Вежите се, сударићемо се са реалношћу

Да вам још једном пожелим добродошлицу у нашу дивну државу. Удобно се сместите. Вежите се, судари са реалношћу су јаки и болни. О нежељеним реакцијама посаветујте се са људима који су имали храбрости да оду. Овде остајете на сопствену одговорност. Молим, поништите карте. Само да знате – немам положено. Али, сада су врата закључана. Угодан и безбрижан пут вам желим.

Са ове временске тачке могу вам причати о једној древној држави од пре пар десетина година. Живиш на месту где су живели најпаметнији људи, где су се играла најваспитанија деца, где су у колу играле најпоштеније жене, где су верници имали у шта да верују и где да се моле. Живиш у држави којом су управљали људи који су исту ту државу направили себичном, где су људи на власти похлепни, а изнад описани народ довољно храбар да од те неправде побегне. Некада је било тако, а сада, са доласком нових вредности, долазе и нова правила, која би се у оној дивној земљи назвала неправилностима. А сада…

Страно нам је оно што једемо, пијемо, оно што читамо. Није страно намерно чињење кривичних дела са само једним циљем, а то је одлазак у затвор, на бесплатну вишемесечну храну, плату и бонус викенде код куће. Права је дилема шта изабрати, бању или затвор. Није нека разлика. С обзиром да слобода не постоји ни са ове стране решетака, зашто онда не изабрати ону другу, свакако су бољи услови него у хотелима са пар звездица у неким нормалним државама. У тим државама није привилегија возити се градским превозом, што код нас јесте случај с обзиром да је цена једне вожње много већа од цене карте, док уделиш мало свирачима, мало џепарошима, остане ти само нада да ћеш једног дана моћи себи да приуштиш живот негде другде. Још више боли кад после тако угодне вожње градским превозом дођеш кући где те сачека 5 рачуна, па размишљаш којим да запалиш ватру, јер паре за дрва немаш, а, богме, ни за рачуне, без струје, воде и са платом од десет хиљада у локалној продавници, у којој купујеш храну сваки дан, па испадне да за то само и радиш, опет преживиш, изађеш сутрадан на улицу, насмејеш се познанику и пожелиш му добар дан иако знаш да већ одавно ништа није добро. Када кажем десет хиљада, то није преувеличавање, то је заправо срамота нашег друштва, јер је плата неким људима заиста мања од минималца. Није као да људима најгори сценарио не пада на памет, али иронија је што им ни за канап не остане, када исплате све, а и плаше се да им неки рачун не стигне и после смрти. Остане им само време после посла за молитву. Зато и имамо толико верника. Није то опција, није ствар избора, него одраз последње наде, танане сламке спаса и нечега што је постала обавеза. Дјаволи не узимају душу, нису они они који траже паре првог дана смрти. Бити верник је јако скупа ствар. Није непознато, а о томе се ћути, да за славу и сваки већи хришћански празник дође поп који ти испостави рачун, нажалост не фискални, јер црква не плаћа порез, али рачун који верници свакако морају да плате. Ко зна зашто је то тако, можда је грех да се поп вози у ауту који није најновије генерације.

Што се нових генерација тиче, све чешће чујемо да је свака генерација све гора и гора. Највећи проблем је што то чујемо од људи који управо сада гаје децу и све време имају став ‘Моје дете је посебно. Мом детету се то неће десити. Моје дете то неће урадити. Моје дете је другачије’. Заправо, свако дете је пре свега човек, а да ли ће то остати зависи пре свега од родитеља, па тек онда од друштва и околине. Бар за васпитање вам не треба новац, а нажалост је управо оно данас постало највећи луксуз који ретко ко поседује. Малолетници су заштићени, чине кривична дела која ни дупло старијим људима не би ни на памет пала. Заштићени су од васпитних батина, при чему се наравно не подржава насиље, али недостатак родитељских права при васпитавању доводи до каснијег насиља те исте неваспитане деце над другом, слабијом и другачијом децом, која су довољно васпитана да не узврате на исти начин. Нико то не види, то никога не занима. Деца живе са комплексима насталим у раном детињству, јер родитељи за њих немају времена, а где троше то време – ко то зна, с обзиром да су, у већини случајева, незапослени . Ни сами немају осећај за праве вредности и сами вређају и осуђују друге, одбацују их као мање вредне. Одбачени су људи који су васпитани, образовани, културни и емпатични, јер се не уклапају у масу својих супротности. Ако те у овој земљи сви воле, онда треба да се запиташ шта то није у реду са тобом.

Вође су нам домановићевске, а ми слепи путници, без посла, адресе, звања и љубави, хрлимо ка неизвесној будућности, утапамо се у сопствена веровања и туђе лажи, чекамо боље сутра, а још враћамо дугове од јуче, желимо пријатеље, а немамо времена ни за себе. Нађемо помало времена за читање књига, јер нам је то једина прилика да видимо срећан крај, када га нигде другде не можемо видети. Изузетак су и ријалитији, који нам испирају мозак. Не, није друштвени грех гледати ријалити, али грех је подржати те људе, цитирати их и понављати њихове глупости, такође је луксуз издвојити драгоцено време за гледање истих, јер они ће за те сате добити новац након свега, а гледаоци само празнине у мозгу и изгубљене сате живота које су могли искористити за дружење са пријатељима, уколико их имају, за рад на нечему, а ако баш нема на чему, увек имају себе, треба радити на себи, на крају крајева, то је оно што нам остаје заувек, оно што нам нико не може одузети, ма где били, ма шта радили. Као што постоје они који размишљају својом главом, постоје и полтрони који виде само позицију и не либе се ничега да би до ње дошли. Нажалост, такви људи имају медијску моћ и пажњу. Такви људи нам кроје судбине, а маказе су последњи пут држали у предшколском. Неспретним рукама кроје судбине људи чије су руке недостатком новца везане. Недостатак новца и недостатак храбрости обично прате људе који имају вишак интелигенције. Имамо много смелости у нашој околини. Превише предрасуда, осуде, мржње, превише незадовољства, превише песимизма. То је наша реалност. Од тога не можемо побећи. Остаје нам само да из себе извучемо корене и скупимо храброст да одемо или да радимо на себи, да учинимо себе бољима. Можда мањина која вреди једном постане моћна, можда знање постане моћ, можда све буде супротно од овога како је сад. Можда ми променимо ову државу која константно мења нас.

Надам се да сте лепо прошли на овом путовању кроз реалност, да вам је вожња била пријатна и удобна. Одвежите појасеве. Свеједно смо их везали само због полиције. Нема везе што немам дозволу, имала сам 1000 динара у џепу. Желим вам да заборавите прошлост, да не верујете у будућност, већ да у садашњости радите на себи. Сада можете изаћи и понети своје карте. Знам да сте се шверцовали.

ИЗВОР: stavmladih.com