Страх Срба од Мираша Дедеића!

Пише: Донко Ракочевић

Судећи по говорима митрополита Амфилохија и других црквених великодостојника, као и према коментарима вјерника на друштвеним мрежама, највећи страх код Срба у Црној Гори је страх од Мираша Дедеића. На страну то што би вјерници требало да се плаше само Бога, страх од Мираша Дедеића ми се чини бесмисленијим од српског страха од промаје!

Мирашева „Црногорска православна црква“ је регистрована као НВО у полицијској станици на Цетињу, 31. октобра 1993. године. Окупља пар хиљада „вјерника“, од којих се добар дио њих изјашњавају као атеисти. На њеним скуповима, јуче на Божић, видјели смо само неколико десетина људи. Није призната у православном свијету као црква, а камоли као аутокефална. Њену појаву осудио је и васељенски патријарх Вартоломеј, 7. октобра 2013. године, у говору приликом освештавања Храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Од истог тог патријарха, Мираш је рашчињен и анатемисан још 1995. године.

Успостављање неке паралеле са украјинским случајем нема никаквог основа, јер Украјинску православну цркву, која је прије неки дан добила томос од васељенског патријарха Вартоломеја, чини преко десет милиона вјерника и око 8.000 свештеника.

Чак и када би „Црногорска православна црква“ удесеторостручила број својих вјерника и добила признање од појединих цркава у свијету, па и од Цариградске (што је готово немогуће), опет не би представљала опасност за Српску православну цркву у Црној Гори. Обитавале би једна крај друге, као што сада у Украјини постоји више православних цркава, па и Украјинска православна црква Московског патријархата, са вишемилионским бројем вјерника и чак 10.000 свештеника.

Свјестан је свега овога предсједник Црне Горе Мило Ђукановић који је себи као главни задатак зацртао обрачун са светосављем и Српском православном црквом, у склопу изградње новог црногорског идентитета. Зна он веома добро да свој циљ не може остварити јачањем НВО Мираша Дедеића, већ само преотимањем Митрополије Црногорско-приморске, односно њеним издвајањем из мајчинског крила Српске православе цркве.

Да би „уразумио“ врховнике Митрополије, Ђукановић им сада пријети законом којим би црквени објекти старији од 1918. године били „враћени“ у државно власништво! Цркву, наравно, не чине објекти, већ вјерници и њихово свештенство, али би отимање њене имовине могло да представља озбиљан проблем, па чак и изазове још један братоубичачки рат у Црној Гори. Истина, у почетку би то био само формалан чин, јер је немогуће замислити ситуацију да из неког манастира или цркве буду избачени монаси и свештеници Митрополије, како би се уступио простор Мирашевим „службеницима“. Али, Ђукановић прави „инфраструктуру“ за неко будуће вријеме у коме ће, како се нада, бити мање Срба у Црној Гори.

Зато је све то, за сада, више дио добро осмишљеног притиска на Српску православну цркву да почне постепено да се одриче од својих чврсто утемељних ставова, односно канона. И, чини се, да тај Ђукановићев притисак даје неке почетне резултате. Тако се на прошлогодишњем Св. Архијерејском Сабору Српске православне цркве умало није разматрао нови Устав СПЦ по којем би митрополија била суштински издигнута на ниво цркве, а светосавље избачено из преамбуле Устава. Што се то није десило, имамо да захвалимо само великим ауторитетима, попут др Косте Чавошког, који су узбунили јавност, упоређујући тај нацрт Устава СПЦ са Уставом СФРЈ из 1974. године.

“Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње црквене заједнице православног српског народа. Или, тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја јединствене аутокефалне црквене заједнице. Уколико од ње нешто још и остаје, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази имали још шта да приведемо крају“, каже Чавошки. „У страху да не буду оптужени за етнофилију, творци ове преамбуле дефинисали су Српску Православну Цркву као наднационалну, да не кажемо мондијалистичку творевину, елиминишући у потпуности светосавље.“

Но, ако Сабор СПЦ лани није испунио Ђукановићева очекивања (симптоматично је да је у јавности највећи заговорник новог Устава СПЦ био подгорички парох Велибор Џомић), не значи да неће неки следећи пут. Борба се, дакле, наставља, а њен исход највише зависи од нас самих, тачније од нашег црквеног врха – да ли ће одолети притисцима од стране црногорске државе?

Црква није црква, у суштинском њеном значењу, ако није прогањана, мучена, разапињана, као њен оснивач Исус Христос, зато нека њени свештеници и вјерници у Црној Гори не очекују милост од безбожничког режима Мила Ђукановића, него нека се спреме за вишегодишњу, можда и вишедеценијску борбу у одбрани своје светиње. А Мираша нека оставе на миру – већа нам опасност, заиста, пријети од промаје него од његове невладине организације.

Извор:Седмица

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *