prijatelji narodni. Sveci su veći od najvećih ljudi u istoriji. Bolji od najboljih; korisniji od najkorisnijih, i aktivniji od najaktivnijih, jer oni silno dejstvuju i posle telesne smrti svoje, kako svedoči i ćivot svetog Lazara.

U Knjizi sudbe prorečeno je, da će poslednje carstvo u svetu biti carstvo svetaca Božijih. Kada se izređaju carstva velikih ljudi, i carstva zverska, onda će, veli, sveci Svevišnjega preuzeti carstvo na vek veka. Duboki smisao svečarstva kod našeg naroda jeste vera u ovo proročanstvo. I najuzvišeniji ideal našeg naroda jeste sveti čovek, t. j. čovek odrešen od zemaljskog carstva, čist od nepravde i sujete; ispunjen ljubavlju prema Bogu, neustrašiv pred smrću; rečju čovek duševan, čovek kalendarski. Kada se budu takvi sveti ljudi počeli smatrati idealom po svoj zemlji, onda će čovečanstvo biti srećno. Otuda je naš narod nosilac jednog naprednog i spasonosnog ideala, biblijskog i proročkog, koji će na kraju krajeva sav rod ljudski, sada trzan i rastrzan od naduvenih zemaljskih veličina, morati prihvatiti i usvojiti.

Predanost volji Božijoj

Na trećem listu Kosovske Nauke piše: Predanost volji Božijoj.

Spasitelj sveta naučio nas je da u Očenašu govorimo Bogu: Da bude volja Tvoja! I u Svojoj molitvi pod golgotom On je rekao: Oče, neka bude ne kako ja hoću nego kako Ti hoćeš. Čestiti knez Lazar kolebao se u Kruševcu, kome carstvu da se privoli, zemaljskom ili nebesnom; kojoj volji da se pokori, ljudskoj ili Božjoj. Najzad se privoleo carstvu nebesnom i pokorio se volji Božjoj. To je presudno uticalo na tok svetske istorije.

Do današnjeg dana naš narod govori: volja Božja! I kad se neko rodi i kad neko umre, narod kaže: volja Božja! I kad uspeva i kad strada i pada — volja Božja! Što je od Boga, slađe je od meda.

sv.carlazarmosti

 Ćivot sa moštima sv. Cara Lazara u Ravanici

Pokornost volji Božjoj ideal je našeg naroda. Sve zlo u naše vreme dolazi otuda što svak svakome hoće da nametne svoju volju; što se o volji Božijoj tako slabo vodi računa kao da ona i ne postoji. Međutim, svaka ljudska volja, koja je suprotna volji Božijoj, jeste zla volja. Od zle volje pati čovečanstvo, i patiće sve dotle dokle se ne bude potpuno pokorilo Božjoj volji, onako kao Lazar i njegovi vitezi; onako kako Lazarev narod misli i govori. Pokornost volji Božjoj, taj ideal našeg naroda, mora kad tad postati univerzalni ideal čovečanstva.

CarLazar-210x300

Viteštvo

Na četvrtom listu Kosovske Nauke ispisana je reč: Viteštvo. Nikad naš narod nije smatrao viteštvom kad jači čovek pobedi slabijeg čoveka ili kad neki obesan i silan narod raskopa ognjište i uništi slobodu nekog malog naroda. Viteštvo je kad slabiji u odbranu neke pravde pobedi jačeg. Marko Kraljević ispovedao se i gorko kajao što je jednu ženu Arapku ubio. To nije bilo viteško delo. A viteško delo Markovo bilo je kad je nasilnike pobedio: Arapina sa tri glave i Musu sa tri srca.

Viteštvo je uvek žrtva. Ono nije vezano za spoljašnu pobedu niti poraz. Kosovska vojska pošla je na žrtvu. I ona se sva žrtvovala. Bitku je izgubila ali pobedu nije izgubila. Telo je izgubila ali dušu nije izgubila. Zemaljsko je carstvo palo ali je nebesno ostalo. Azijska poplava zahvatila je samo prizemlje, a visoki čardaci ostali su nedirnuti.

Viteštvo, shvaćeno kao odbrana pravde, kao žrtva za istinu Božju i kao zaštita nejači, ideal je Kosovski, ideal našeg naroda do današnjeg dana. Za takvim idealom vapije danas ceo svet. I kad tad takvo viteštvo moraće postati ideal celog roda čovečjeg.

Svetinja

Na petom listu Kosovske Nauke piše: Svetinja. Budite sveti jer sam Ja sveti, zapovedio je Bog Stvoritelj. I naš Sveti Sava imao je za program, da srpski narod učini svetim narodom. On nije ograničio svetinju samo na crkvu, niti ju je zatvorio u zidine bogomolja. On nije želeo samo svetu crkvu nego i svetu prosvetu, svetu kulturu, svetu dinastiju, svetu vlast, svetu vojsku, svetu državu, sveti narod. To je sveta vojska, sva u oreolu svetinje; vojska koja se borila za svetinje narodne, za svetinje hrišćanske, za svetinje evropske.

sv.carlazarruke

 Svete mošti sv. Cara Lazara

Ako neko pita, kakav je danas ideal mase našeg težačkog naroda, može mu se odmah dati pouzdan odgovor: Svetinja. Narod svim srcem želi svetu crkvu, svetu školu, svetu kulturu, svetu dinastiju, svetu vlast, svetu državu i – svetu vojsku. Da, i svetu vojsku. To jest, vojsku koja nije pljačkaška, ni otmičarska, ni nasilnička, nego viteška odbrana istine i pravde Božje i – kad treba – viteška žrtva za istinu i pravdu Božiju. Narod posle Kosova nije kukao za izginulom vojskom na Kosovu, nego je sastavio i izrekao svoj sud:

„Sve je sveto i čestito bilo,

I milome Bogu pristupačno“

Dokle takav pojam svete vojske ne uđe u srce i razum svih naroda, ja ne vidim kako će se svet odbraniti od varvarizma, rušenja. i propasti.

vidovdan1

Milosrđe i nežnost

Na šestom listu Kosovske Knjige naslikan je lik viteške devojke, Kosovske devojke. Taj lik pokazuje nam: ideal milosrđa i nežnosti.

Na sedmom listu opisan je lik viteške majke, Jugovića majke. Taj lik nam pokazuje jačinu i hrabrost jedne hrišćanske i srpske majke.

Da li ovde da prekinem ili da produžim? Kosovska Knjiga ima još mnogo listova. Na svima njima ispisani su u pojedinostima uzvišeni ideali našeg naroda i prestavljeni na stvarnim, istorijskim ličnostima.

Ne možemo sve pročitati u jedan mah ono što je narod čitao pet stotina godina. Knjiga je vrlo velika, vrlo duboka, veličanstvena, kao neko peto Jevanđelje. Prekinimo ovde, da bi nastavili drugi put.

No posmotrimo još samo poslednji list. Dok su svi ostali listovi ispisani crvenim slovima po belom polju, onako kalendarski, svetački, dotle je ovaj ispisan tamnim slovima po crnom polju. Voleli bi da ga ne čitamo, ali moramo. Hteli bi da ga istrgnemo i bacimo u oganj, ali se ne da. Na ovome listu piše: Izdaja.

vidovdan

Tri Vuka

U istoriji srpskoj zabeležena su imena tri izdajnika, sva trojica sa imenom — Vuk. Kad je Sveti Sava uređivao treću vlast u srpskom narodu, Vukan se javlja kao izdajnik. Kad se Lazar borio na Kosovu Vuk se javlja kao izdajnik. Kad je Karađorđe vodio ustaničku borbu, Vujica se javlja kao izdajnik. U odsudnim časovima svi ovi vukovi pokazali su se kao lisice.

No svi presudni događaji u istoriji sveta imali su svoje izdajnike. Prototip svima njima jeste onaj Juda koji je Boga izdao. Ne može ni biti niko izdajnik svoga naroda i pravih narodnih vođa ko najpre nije postao izdajnik Boga.

Da li je veliki gospodin Vuk izdao na Kosovu svesno ili nesvesno, to je bezrazlično. Bez svake sumnje, pre nego što je izdao svetu vojsku Kosovsku on je morao izdati narodne ideale u duši svojoj. Morao je izbaciti iz svoje duše narodne ideale, i na mesto tih, svetih i nebesnih ideala, ispuniti dušu svoju zemljom.

Ja ne verujem, da u Jugoslaviji danas ima svesnih izdajnika. Ali se bojim, da ih ima nesvesnih

To su oni koji teže da Kosovsku ideologiju odbace, Kosovsku Knjigu pocepaju, Kosovsku Nauku pogaze.

To su oni koji bez straha Božijega stvaraju razdor u narodu, da bi se oni istakli kao sudije među zavađenim, radi trule slave i trule dobiti.

To su oni kod kojih je samoljublje jače od ljubavi prema narodu, od ljubavi prema Srbima i prema Hrvatima, od ljubavi prema Kralju i Otadžbini.

To su oni koji liče na velikaše pred Kosovskom bitkom, na velikaše koji su drobili carstvo na komade i otimali se o vlast i čast dok je azijski sultan stajao na granici sa svojom fanatičnom vojskom.

To su oni za koje je časni krst suviše teško breme a sloboda zlatna suviše krupna moneta.

Mi ih ne možemo imenovati po imenu kao što je Miloš imenovao Kosovskog izdajnika na carevoj večeri. Možda se i oni sami ne osećaju kao izdajnici. Takva im je škola; tako vaspitanje, suprotno kosovskoj Nauci.

Ali pre nego što padne kletva Kraljeva i kletva narodna na njih i na decu njihovu mi ih pozivamo na pokajanje. U ime Svetoga Save, i u ime Kosovskih vitezova i u ime srpskohrvatskog naroda mi ih u ovome dramatičnom času svetske i naše istorije pozivamo, da se pokaju. Da promene svoje misli i svoje srce. Da se povrate narodnim idealima. Neka počnu zidati gde ruše, i miriti gde zavađaju, i uzdizati gde obaraju.

Neka obraduju i nas i sav narod jugoslovenski svojim pokajanjem i povraćajem na pravi put. Pa onda neka zajedno s nama pođu, da u duhu i mislima čestitamo krsnu slavu čestitome knezu. Neka zajedno s nama, u duhu i mislima, večeras posedaju za trpezu kneževu, samo svi bliže Milošu nego Vuku.

U dnu sofre, na poslednjem mestu, sedeo je prvi vitez Kosovski! Kakva krasota i veličina u skromnosti! Evo najpotrebnije pouke za naše dane i naše ljude. Evo jednog naročitog lista Kosovske Nauke, koji u malo nismo zaboravili, a koji je našem oholom vremenu neophodan kao vazduh.

Evo sjajnog primera, na kome se i u našoj istoriji, u njenom najdramatičnijem činu, obistinila ona reč Hristova: Mnogi će biti prvi – poslednji, a poslednji – prvi.

Izvor: Pravda, br. 12454, 1939. g.

http://www.rastko.rs/kosovo/duhovnost/nvelimirovic-kosovo_c.html#_Toc44782063 

Izvor: PRAVOSLAVNA PORODICA