СТОП ДИЈАЛОГУ СА ОЛОШЕМ

Стоп дијалогу са олошем!
Не треба прихваћати никакав дијалог са оним који желе издати Косово.То је као да са проституткама водимо дијалог о легализацији проституције. Самим пристајањем на дијалог дајемо легитимитет издајничкој страни – невладиним анти-српским организацијама, смрадовима из САНУ (част изузецима), политичким курвама (Дачић)… Пристајемо на Вучићеву игру, он као диригент који је изнад свих, држи се са стране и пушта музику по којој сви играју, а кад се патриоте, ботови и издајници добро исвађају, онда ће он, месија, преломити.
Замислите да ваша жене побјегне са Шиптаром и одведу вам рођено ђете у Приштину. Још тај Шиптар поткупи неколико ваших познаника. И сад вам ти познаници кажу како је реланост да сте остали без ђетета, да га никад нећете вратити. Да ли би пристали на дијалог са познаницима које плаћа Шиптар? Да ли би прихватили „реалност“ да више никад нећете виђети рођено ђете или би направили све да га вратите? Онда вам неки академик каже да је најважније да сачувате живот, а да вас тај Шиптар може убити. Да ли би прави отац одустао или би рекао: ни не треба ми глава, без мог ђетета!
Сва сила олоша кука како смо јадни, како су сви против нас, како не можемо подњети још један рат…. Жене, да ли би се удале за мушкарца који стало плаче како је јадан, коме су криви родитељи, држава и сви на свијету, само он није крив? Зрели људи не цвиле над проблемима него их ријешавају. Ако они који себе сматрају српским политичким и интелектаулним елитама мисле да им је Косво терет, нек се склоне са власти. Јер Вучић каже да неће оставити терет Косова будућим генерацијама, толико брине за њих, али ће им оставити терет милијарди еура кредита за које је задужио Србију.
Они који бране издају Косова на тај начин могу обранити било који Вучићев потез. Јер ако се Муслимани побуне у Рашкој, онда се Срби требају одрећи Новог Пазара јер Србија нема снаге за још један рат. Српски политичари кажу да Србија више никад неће ратовати. Треба рећи да Србија не жели више никад ратовати, али ће ратовати ако буде морала. Иако рат није ни опција, неће Шиптари напасти Србију ако их Србија не призање.
Али ако се Србија одрекне Косова, онда ће и све остале хијане хтјети свој пљен, по оној старој: „Прво су дошли по Крајину, ја се нисам бунио јер нисам био из Крајине. Онда су дошли по Косово, ја се нисам бунио јер нисам био са Косова. Онда су дошли Рашку област, ја се нисам бунио јер нисам био из Рашке. Онда су дошли по Војводину, ја се нисам бунио јер нисам био из Војводине. На крају, кад су дошли у круг двојке више није било никог да се побуни.“ Зашто британска краљица није рекла да су мир и британски животи важнији од неке три овце на Фокландима него је послала Британце да гину за неко острво хиљадама километара од Лондона?
Британци су гинули ради три овце, а Срби би се требали одрећи свете земље, са највише цркава на свијету, земље натопљене српском крвљу и молитвама српских светаца? Шта смо ми ако се одрекнемо својих идеала, ако погазимо завјет наши предака? Онда више нисмо народ, него руља, крдо, чопор. Знам да је реалност да Косово тренутно држе Шиптари, ми ту реалност признајемо, али ћемо је кад будемо довољно јаки промјенити, а до тада ћемо чекати, ако треба и генерацијама.
Немојте пристајати на дијалог са олошем. Давне 1389. године одржан је једини прави дијалог о Косову. Тај дијалог нас је одредио као народ, на њему су одрастале генерације, он нам је био звијезда водиља у тренуцима пораза и ропства, он је био нада да ћемо се једном опет дигнути из пепела. Од тада, па заувијек, док Срба буде, у сваком дијалогу о предаји Косова можемо само поновити оно што смо 1389. рекли.

Mislav Horvat