ISTOČNI NEMCI: SSSR NAS JE ODBACIO A ZAPADNI NEMCI PRETVORILI U KOLONIJU

Specijalni reporter moskovskog dnevnog lista „Komsomolьskaя Pravda“ Darja Aslamova je boravila u Nemačkoj i sa iznenađenjem otkrila da 27 godina nakon pada Berlinskog zida ta zemlja i dalje ostaje podeljena. Evo šta je videla, čula i doživela.

Sposobni su samo da isprazne tuđe džepove

Na državnom nivou je bilo neophodno da se vešto pljačka, graciozno, u belim rukavicama i veoma brzo, sve dok se žrtva ne osvesti. Istočna Nemačka je bila najuspešnija zemlja Varšavskog pakta. Tako veliki komad je morao da se proguta odjednom, bez oklevanja.

Prvo je bilo neophodno da se pokaže gest velikodušnosti prema budućim žrtvama izjednačavanjem kursa istočne i zapadne marke. Ovo su objavile sve novine Zapadne Nemačke. U stvari, ispostavilo se da se može zameniti maksimum 4000 maraka, a razmena se obavljala po kursu 1:2. Sve državna preduzeća u DDR i mala preduzeća su mogla da zamene marke na svojim računima samo po toj stopi.

Na taj način su stanovnici DDR izgubili polovinu svog kapitala! S druge strane, njihovi dugovi su prenošeni po stopi od 1: 1. Nije teško shvatiti da su takve mere dovele do potpunog kraha industrije DDR! U jesen 1990 godine je obim proizvodnje u DDR pao za više od 50%. Tada su zapadna «braća» snishodljivo govorila o neodrživosti socijalističke industrije i njenoj privatizaciji «u fer i otvorenim uslovima». Ali, šta su fer uslovi kada građani DDR nisu imali kapital?! Oh, nema novca? To je za žaljenje. I 85% celokupne industrije u zemlji je dospelo u ruke Zapadnim Nemcima koji su je aktivno doveli do bankrota. Zašto dati šansu konkurentima? 10% je dato strancima. A samo 5% su mogli da kupe pravi vlasnici zemljišta, Istočni Nemci.

«Vi ste opljačkani?», pitala sam bivšeg generalnog direktora metalurškog postrojenja u Ajzenhjutenštadu, profesora Karla Deringa.

«Naravno. Ljudi u DDR nisu imali para i celokupna njihova imovina je pala u ruke Zapada. A mi nismo zaboravili ko nas je prodao. Gorbačov. Da, bilo je demonstracije zbog slobode kretanja, ali niko nije tražio da DDR nestane sa karte sveta. Naglašavam ovo. Za to je bio potreban odgovarajući stav Gorbačova, a taj čovek nije bio u stanju da izdrži test istorije. Ovo mu niko neće pripisati u zasluge. Šta je rezultat? Istočni Nemci su mnogo siromašniji od Zapadnih. Mnoge studije su pokazale da smo mi Nemci druge klase», ogorčen je profesor.

«Šta je bilo važno za zapadne industrijalce? Novi market u blizini u koji mogu da dostavi svoju robu. To je bila principijelna ideja. Bili su toliko zauzeti uništavanjem naše industrije da je na kraju došlo dotle da nezaposleni ne mogu da kupe njihove proizvode! Da nisu ostavili makar minimum industrije na Istoku, ljudi bi prosto pobegli na Zapad u potrazi za poslom i ostavili bi zemlju pustu. Tada sam bio u stanju da spasem barem deo naše fabrike zahvaljujući Rusima. Povećali smo izvoz u Rusiju i prodali 300-350 000 tona hladno valjanog čeličnog lima tokom 1992-1993 za vaše automobile i poljoprivrednu mehanizaciju. Tada je naše akcije hteo da kupi Čerepovecki metalurški kombinat, jedan od najvećih u Rusiji, ali se zapadnim političarima nije dopala ta ideja. I oni su odbili», dodaje on.

«Da, to izgleda kao «fer privatizacija»», kažem ironično.
«Sada su ostaci zavoda dati indijskom milijarderu monopolisti. Drago mi je da bar nije umro», kaže moj sagovornik.

Profesor Karl Dering je veoma ponosan na svoj mali grad Ajzenhutenštad (bivši Staljinštad), kome je samo 60 godina. Prvi socijalistički grad na drevnom nemačkom tlu je izgrađen iz ničega uz pomoć sovjetskih stručnjaka. Bio je to san o pravdi i jednakom pravu za sve. Uzoran izlog socijalizma. Kreiranje novog čoveka. Radnik sa licem intelektualca koji čita posle radne smene Karla Marksa, Lenjina i Tolstoja.

«To je bila nova organizacija društvenog života. Nakon prvog postrojenja, odmah je izgrađeno pozorište! Možete li zamisliti? Na kraju krajeva, šta je bilo glavna stvar? Vrtići, dom kulture, skulpture i fontane, bioskopi, dobra klinika. Glavni je bio čovek», pričao mi je profesor pomalo uzbuđen, dok smo šetali potpuno pustim gradskim ulicama.

Hodamo duž široke avenije pored kuća izgrađenih u stilu sa klasičnom staljinističkom arhitekturom. Travnjaci su čudesno zeleni. Ali, u prostranim dvorištima prepunim rascvetalog mirisnog cveća se ne čuje dečji smeh. Toliko je tiho da čujemo bat svojih koraka. Praznina na mene deluje depresivno. Kao da je sve stanovnike razneo vetar prošlosti. Iznenada, iz kuće izlazi par sa psom i ja sam zavikala: «Gledajte! Ljudi, ljudi! »

«Da, malo je ovde ljudi. Ranije je u gradu živelo 53 000 ljudi. Skoro polovina se odselila. Nema dece. Devojke nemaju za koga da se udaju. Kada odrastu, samo spakuju stvari i odu na zapad. Nezaposlenost je velika. Natalitet je jako nizak. Zatvorili smo četiri škole i tri vrtića jer nema dece. A bez dece ovaj grad nema budućnosti», gorko kaže profesor Dering.

Sa Marijanom, konobaricom u kafiću u Drezdenu, sam se prvo posvađala, a zatim smo postale prijateljice. Umorna žena u pedesetim mi je sa takvom silinom bacila tanjir na sto, da se ulje iz porcije sa svinjskom kolenicom prosulo po stolnjaku. Protestovala sam na engleskom, a zatim na ruskom. Njeno lice se iznenada ozarilo.

«Ti si Ruskinja?! Žao mi je. Nekada sam predavala ruski jezik u školi, a sada možete videti i sami šta radim», rekla je na ruskom sa teškim akcentom.

Pozvala sam je na večernju šolju kafe. Ona je došla u elegantnoj haljini, našminkana, kao da se iznenada podmladila.

«Teško mi je da nakon toliko godina govorim ruski», rekla mi je pušeći cigaretu jednu za drugom, dok mi je pričala svoju priču, sličnu priči hiljada žena iz bivše Istočne Nemačke.

«Kada su došli Vesi, odmah su me izbacili sa posla kao člana partije i profesora ruskog. Svi su sumnjali da imam veze sa Štazijem. A o Štaziju su Vesi ispredali čitave legende. Rekli su da su tamo radile zveri. Kao da je CIA bolje! Da nam je obaveštajna služba valjala, DDR bi i dalje postojala. Moj suprug je takođe smanjen. Radio je u rudniku u gradu Hojersverda. Nije mogao sa time da se pomiri. Propio se, kao i mnogi. Za Nemce je posao sve. Prestiž, status, samopoštovanje. Razveli smo se i on se preselio na zapad. Ostala sam sama sa malom ćerkom. Nisam znala da je to bio samo početak nevolja. Na zapadu žene u to vreme skoro da nisu ni radile. Ne zbog lenjosti. Oni nisu imali sistem vrtića i jaslica. Da biste počeli da radite, morali ste da platite skupu dadilju i da joj date skoro sve što zaradite. A ako sedite kod kuće sa detetom pet ili šest godina, gubite kvalifikacije. Kome ste tada potrebni?»m priča ona.

«U DDR je to bilo uređeno. Mogli ste da se vratite na posao šest meseci nakon trudnoće. I to nam se dopadalo. Mi nismo domaćice. Deca su bila na bezbednom i dobijala su rano obrazovanje. Onda su došli Vesi i ukinuli su ceo sistem. Zatvorili su većinu vrtića, a u preostalim je cena bila nedostupna za većinu građana. Mene su spasili roditelji koji su oterani u penziju. Oni su čuvali moju kćer, a ja sam tražila posao. Ali me je pratila ocena «nepouzdani komunista». Sa visokim obrazovanjem sam radila kao čistačica», kaže Marijana.

«Jesu li vam plaćali naknadu za nezaposlene?», pitam.

«Ha! Vesi su uveli pravilo da isplaćuju naknadu samo onima koji su ostali bez posla, a mogu da dokažu da ne mogu da obezbede dnevni boravak za decu. Roditelji i muž su radili honorarno i nije bilo nikoga da bude sa detetom. A pomoć nisam dobila. Tako sam počela da radim kao konobarica. Žao mi je što sam bacila tanjir. Ponekad mi se život čini tako beznadežnim. Moja kćer je odrasla, školovala se na zapadu i tamo radi kao medicinska sestra. Skoro da se ne vidimo. Mene čeka usamljena starost. Mrzim one koji su sručili Berlinski zid! Oni su obične budale», kaže ona.

«Zašto ne pođem na Zapad? Ne želim. Oni su dozvolili dolazak svom tom terorističkom šljamu. Milion i po migranata, a Nemačka je puna nezaposlenih! Ja ću ostati ovde, jer smo mi prava Nemačka. Ljudi ovde su patriote. Da li ste videli? Ovde su na svim kućama nemačke zastave. A na zapadu ih ne možete videti. To će, kažu, uvrediti strance. Ja idem svakog ponedeljka na sastanak «Pegide», stranke koja se protivi islamizaciji Evrope. Dođite i videćete prave Nemce», završavamo razgovor.

Putin je u mom srcu!

Ponedeljak. Centar Drezdena je okružen mnoštvom policijskih automobila. Muzičari u tradicionalnim haljinama igraju uz narodne pesme. Zajedno pevaju starije žene i muškarci, veselo lupkajući nogama. Mnogo je mladića drskog pogleda. Ono što vidim izaziva grč. Svuda ponosno mašu zastavama Rusije. Jedna zastava je prosto neverovatna, pola ruska, pola nemačka. Na mešavini nemačkog i ruskog, nosilac zastave pokušava da mi objasni da njegova zastava simbolizuje jedinstvo Rusije i Nemačke. Mnogo ljudi nosi majicu sa Putinovim likom. Na plakatima je Putin, a kraj njega Merkelova sa ušima svinje. Ili Merkelova u nacističkoj uniformi sa znakom evra koji podseća na svastiku. Plakati sa precrtanim muslimanskim ženama u burkama. Pozivi na «prijateljstvo sa Rusijom» i «rat sa NATO». Ljudi, gde sam ja? Ovo je Nemačka?

Mnogi demonstranti u rukama nose plišanje svinje. Lepa, debela svinja je simbol dobro uhranjene hrišćanske Nemačke. «Živela Rusija!», viču oko mene. Starija žena puna entuzijazma mi govori: «Putin je u mom srcu». Vrti mi se u glavi.

«Zašto verujete Putinu?», pitam iznenađeno.

Situaciju mi objašnjava mladi čovek po imenu Majkl.

«On je jedini jak lider koji se bori protiv terorizma. A i kome da verujemo? Ovoj proameričkoj marioneti Merkelovoj koja je otvorila granice strancima? Oni siluju naše žene i ubijaju naše ljude, jedu naš hleb, mrze našu veru i žele da izgrade kalifat u Nemačkoj», kaže on.

«Ali ovde, u Istočnoj Nemačkoj, skoro da se ne može videti stranac», zbunjena sam.

«I sve ćemo učiniti da ih i ne vidite. Mi nismo rasisti. Ali svako ko dođe u ovu zemlju mora da radi i da poštuje njene zakone», ljut je Majkl.

Kažem Majklu šta sam videla u januaru u Minhenu. Mlade histerične budale su uzvikivale «Minhen mora biti u boji!», «Volimo vas migranti». Sećam se da je 5000 liberala bilo spremno da pretuče sto normalnih ljudi koji su došli sa sloganom «NE islamizaciji Njemačke!» Masakra ih je spasla samo policija, palicama očistivši put «fašistima».

«Da, to su Vesi. Oni veruju svemu što piše u njihovim glupim novinama. Mi smo rođeni u DDR. Mi smo različiti i ne možemo se lako prevariti», sa neopisivim prezirom kaže Majkl.

Imunitet za propagandu

To je ono što želimo! Oboje smo se složili oko ovog izraza! Ja i zamenik partije «Alternativa za Nemačku» Jorg Urban.

«Da, sumnjičavi smo. I Istočni Nemci i Rusi i mrzimo sve što iole liči na propagandu. I to nas spasava od iluzija. Zapadna Nemačka je, kao izlog idealnog kapitalizma, pedeset godina živela bez problema. Oni su odrasli u tom duhu da im se ništa ne može dogoditi. Vesi su nerealni i ne mogu razumno da vide šta se dešava. Ljudi u DDR su jasno znali šta je laž, to je neophodan deo života iz raznih razloga. Često su ih lagali i oni znaju kada ih lažu. Bio sam srećan mladić, dobar student, dobio sam stipendiju i mogao sam na postdiplomske studije u inostranstvu o državnom trošku. Verovao sam da će sve biti dobro sutra. A onda je sve propalo. Mladima je lakše, oni su fleksibilni. A zamislite kako je bilo starijima koji su radili čitav život, a onda im je rečeno da nikome nisu potrebni i da je njihov socijalizam besmislica. Oni su izgubili svoja radna mesta i potpuno degradirani. Bilo je to teško vreme, kolaps iluzija. Ali ovi ljudi su započeli da rade od nule. Oni znaju da život nije raj, a uspeh se ne dobija na poklon. To što smo se radovali ujedinjenju Nemačke, istakli zastave i što smo spremni da se borimo za svoju zemlju, to nije nacionalizam. To je tajna opstanka. Najlakše nas mogu shvatiti Rusi koji su izgubili svoj identitet u vreme restrukturiranja i tek ga sada vraćaju», kaže Urban.

«Vesi su mnogo godina živeli u raju i nisu u stanju da se bore. Njihova kultura je Končita Vurst. Takva osoba nije u stanju da se bori za svoju zemlju. Ali mi možemo», kaže on.

Uzdahnula sam.

«Ali vi razumete da Nemačka nije samo deo NATO, već da je i dalje okupirana teritorija SAD. Tajni dogovori..», rekoh.

«Ne želim da znam za njih. Postoje glasine o tajnom paktu podčinjenja Nemačke Sjedinjenim Državama. Zašto bih ja brinuo o tome? Čitava istorija sveta je stotinama puta potvrdila da su ugovori samo papir. Kada naraste plima narodnog gneva, ona odnese sve. Svedoci smo raspada Sovjetskog Saveza, Jugoslavije, Istočne Nemačke, Varšavskog pakta. Isto se može desiti sa NATO ili EU. Kada ideja sazri i uzme maha, pravni akti postaju nevažeći. Ako Nemačka ponovo postane jaka i nezavisna sila koja štiti svoje interese, tajni paktovi će biti samo arhivska prašina, sa ironičnim osmehom kaže Jorg Urban.

IZVOR: srb.news-front.info