Српски пилоти: Знали смо каквој сили идемо у сусрет, али је отаџбина била преча

Синови моји, драги. Тигрови 98. јуришног пука. Летесмо до данас хиљаде летова изнад наше отаџбине. Летесмо и уживасмо у њеној лепоти. Али, данас… данас вас не водим на такав лет. Данас вас водим на лет са којег се, можда, нећете вратити. Можда је ово лет у смрт. Али, не обичну, већ часну. То је привилегија одабраних. И, данас, као небројано пута у нашој историји, то не наређује наша команда. То наређује Србија, војници моји челични. Иста она Србија у којој проведосмо најлепше дане. Србија зове! Знам, драги моји, да данас нема теже, али и поносније улоге: бити пилот нашег ратног ваздухопловства.

Овако је пред полетање пилотима на аеродрому Лађевци код Краљева, неколико сати прије напада НАТО, у потресној бесједи, из које издвајамо тек један дио, поручио Срето Малиновић, пилот и командант 98. Авијацијске бригаде ратног ваздухопловства СРЈ.

“Срце и савјест истовремено су из мене говорили”, каже, за „Новости“, Малиновић, данас генерал у пензији.

Пилоти су знали каквој сили иду у сусрет, како би одбранили отаџбину. Али ниједан није имао ни трунке дилеме.

Година 1999, 24. Март. Злокобно завијање сирена најавило је налет „Милосрдног анђела“, како је Алијанса назвала своју акцију против Србије и Црне Горе. Деветнаест земаља, без сагласности Савета безбедности Уједињених нација, почело је бомбардовање.

Прве бомбе пале су између 19.30 и 20 часова на касарне противваздушне одбране Војске СРЈ, аеродроме, војне фабрике, радаре, институте…

Готово истовремено разорни пројектили пали су у околини Београда, Краљева, Ниша, Новог Сада, Крагујевца, Ужица. Погодиле су Приштину, Куршумлију, Прокупље, Голубовце код Подгорице, полуострво Луштицу…

ИЗВОР: in4s.net