Srpski piloti: Znali smo kakvoj sili idemo u susret, ali je otadžbina bila preča

Sinovi moji, dragi. Tigrovi 98. jurišnog puka. Letesmo do danas hiljade letova iznad naše otadžbine. Letesmo i uživasmo u njenoj lepoti. Ali, danas… danas vas ne vodim na takav let. Danas vas vodim na let sa kojeg se, možda, nećete vratiti. Možda je ovo let u smrt. Ali, ne običnu, već časnu. To je privilegija odabranih. I, danas, kao nebrojano puta u našoj istoriji, to ne naređuje naša komanda. To naređuje Srbija, vojnici moji čelični. Ista ona Srbija u kojoj provedosmo najlepše dane. Srbija zove! Znam, dragi moji, da danas nema teže, ali i ponosnije uloge: biti pilot našeg ratnog vazduhoplovstva.

Ovako je pred poletanje pilotima na aerodromu Lađevci kod Kraljeva, nekoliko sati prije napada NATO, u potresnoj besjedi, iz koje izdvajamo tek jedan dio, poručio Sreto Malinović, pilot i komandant 98. Avijacijske brigade ratnog vazduhoplovstva SRJ.

“Srce i savjest istovremeno su iz mene govorili”, kaže, za „Novosti“, Malinović, danas general u penziji.

Piloti su znali kakvoj sili idu u susret, kako bi odbranili otadžbinu. Ali nijedan nije imao ni trunke dileme.

Godina 1999, 24. Mart. Zlokobno zavijanje sirena najavilo je nalet „Milosrdnog anđela“, kako je Alijansa nazvala svoju akciju protiv Srbije i Crne Gore. Devetnaest zemalja, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, počelo je bombardovanje.

Prve bombe pale su između 19.30 i 20 časova na kasarne protivvazdušne odbrane Vojske SRJ, aerodrome, vojne fabrike, radare, institute…

Gotovo istovremeno razorni projektili pali su u okolini Beograda, Kraljeva, Niša, Novog Sada, Kragujevca, Užica. Pogodile su Prištinu, Kuršumliju, Prokuplje, Golubovce kod Podgorice, poluostrvo Lušticu…

IZVOR: in4s.net