Ставови нису сплавови!

Помињемо ставове, износимо их и у стању смо да их жучно бранимо. Осуђујемо људе који немају свој став, али шта је то уопште став? Ако питамо психологе, то је социјализацијом стечена, релативно трајна ментална предиспозиција, која се испољава као тенденција да се мисли, осећа и поступа на одређени начин. По мом мишљењу, став је дијамант који није избрушен, али и даље дијамант – чврст и сјајан. Када сам постала члан ‘Става младих’, била сам у страху да ли ће мој став бити довољно добар онима који одлучују да ли да га изнесу. У свем том страху и неизвесности, узбуђењу због нечега новог и потпуно непознатог, тражила сам о чему бих то могла да пишем, да буде довољно добро, а опет софистицирано, уклопљено у тражене форме и норме. Покушавала сам да покренем мождане вијуге, али никако ми није ишло, речи једноставно нису долазиле под притиском, већ су се само још више гурале у дубине мог мозга из којих их никако нисам могла дохватити.

Када сам мало боље размислила, шватила сам да се ставови никако не могу делити на исправне и неисправне. Ставови не могу бити сплавови, несигурни, љуљати се и допуштати да их нека већа олуја однесе. Свако од нас треба да има свој став, нико не треба да одлучује шта ће било ко, па ни ја, да мисли или пише. Исто тако свако треба да бира да ли жели нешто да прочита или не. Не можемо сви волети исте ствари, тежити њима, нити их подржавати. У томе и јесте поента. Свет је скуп супротстављених ставова у коме није лако опстати и пре свега остати свој и јак поред свих тих медијских и осталих хајки на наш мозак који је још у развоју. Теже томе да ставови постану заједнички, да будемо роботи, машине које на један додир дугмета кажу оно што њихови креатори желе. Ја сам против тога. Једноставно не желим да се уклопим у стандарде, јер су управо ти стандарди оно против чега сам све време и оно против чега пишем, стандарди и хијерархија. Појединци који су изнад одлучују о свему, дају нам шацицу привидне демократије и надају се да ћемо тиме бити задовољени. Али, ко каже да смо ми створени да уместо нас одлучује неко други само зато што је био храбрији да гласно и јасно каже шта жели, када ти који ће бити гласнији можемо бити управо ми. Нажалост, најбољи ставови увек су најтиши и угуше их гласови моћнијих, али никако праведнијих.

Ставове делим на јаке и на оне који не постоје. Дакле, једини став који постоји је јак, чврст став, гласно изречен или јасно написан. Морамо бити реални, скинути ружичасте наочаре. Сматрам да нисмо овде да будемо конформисти и да се уклопимо у норме и оно што већини одговара, овде смо да изнесемо свој став, ма какав он био, све док не вређа никога он заслужује поштовање, не мора бити прихваћен или одбачен, али сваки мора бити испоштован, јер људе зна јаче да заболи када неко повреди њихов став него њих саме. Тврдим да смо дужни да бар покушамо да променимо свет на боље, никако нисмо створени да се стопимо са хипнотисаном гомилом.

Нико не може рећи шта је исправан став јер је то релативна и променљива ствар. Да бисмо рекли ко је у праву, морали бисмо ангажовати филозофе који нису са нама већ више од око хиљаду година, а колико знамо, ни они нису могли око тога да се договоре. Дакле, крајње је бесмислено полемисати о томе шта је добро, а шта лоше објавити, свако ће рећи другачије. Све и да нађемо већину која је за или против, опет ништа нисмо урадили, јер та већина је само узорак, никада не знамо шта би рекло осталих седам милијарди људи. Најбитније је имати став који никога не вређа и никоме не чини штету, све остало је релативно и индивидално, ствар укуса чији је спектар широк и о томе дискутовати је само губљење времена.

Јако је битно да првенствено ми испоштујемо своје мишљење, да се не либимо да га изнесемо и да одбранимо своје ставове. Уколико се плашимо да изнесемо свој став, онда би требало да размислимо колико су ти ставови исправни и да ли би можда било време за самокорекцију. Не смемо помешати здраву дозу самопоштовања са егоизмом. Нико није савршен, нико не може бити увек у праву, али је јако битно да преиспитамо себе и да увидимо грешке које правимо да бисмо их исправили пре него што се претворе у проблеме.

Зашто се људи плаше да кажу шта мисле? Најчешће је разлог страх од одбацивања, неслагања, од неистомишљеника који се могу супротставити нашем ставу, а ми га због недостатка аргумената не можемо одбранити. Често не можемо да кажемо зашто је наш став такав какав јесте, јер је формиран дуго, кроз простор, ситуације, друштво и време, грађен ситницу по ситницу. Такви ставови су обично јачи, али пред друштвом јако нестабилни јер за њих не можемо наћи разлоге.

Било како било, ми смо иста врста, дата нам је способност да мислимо и да говоримо, самим тим смо добили једно право – да кажемо шта мислимо. На нама је да ли ћемо ту привилегију искористити или не. Можемо се водити мишљу да не заслужује свако да чује наше мишљење, али став је богатство које је ретко и веома вредно ако се искаже на прави начин и ако буде прихваћено. Неки ставови прођу непримећено, док неки други постану духови који лебде изнад глава појединаца који их можда даље надограђују, усавршавају, такви ставови су вредни изношења и даљег преношења. Откуд знаш да један од тих који мењају свет није баш твој став? Ризикуј, наравно да то неће сви прихватити, биће оних који ће се борити против, али исто тако ће бити оних који ће те подржати. Ако не промениш свет, можда промениш пар људи, који ће опет променити још више људи, а та мрежа се даље шири у недоглед. У друштву пуном обликованих глинених маса у глави, буди онај хирург који ће извршити прву трансплатацију ставова директно у чула и осећања масе чији мозак је потребно оживети и избавити из пасивности, песимизма и помирљивости у које су запали. Једини кључ који откључава сваку браву је јак став који усадимо некоме у главу. Ако можеш да промениш нечији став, довољно си добар да промениш свет, уз мало труда и пуно храбрости можеш бити онај из чијих ће мисли многи вадити смисао живота. Не тражи смисао у цитираним филозофским учењима, сам нађи смисао и буди онај којег ће неко цитирати!

 

ИЗВОР: stavmladih.com