Српски народ улази у другу, још језивију фазу

Још једна фаза у нашем заглупљивању се приближава крају а да нема везе ни са једним политичарем пре него са нашом менталном структуром.

Ипак смо ми онај Комодор 64 у свету већ сада па скоро постојеће вештачке интелигенције, онај који је пре 30 година био резак и брз попут муње, онај који је надмудрио тада последње чудо технике – калкулатор велики као и свеска из математике а ипак са само пар операција. Од тада па до данас видели смо и променили много тога кроз наше руке а наш Комодор је остарио, губи контакт а екран избледео.

Последње што радимо је да разговарамо и мењамо мишљења са нашим вршњацима и рођацима далеко, далеко од нас а све у једном тренутку. Американци су ето стигли до Плутона, Кинези ко зна где а Руси негде где ћемо да чујемо за коју годину.

А шта смо то ми измислили? Ми смо измислили Венди, Екрема, Цуцу, Мацу, Мецу… Измислили смо срам у сопственој кући да не смемо поред деце да укључимо телевизор молећи Бога да не наиђемо на сцену у којој се нешто помера испод чаршафа а које личи на људе.

Надали смо се да ће пилоти ваздуплохова да се боре против Фантома, Торнада, Миража како би дигли наше главе и како би закорачали слободно.

Веровали смо да ће наша снага и памет радити за нас и остати са нама а добили смо оне који их терају да иду у неку другу земљу.

Измислили смо гладније, жедније, бедније, глупље и старије него пре пар година. Преварили смо се и заборавили колико су нам кратке ноге а колико високо треба да скочимо. Колико тога различитог и доброг, бољег и најбољег свугде а само код нас лошијег. И то много. И у џепу и у глави а и у души. Оно што смо некада били то је сад наша легенда, наше никад више достижно.

Некада смо били добри људи, некада смо давали животе за нешто што се звало част или понос а сада то продајемо у бесцење, сад нам је то жирант да нас неко прими у друштво у коме ћемо да клечимо поред њиховог стола а они ће да нам бацају оглођале кости или неке мрвице који су им испале из устију те се стиде да их врате у тањир. А ми ћемо да причамо да се дружимо са њима и да су то наше колеге. И онда када се дигну да оду кући, ми ћемо да устанемо и оперемо њихове прљаве тањире, користећи тај тренутак за један селфие са њима, тренутак у коме стојимо заједно…

Сада нам стиже друга фаза, она о којој се плашим и да размишљам. Фаза у којој ћемо да вадимо кости наших хероја и светаца који ту леже вековима и да их продајемо по Европским бувљацима буд зашта, тврдећи да имају археолошку вредност али и да прихаватамо цену за по килограму мерне тежине.

Фаза у којој ћемо прекречити фреске, истопити крстове а вековно камење извадити из храмова и издробити и продати као шут којим ће неко да прави стазицу у својој башти.

Појавиће се нове – старе излизане креатуре, које су програмиране да ускачу у свежа тела и да шире своју трулеж, да обећавају бољи живот већ сутра а Нови Свет и Најновији Завет већ прекосутра.

Појавиће се они којима је наука уграђивање соларних ћелија у вибратор прелепљен шљокицама и звездицама и који вибрира бесконачно ако је изложен сунцу. А ми ћемо за пар година од тада бити још гладнији, жеднији, сиромашнији, беднији, глупљи… Зато што смо сви ми у ствари они…

ИЗВОР: kmnovine.com