Homogenizacija i/ili lobiranje! Srpske istine i zablude!

Dok srbski narod troši decenije svog preskupog vremena i neizmernu energiju rodoljubivih pokreta, pojedinaca i ponekih časnih lidera na homogenizaciju svog rasulog i podeljenog naroda – drugi narodi oko nas usmeravaju većinu svoje energije na lobiranje i pridobijanje moćnih saveznika, koji će podržati njihove interese.

Srpski narod je ponovo pred velikim iskušenjima, to niko razuman i dobronameran ne spori, ni opozicija ni pozicija, ni Srbi iz Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, zemalja regiona ili dijaspore. Razloga za zabrinutost ima napretek. Svetska međunarodna scena je ponovo ispunjena sukobima (a kad to nije bila), u fokusu javnosti su svakako oni na Bliskom istoku i Ukrajini, ali i na severu Afrike, odnosno skoro izvesno u Srednjoj Aziji i Pacifiku, koji vrlo lako mogu postati nova mesta bezbednosnih kriza, i novih briga svetske i regionalne javnosti. Evropa, pre svega Evropska unija i njen koncept je pred umiranjem, i nije više samo ”nemirni Balkan” predodređen za jedino krizno mesto i tzv. ”rak ranu” bezbednosti Evrope, koja, nemajući svoju vojsku i samostalnu spoljnu politiku, ne može nikako da se otme iz zagrljaja ”Velikog brata”, i njegovog alata za izvođenje radova na terenu, zvanog NATO.

Izbeglička kriza je pokazala svu slabost, ranjivost i nefunkcionalnost unutar briselskog EU projekta, i izbacila na scenu duboke podele cele Evrope i budući sukob dva koncepta. Jednog, De Gol-ovog, starog i tradicionalnog, sa pravim vrednostima oličenim u jednoj velikoj i jedinstvenoj Evropi, kao Evroazijskoj uniji svih ravnopravnih naroda – od Vladivostoka do Kopenhagena i Lisabona, i drugog, modernog koncepta, oličenog u neoliberalnoj Evropskoj tj. Evroatlantskoj uniji, kojom vladaju bankari i multinacionalne kompanije, sa jeftinom radnom snagom ”uvezenom” sa Bliskog istoka, ali i svih drugih krajeva sveta, nekoj novoj bezvernoj potrošačkoj Evropi prepunoj ”vrednosti”, i ”sloboda” poput LGBT- a, GMO, proizvodnje, i sl.

Gde je danas srpski narod u tome i kako se sprema za izazove koji ga ne mogu i neće zaobići? Šta je naučio iz bliže i dalje istorije? Na čega se oslanja, s čim će, i s kim će, zajedno u rešavanje sudbinskih problema? Da se ne vraćamo dublje u istoriju, i analiziramo sve probleme s kojim su se suočavali Nemanjići, ili Karađorđe i Miloš, odnosno Kralj Aleksandar i srpski korpus tokom duge Titove ere, dovoljno je da se vratimo nepune tri decenije u nazad pred pad Berlinskog zida, nastanak unipolarnog sveta i pluralističkog sistema u Srbiji. Od tada, sve do danas, bez obzira na lidere, svetske globalne prilike, prorusku ili prozapadnu opciju, nacionalne ili liberalne pokrete, monarhiste ili socijaliste i komuniste – kad je u pitanju fokus borbe i aktivnosti lidera i predvodnika našeg naroda, intelektualne i rodoljubive javnosti, ništa se nije promenilo! Zašto? Jednostavno, zato, jer osnovni cilj decenijske borbe svakog istinski rodoljubivog pokreta i lidera koji je iznedrio srpski narod, gde god da se isti prvo ”zapatio” i bez obzira iz kog dela srpskih zemalja potekao – uvek bio isti – a to je pokušaj homogenizacije srskog nacionalnog bića. To podrazumeva ogromnu borbu za sabornost naroda, pozive na jedinstvo istog, pokušaje mirenja vlasti i opozicije, različitih ideologija – od krajnje desnice, preko centra do krajnje levice, crkve i ateista, povezivanje svih srba iz regiona, ali obavezno i dijaspore, pokušaj stvaranja zajedničkog fronta, nacionalno identifikovanog kao srpski korpus. U pitanju je ogroman rad, trud, energija ali i vreme, koja se troši na homogenizaciju srpskog naroda. Kako nekad, tako je, bez razlike, i danas, kad smo svedoci prave poplave rodoljubivih organizacija, pokreta i udruženja, čiji su programi i ciljevi skoro identični, i koji svu svoju energiju troše na povezivanje i pomenutu homogenizaciju srpskog naroda, koji podeljen živi u više susednih država regiona, i širom sveta.

Postavlja se pitanje, u čemu je problem u homogenizaciji? Nije problem u istoj, jer je ona, na žalost, doboko podeljenom i politikom sluđenom srpskom narodu nasušno potrebna, već je problem u potrebi usmeravanja velike energije i na nešto drugo, a to je ozbiljno međunarodno lobiranje za podršku izabranog saveznika, ili saveznika koji će zarad interesa (dakle ne ljubavi), pre svega ekonomskog ali i vojnog i političkog, štititi svog lokalnog partnera, koji je to postao, tako što je pravilno izlobirao, i platio za to, na ovaj ili onaj način.

Dok se najveći deo Srba, nadahnutih nacionalnim buđenjem devedesetih, prirodno homogenizovao spoznavajući silom geopolitičkih prilika i sebe i svoju nacionalnu istoriju (čast delu onih koji su odavno znali svoj identitet i svoje ciljeve) – Hrvati i Slovenci su pravovremno izabarali Nemce, izlobirali i platili (dakle bez obzira na pomenutu ljubav, tj. veru, naciju i slično) kod svojih starih- novih saveznika – što im je obezbedilo da dobiju vekovima čekanu državu (Hrvati) ili obezbedilo prvu nezavisnu zemlju (Slovenci). Albanci su na svom putu i za svoje ciljeve izabrali Amerikance, muslimani u Bosni Engleze, Amerikance, Turke i druge jednoverne saveznike širom celog sveta, i svi su oni i kroz svoju jaku dijasporu, i kroz najače lobističke kuće, debelo platili i plaćaju podršku svojim nacionalnim interesima, često prljavim i krvavim novcem. Odlučnim biranjem pravih saveznika, u pravo vreme, naši susedi, bez obzira na pravo i pravdu koji su na našoj strani, osigurali su da njihovi interesi budu čuvani, i podržani od najačih zemalja sveta, koje kreiraju globalne odnose.

Eurasia 2

Komentari onih koji u svemu traže opravdanje – da su se interesi velikih sila jednostavno poklopili sa interesima naših tradicionalnih neprijatelja u regionu, da je u pitanju i religija i nacionalna bliskost i stara savezništva – jednostavno ne stoje, kad je savremena međunarodna politika u pitanju. Sukobi u Ukrajini, ili širom Bliskog istoka pokazali su da mogu da se međusobno bore i jednoverni i jednokonfesionalni narodi. Pokazali su takođe, da su dojučerašnji saveznici, postajali preko noći glavni neprijatelji, i određivali se prema strani u sukobima isključivo prema onima koji su postali njihovi lokalni izvođači na terenu, i lokalni partneri, i naravno, prema svojim sopstvenim interesima.

Zašto je kod Srba danas i dalje glavni fokus većine aktivnosti na homogenizaciji, a ne na lobiranju i izboru saveznika? Odgovor je vrlo jednostavan, i nije u pitanju nikakva teorija zavere – srpski narod, kad je u pitanju sopstveni nacionalni interes nije tako jedinstven kao pomenuti pripadnici hrvatskog, albanskog ili bošnjačkog naroda, koji ne troše većinsku energiju na sabornost i homogenizaciju (koju prirodno poseduju čuvajući sopstvene nacionalne interese), već glavni teret nacionanih aktivnosti usmeravaju na izbor, lobiranje, finansiranje i dogovor sa izabranim saveznicima.

Neko će reći: Srbima nisu dali ni vreme ni mogućnost da se odluče, oslabili su ih i podelili da žive u više različitih država, ideološki i politički su ih zavadili, ne dozvoljavajući nikom da preuzme ulogu ujedinitelja celog korpusa. Svakako da u tome ima dosta istine, ali ključno pitanje je kako to da srpski narod koji za razliku od svih pomenutih naroda ima istorijski kontinuitet i svog stalnog manjeg ili većeg saveznika (ali nikad neprijatelja) na Istoku, i koji danas za razliku od nekih ranijih vremena njegove slabosti predstavlja najrespektabilniju svetsku silu čijim savremenim geopolitičkim interesima odgovara i Srbija, Crna Gora, Republika Srpska i ceo region Balkana (pa neka je to i samo zbog njegovog interesa), dakle ključno pitanje je: Kako to da srpski narod u toj prednosti koju ima u Rusiji pa i u Kini, zarad svog opstanka i ispunjenja nacionalnih ciljeva, ne ulaže svu energiju u lobiranje i konkretan dogovor sa svojim saveznikom? (naravno, računajući da je on (ili oni) izabrani za saveznika)

U vreme prestrojavanja, kada svaka ozbiljna država već odavno ima svog saveznika i savez, u vreme kada svi lobiraju i troše ogromna sredstva da glavni igrači na međunarodnoj sceni budu u funkciji ostvarenja lokalnih ciljeva, u vreme kada naši neprijatelji već odavno imaju svoje globalne partnere koji na terenu sprovode interese suprotne srpskim, u vreme kada nema vojne neutralnosti (kao što je nikad nije ni bilo – postoji samo državna neutralnost), dakle u jedno odsudno vreme pred nama, srpski korpus je ponovo na istom zadatku – pokušaju homogenizacije podeljenog i rasutog bića, umesto da je odavno svu energiju usmerio u lobiranje za svoje interese i sklopio prirodan savez sa onima koji su tradicionalno i oduvek nama naklonjeni – ali su danas i jedini ostali na svetskoj šahovskoj tabli za izbor saveznika, obzirom da su figure već odavno podeljene.

Da li možda čekamo da neki drugi narodi, daleko manje povezani sa Rusijom i Kinom, u našem okruženju ili na nekim drugim meridijanima u odnosnu na one na kojim srpski narod živi, prepoznaju kvalitet i uzlaznu moć ovih geopolitičkih, vojnih i ekonomskih divova i stave im se na raspolaganje, u zajedničkom interesu?! Siguran sam da to Ruse i Kineze neće okrenuti od nas, ali sam isto tako siguran, da, ne budemo li na vreme izlobirali sve što treba i kako treba, i postigli pravi strateški i saveznički, međusobno obavezujući dogovor, posle može biti kasno, jer ni jedna velika sila, pa ni Amerika ni Rusija ne može uspešno da ratuje istovremeno i u punom kapacitetu na nekoliko različitih frontova, što, poznato je , do sada , nije uspelo nikom u istoriji.

Neko će reći, ako se podignemo prerano ”gotovi smo”, i ako to uradimo prekasno, opet smo ”gotovi”, verovatno je tako, naravno, da je u politici i geopolitici uvek bitan i ”tajming”, ali lakše ga je izabrati kad imaš svog čvrstog i velikog saveznika, sa kojim koordiniraš sve aktivnosti u obostranom interesu. To je prava srpska nacionalna politika, i to ne zavisna kako je neki predstavljaju već upravo nezavisna, koja će jedino tako obezbediti slobodnu srpsku državu, dok svaka druga politiuka zvala se ona neutralna (prividno NATO) ili i fomralno evroatlantistička, neminovno vodi u dalje srpske poraze, podele i slabljenje celokupnog bića našeg naroda.

Umesto homogenizacije, ili preciznije rečeno, uz homogenizaciju sve aktivnosti treba usmeriti na lobiranje i sporazum sa pravim saveznicima, jer ako dođe do sukoba (koje normalno ne ćeli niko od nas) savezi i saveznici će nam biti neophodni, obzirom da oslabljenoj i izmučenoj Srbiji pozivanje na pravo i pravdu neće pomoći! Suviše smo puno puta bili svedoci te istine i platili visoku cenu tog iskustva.

IZVOR: in4s.net , Jovan N. Šipovac