STOP DIJALOGU SA OLOŠEM

Stop dijalogu sa ološem!
Ne treba prihvaćati nikakav dijalog sa onim koji žele izdati Kosovo.To je kao da sa prostitutkama vodimo dijalog o legalizaciji prostitucije. Samim pristajanjem na dijalog dajemo legitimitet izdajničkoj strani – nevladinim anti-srpskim organizacijama, smradovima iz SANU (čast izuzecima), političkim kurvama (Dačić)… Pristajemo na Vučićevu igru, on kao dirigent koji je iznad svih, drži se sa strane i pušta muziku po kojoj svi igraju, a kad se patriote, botovi i izdajnici dobro isvađaju, onda će on, mesija, prelomiti.
Zamislite da vaša žene pobjegne sa Šiptarom i odvedu vam rođeno đete u Prištinu. Još taj Šiptar potkupi nekoliko vaših poznanika. I sad vam ti poznanici kažu kako je relanost da ste ostali bez đeteta, da ga nikad nećete vratiti. Da li bi pristali na dijalog sa poznanicima koje plaća Šiptar? Da li bi prihvatili „realnost“ da više nikad nećete viđeti rođeno đete ili bi napravili sve da ga vratite? Onda vam neki akademik kaže da je najvažnije da sačuvate život, a da vas taj Šiptar može ubiti. Da li bi pravi otac odustao ili bi rekao: ni ne treba mi glava, bez mog đeteta!
Sva sila ološa kuka kako smo jadni, kako su svi protiv nas, kako ne možemo podnjeti još jedan rat…. Žene, da li bi se udale za muškarca koji stalo plače kako je jadan, kome su krivi roditelji, država i svi na svijetu, samo on nije kriv? Zreli ljudi ne cvile nad problemima nego ih riješavaju. Ako oni koji sebe smatraju srpskim političkim i intelektaulnim elitama misle da im je Kosvo teret, nek se sklone sa vlasti. Jer Vučić kaže da neće ostaviti teret Kosova budućim generacijama, toliko brine za njih, ali će im ostaviti teret milijardi eura kredita za koje je zadužio Srbiju.
Oni koji brane izdaju Kosova na taj način mogu obraniti bilo koji Vučićev potez. Jer ako se Muslimani pobune u Raškoj, onda se Srbi trebaju odreći Novog Pazara jer Srbija nema snage za još jedan rat. Srpski političari kažu da Srbija više nikad neće ratovati. Treba reći da Srbija ne želi više nikad ratovati, ali će ratovati ako bude morala. Iako rat nije ni opcija, neće Šiptari napasti Srbiju ako ih Srbija ne prizanje.
Ali ako se Srbija odrekne Kosova, onda će i sve ostale hijane htjeti svoj pljen, po onoj staroj: „Prvo su došli po Krajinu, ja se nisam bunio jer nisam bio iz Krajine. Onda su došli po Kosovo, ja se nisam bunio jer nisam bio sa Kosova. Onda su došli Rašku oblast, ja se nisam bunio jer nisam bio iz Raške. Onda su došli po Vojvodinu, ja se nisam bunio jer nisam bio iz Vojvodine. Na kraju, kad su došli u krug dvojke više nije bilo nikog da se pobuni.“ Zašto britanska kraljica nije rekla da su mir i britanski životi važniji od neke tri ovce na Foklandima nego je poslala Britance da ginu za neko ostrvo hiljadama kilometara od Londona?
Britanci su ginuli radi tri ovce, a Srbi bi se trebali odreći svete zemlje, sa najviše crkava na svijetu, zemlje natopljene srpskom krvlju i molitvama srpskih svetaca? Šta smo mi ako se odreknemo svojih ideala, ako pogazimo zavjet naši predaka? Onda više nismo narod, nego rulja, krdo, čopor. Znam da je realnost da Kosovo trenutno drže Šiptari, mi tu realnost priznajemo, ali ćemo je kad budemo dovoljno jaki promjeniti, a do tada ćemo čekati, ako treba i generacijama.
Nemojte pristajati na dijalog sa ološem. Davne 1389. godine održan je jedini pravi dijalog o Kosovu. Taj dijalog nas je odredio kao narod, na njemu su odrastale generacije, on nam je bio zvijezda vodilja u trenucima poraza i ropstva, on je bio nada da ćemo se jednom opet dignuti iz pepela. Od tada, pa zauvijek, dok Srba bude, u svakom dijalogu o predaji Kosova možemo samo ponoviti ono što smo 1389. rekli.

Mislav Horvat