Vežite se, sudarićemo se sa realnošću

Da vam još jednom poželim dobrodošlicu u našu divnu državu. Udobno se smestite. Vežite se, sudari sa realnošću su jaki i bolni. O neželjenim reakcijama posavetujte se sa ljudima koji su imali hrabrosti da odu. Ovde ostajete na sopstvenu odgovornost. Molim, poništite karte. Samo da znate – nemam položeno. Ali, sada su vrata zaključana. Ugodan i bezbrižan put vam želim.

Sa ove vremenske tačke mogu vam pričati o jednoj drevnoj državi od pre par desetina godina. Živiš na mestu gde su živeli najpametniji ljudi, gde su se igrala najvaspitanija deca, gde su u kolu igrale najpoštenije žene, gde su vernici imali u šta da veruju i gde da se mole. Živiš u državi kojom su upravljali ljudi koji su istu tu državu napravili sebičnom, gde su ljudi na vlasti pohlepni, a iznad opisani narod dovoljno hrabar da od te nepravde pobegne. Nekada je bilo tako, a sada, sa dolaskom novih vrednosti, dolaze i nova pravila, koja bi se u onoj divnoj zemlji nazvala nepravilnostima. A sada…

Strano nam je ono što jedemo, pijemo, ono što čitamo. Nije strano namerno činjenje krivičnih dela sa samo jednim ciljem, a to je odlazak u zatvor, na besplatnu višemesečnu hranu, platu i bonus vikende kod kuće. Prava je dilema šta izabrati, banju ili zatvor. Nije neka razlika. S obzirom da sloboda ne postoji ni sa ove strane rešetaka, zašto onda ne izabrati onu drugu, svakako su bolji uslovi nego u hotelima sa par zvezdica u nekim normalnim državama. U tim državama nije privilegija voziti se gradskim prevozom, što kod nas jeste slučaj s obzirom da je cena jedne vožnje mnogo veća od cene karte, dok udeliš malo sviračima, malo džeparošima, ostane ti samo nada da ćeš jednog dana moći sebi da priuštiš život negde drugde. Još više boli kad posle tako ugodne vožnje gradskim prevozom dođeš kući gde te sačeka 5 računa, pa razmišljaš kojim da zapališ vatru, jer pare za drva nemaš, a, bogme, ni za račune, bez struje, vode i sa platom od deset hiljada u lokalnoj prodavnici, u kojoj kupuješ hranu svaki dan, pa ispadne da za to samo i radiš, opet preživiš, izađeš sutradan na ulicu, nasmeješ se poznaniku i poželiš mu dobar dan iako znaš da već odavno ništa nije dobro. Kada kažem deset hiljada, to nije preuveličavanje, to je zapravo sramota našeg društva, jer je plata nekim ljudima zaista manja od minimalca. Nije kao da ljudima najgori scenario ne pada na pamet, ali ironija je što im ni za kanap ne ostane, kada isplate sve, a i plaše se da im neki račun ne stigne i posle smrti. Ostane im samo vreme posle posla za molitvu. Zato i imamo toliko vernika. Nije to opcija, nije stvar izbora, nego odraz poslednje nade, tanane slamke spasa i nečega što je postala obaveza. Djavoli ne uzimaju dušu, nisu oni oni koji traže pare prvog dana smrti. Biti vernik je jako skupa stvar. Nije nepoznato, a o tome se ćuti, da za slavu i svaki veći hrišćanski praznik dođe pop koji ti ispostavi račun, nažalost ne fiskalni, jer crkva ne plaća porez, ali račun koji vernici svakako moraju da plate. Ko zna zašto je to tako, možda je greh da se pop vozi u autu koji nije najnovije generacije.

Što se novih generacija tiče, sve češće čujemo da je svaka generacija sve gora i gora. Najveći problem je što to čujemo od ljudi koji upravo sada gaje decu i sve vreme imaju stav ‘Moje dete je posebno. Mom detetu se to neće desiti. Moje dete to neće uraditi. Moje dete je drugačije’. Zapravo, svako dete je pre svega čovek, a da li će to ostati zavisi pre svega od roditelja, pa tek onda od društva i okoline. Bar za vaspitanje vam ne treba novac, a nažalost je upravo ono danas postalo najveći luksuz koji retko ko poseduje. Maloletnici su zaštićeni, čine krivična dela koja ni duplo starijim ljudima ne bi ni na pamet pala. Zaštićeni su od vaspitnih batina, pri čemu se naravno ne podržava nasilje, ali nedostatak roditeljskih prava pri vaspitavanju dovodi do kasnijeg nasilja te iste nevaspitane dece nad drugom, slabijom i drugačijom decom, koja su dovoljno vaspitana da ne uzvrate na isti način. Niko to ne vidi, to nikoga ne zanima. Deca žive sa kompleksima nastalim u ranom detinjstvu, jer roditelji za njih nemaju vremena, a gde troše to vreme – ko to zna, s obzirom da su, u većini slučajeva, nezaposleni . Ni sami nemaju osećaj za prave vrednosti i sami vređaju i osuđuju druge, odbacuju ih kao manje vredne. Odbačeni su ljudi koji su vaspitani, obrazovani, kulturni i empatični, jer se ne uklapaju u masu svojih suprotnosti. Ako te u ovoj zemlji svi vole, onda treba da se zapitaš šta to nije u redu sa tobom.

Vođe su nam domanovićevske, a mi slepi putnici, bez posla, adrese, zvanja i ljubavi, hrlimo ka neizvesnoj budućnosti, utapamo se u sopstvena verovanja i tuđe laži, čekamo bolje sutra, a još vraćamo dugove od juče, želimo prijatelje, a nemamo vremena ni za sebe. Nađemo pomalo vremena za čitanje knjiga, jer nam je to jedina prilika da vidimo srećan kraj, kada ga nigde drugde ne možemo videti. Izuzetak su i rijalitiji, koji nam ispiraju mozak. Ne, nije društveni greh gledati rijaliti, ali greh je podržati te ljude, citirati ih i ponavljati njihove gluposti, takođe je luksuz izdvojiti dragoceno vreme za gledanje istih, jer oni će za te sate dobiti novac nakon svega, a gledaoci samo praznine u mozgu i izgubljene sate života koje su mogli iskoristiti za druženje sa prijateljima, ukoliko ih imaju, za rad na nečemu, a ako baš nema na čemu, uvek imaju sebe, treba raditi na sebi, na kraju krajeva, to je ono što nam ostaje zauvek, ono što nam niko ne može oduzeti, ma gde bili, ma šta radili. Kao što postoje oni koji razmišljaju svojom glavom, postoje i poltroni koji vide samo poziciju i ne libe se ničega da bi do nje došli. Nažalost, takvi ljudi imaju medijsku moć i pažnju. Takvi ljudi nam kroje sudbine, a makaze su poslednji put držali u predškolskom. Nespretnim rukama kroje sudbine ljudi čije su ruke nedostatkom novca vezane. Nedostatak novca i nedostatak hrabrosti obično prate ljude koji imaju višak inteligencije. Imamo mnogo smelosti u našoj okolini. Previše predrasuda, osude, mržnje, previše nezadovoljstva, previše pesimizma. To je naša realnost. Od toga ne možemo pobeći. Ostaje nam samo da iz sebe izvučemo korene i skupimo hrabrost da odemo ili da radimo na sebi, da učinimo sebe boljima. Možda manjina koja vredi jednom postane moćna, možda znanje postane moć, možda sve bude suprotno od ovoga kako je sad. Možda mi promenimo ovu državu koja konstantno menja nas.

Nadam se da ste lepo prošli na ovom putovanju kroz realnost, da vam je vožnja bila prijatna i udobna. Odvežite pojaseve. Svejedno smo ih vezali samo zbog policije. Nema veze što nemam dozvolu, imala sam 1000 dinara u džepu. Želim vam da zaboravite prošlost, da ne verujete u budućnost, već da u sadašnjosti radite na sebi. Sada možete izaći i poneti svoje karte. Znam da ste se švercovali.

IZVOR: stavmladih.com