SRBIJA U OKU PUTOPISACA I BELEŽNICAMA VELIKANA

U ogledalu vremena

Kroz mnoga stoleća, ovuda su prolazili brojni ratnici i državnici, diplomate i trgovci, istraživači i uhode, pustolovi i pisari. Mnogi od njih ostavili su iza sebe znamenite putopise, ili su stranice napisane ovde uvrstili u svoja docnija slavna dela. Pisali su, besedili ili komponovali o Srbiji velikani poput Ludoviga Ariosta, Stivena Storasa, Andersena, Jakoba Grima, Macinija, Getea, Merimea, Puškina, Lamartina, Alfonsa Muhe, Čajkovskog, Tolstoja, Dostojevskog, Igoa, Ničea, Andrejeva, Lesinga, Klemansoa, Staneskua… Posvetili smo tome celu svesku u Ediciji „Upoznajte Srbiju”, a sada samo ukratko podsećamo

Branislav Matić

[/quote]

       Tolstoj

Srbija je mnogo puta u svojoj istoriji, teško je reći da li na svoju sreću ili na žalost, bila u središtu evropske i svetske pažnje. Možda i nesrazmerno mnogo spram svoje današnje veličine i položaja. O njoj su pisali i pevali, za odbranu njenu apelovali najveći. No, razume se, oko svake svetlosti roje se i senke.
Prve hronike i putopise o Srbiji u poznom srednjem veku ostavili su oni vični peru koji su se uz ratnike zapućivali u takozvane krstaške pohode.

Iz njihovih zapisa znamo da nisu svi u miru dolazili, zato je nekima to bila poslednja stanica putovanja. Kada suglasnici javili da je u Boju na Kosovu 1389. poginuo turski sultan Murat I i da je njegova vojska zapravo zaustavljena, francuski kralj Šarl VI naredio je da „pobedonosno zvone pariski hrišćanski hramovi i da se u Bogorodičinoj crkvi održi svečano bogosluženje”. Tu lepu priču beleže mnogi, od opata Sen-Denisa u XIV do francuskog pisca Milene Noković krajem XX veka.

 

Rezultat slika za Leopold von Ranke

Leopold von Ranke

Decenijama kasnije, kada je tursko napredovanje ka središtu Evrope ipak nastavljeno, Beograd je na najvišim mestima Evrope gotovo zvanično proglašen „predziđem hrišćanstva” (antemuraleschristianitatis) i „bedemom hrišćanstva”(thebastionofChristianity).

Pesnik Ludovigo Ariosto jedno pevanje u svom slavnom spevu Mahniti Orlando posvećuje herojskoj odbrani Beograda.(Sličnu temu će više od dva veka kasnije oživeti italijanski kompozitor Stiven Storas u operi Opsada Beograda, postavljenoj najpre u londonskom Kraljevskom Druri Lejn teatru, potom i u Njujorku i Dablinu.)
Konačnim padom Srbije u tursko ropstvo, stupanjem srpskog naroda u svoje troipovekovno „zamrznuto vreme”, u ove krajeve navraćaju neki drukčiji putnici.

Rezultat slika za Lamartin                                                         Lamartin
„Imali su po pravilu veoma nejasne, često i sasvim pogrešne, predstave o razgraničenju etničkih skupina na Balkanu i slabo su poznavali granice i nazive geografskih i upravnih područja”, piše Zdenko Levental, koji je sakupio i obradio britanske putopise kroz „naše krajeve” od sredine XV do početka XIX veka. Diplomate, trgovci, istraživači, uhode, pustolovi, sluge.

Među tim putnicima, kroz porobljene srpske zemlje prošli su, ili išli po samom obodu njihovom, i jedan Džon Lok i Edmund Spenser! Na žalost, ova dvojica vrsnika nisu imali vremena ni prilike da ostave značajnije zapise o Srbiji. Šta su zabeležili oni drugi?

 
 

PONOS SLOVENSKOG PLEMENA

 
 
 
 

Painting of Andersen, 1836, by Constantin HansenPortret Andersena, 1836, Konstantin Hansen

Kako god, radoznalom čitaocu danas su iz tog perioda tame na raspolaganju putopisi Vilijema Veja, Ričarda Gilforda, Henrija Ostela, Henrija Kevendiša i Foksa, Fajnsa Morisona, sera Tomasa Glavera, Vilijema Litgea, Džordža Sendisa, Pitera Mandija, Henrija Blanta, Džona Berberija, Voltera Popa, Edvarda Brauna, Pola Rikoa, Džordža Vilera, Frensisa Vernona, sera Vilijema Hasija, Simona Klementa, Ričarda Pokoka, Ričarda Brajta, Džordža Tomasa Kepla…

 
      Srbija iz ropstva, iz „zamrznutog vremena”, ponovo stupa u istoriju i geografiju početkom XIX veka. Evropa epohe romantizma i Srbija na početku svog velikog oslobodilačkog pregnuća sreću se i otkrivaju međusobno, s oduševljenjem.
 
 

Čajkovski     Čajkovski

Objavljivanje srpskih narodnih pesama u prevodu na zapadnoevropske jezike izazvalo je pravi šok i uzbuđenje u intelektualnim krugovima Evrope. Jernej Kopitar, Jakob Grim, Macini, Gete, Valter Skot, Prosper Merime, Puškin, Mickijevič, Tomazeo i „toliki drugi” smatrali su srpsku epsku poeziju – koju je prikupio, redigovao i objavio Vuk Karadžić – prvorazrednim otkrićem.
Lamartin tada objavljuje svoje pesme o Srbiji.

 
       Meri E. Daram, član dva kraljevska instituta u Londonu, žena koja je za četvrt veka napisala i objavila sedam knjiga i niz članaka u vodećim engleskim listovima i časopisima, u to vreme objavljuje svoju značajnu knjigu Kroz srpske zemlje, iznoseći mnoštvo opisa i opažanja o zemlji, ljudima, okruženju, neprijateljima.
 

Hans Kristijan Andersen - portretAleksandar Puškin

Hans Kristijan Andersen proplovio je i proputovao kroz niz srpskih zemalja i gradova u vreme Prvog ustanka. Zapise je uvrstio u knjigu Pesnikov bazar, prvi put objavljenu znatno kasnije, 1842. (Više o tome u: „Andersen u Srbiji”, Nacionalna revija, br. 3, 2007)

 
      Na početku iste te decenije, 1841, završavajući svoj ciklus predavanja o srpskoj narodnoj poeziji na francuskom koledžu u Lozani (petak, 19. mart 1841), najveći poljski pesnik Adam Mickijevič je rekao:
 
       „Vreme je da se rastanemo sa istorijom srpske književnosti… Taj narod će i dalje živeti zatvoren u svoju prošlost, predodređen da bude muzičar i pesnik celog slovenskog plemena, ne predosećajući čak ni to da će jednog dana postati najveći književni ponos Slovena.”
 
 

IZMIŠLjANjE RURITANIJE

 
 
 
 

Gerhard Gezeman, Sa srpskom vojskom kroz AlbanijuGerhard Gezeman, Sa srpskom vojskom kroz Albaniju

Izuzetni nemački istoričar književnosti, etnolog i karakterolog Gerhard Gezeman tokom svojih putovanja i istraživanja kroz srpske krajeve proniknuo je u dublje slojeve srpske formamentis, srpskog homoheroicus-a:

 
                                                                   „… Samo tu, u Staroj Srbiji, mogle su se održati u svežini istorijske tradicije i roditi one nacionalne čežnje koje prožimaju život i književnost Dinaraca i koje su se ispunile tek u naše dane… Često se sa tim osobinama spaja odanost ideji pravičnosti, ideji narodne i lične slobode i časti, ili socijalnim i političkim načelima. Otuda opasna bezuslovnost njihovih velikih političara i genijalnih demagoga, pobunjenika, hajduka, narodnih junaka i uskoka…”
 
 
 

Alfons Muha     Alfons Muha

Putujući po slovenskom Balkanu, Alfons Muha, veliki majstor češkog artnouveau i pesnik Slovenske epopeje, piše svojoj ženi:

 
 
      „Muzika i pesma tako su duboko vizantinske i slovenske. Kao da živim u IX veku… Ništa se dubinski nije promenilo za dve hiljade godina!”
 
      A znameniti rumunski pesnik Nikita Staneskuovako će: „U Srbiji vazduh nije za disanje, ovde je vazduh za pevanje.”
Najčešći putopisci u našim krajevima su u to vreme Rusi, Britanci i Nemci. Putopisna ostavština je velika. Među najznačajnijim autorima su i Aleksandar F. Giljferding, Pavel A. Rovinski, Arčibald Pejton, Čarls Lem, Adelina Polina Irbi, Džordžina Mjur Mekenzi, Feliks Kanic, Gustav Raš…
 

Pavel RovinskiPavel Rovinski

Na žalost, uz ovo obilje, nastavljena je i ona linija površnog, olakog i potpuno neznalačkog pisanja iz prethodne epohe. Ako ne dovodimo u pitanje dobre namere, na tom tlu površnosti, olakosti i neznanja nikli su mnogi i danas živi ružni stereotipi, što je dobro osvetlila Vesna Golsvorti u svojoj studiji Izmišljanje Ruritanije (Yale University Press, 1998). Međutim, tada je to još bilo sasvim benigno i smešno, jer nije bilo upravljački instrument u rukama spin doktora zaposlenih u centrima političke moći. Behu to čednija doba.

      Za sve to vreme tekao je burni proces srpskog potpunog oslobađanja, proces dug sto četrnaest godina (1804–1918). Borbe diplomatske, političke, dinastičke, obaveštajne, borbe na ratnim frontovima.
 
      „U istoriji ove zemlje nema skoro ni jedne redovne stranice: samo borbe i ratovi… Istorija Srbije je istorija njenog mučeništva”, pisao je u Vesniku Evrope 1876. Pavel Apolonovič Rovinski„Izbavite Srbiju od teške obaveze da večito bude na straži, na karauli gde treba čuvati svoje granice, i tek ćete tada videti šta vam ta zemlja može pružiti i šta će pokazati srpski narod.”
 
 
 

NIČEOV „SRPSKI MARŠ”

 
 
 

Fridrih NičeFridrih Niče

Mnogo je onih koji znaju da je u osmoj deceniji XIX veka znameniti Petar Iljič Čajkovski komponovao fascinantni Srpsko-ruski marš, kao svoj doprinos slovenskom oružju u tadašnjem Srpsko-turskom ratu.

     U isti taj rat kao dobrovoljac dolazi ruski oficir Rajevski, koji je poslužio Tolstoju kao prototip za lik Vronskog u romanu Ana Karenjina (crkva u spomen njegove herojske pogibije, sa drvoredom prenetim iz Podmoskovlja, i danas se može posetiti u selu Gornji Adrovac kod Aleksinca, nedaleko od prometnog„Koridora 10”).
 
     Tada u Srbiju, takođe kao dobrovoljac, stiže i čuvena Holanđanka Žana Merkus, koju je tako divno opisao istoričar Rene Gremo. Znamo i da je Fjodor Mihailovič Dostojevski tada veoma angažovano pisao zalažući se za sveslovensku solidarnost i „pomoć maloj herojskoj Srbiji”. Međutim, ostalo je veoma malo poznato da je u to vreme i Fridrih Niče, u slavu srpskih ratnika za slobodu, komponovao Srpski marš!
 
 

Jakob Grim    Jakob Grim

I docnije će Srbija bivati u apsolutnoj žiži interesovanja i na naslovnim stranama sve razvijenije štampe. I u vreme atentata iz 1903, i u vreme krize koja je izbila nakon austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine 1908, i u vreme Balkanskih ratova, ali naročito u vreme Prvog svetskog rata.

 

Dramatična sudbina Srbije u tom ratu, „Golgota i Vaskrs Srbije”, potresli su mnoge, velike i male, širom sveta. Među besmrtne stranice tada posvećene Srbiji svakako spadaju one koje je ostavio veliki ruski pisac Leonid AndrejevRobert Lesing, u to vreme američki ministar spoljnih poslova, zapisao je:

Leonid AndrejevLeonid Andrejev

„Kada se bude pisala istorija ovog rata, najslavniji njegov odeljak nosiće naziv Srbija.”

 
      I u daljem toku XX veka o Srbiji je pisano dosta. Kasnije će nastati i mnogi putopisi kamerom. Mnoga imena, naslovi, reference. Ovaj brzi pregled završimo, ipak, fragmentima iz jednog od najboljih putopisa XX veka, napisanog upravo o ovoj zemlji. Rebeka Vest (Crno jagnje i sivi soko):
 

Rebeka Vest  Rebeka Vest

„Ništa u životu nije na mene uticalo toliko kao to putovanje kroz Jugoslaviju… Ličilo je na praćenje vunene niti koja će me izvesti iz lavirinta, a da nisam ni znala da sam u njemu zazidana.” „Ima zemalja koje ponekad danima čuvaju svoje tajne od putnika i ne pokazuju mu ništa osim svoje spoljašnjosti… a onda mu odjednom bace ključ i kažu mu da ide kuda želi i vidi sve što može. Takva je ova zemlja.”

 
      U epilogu te nezaboravne knjige, napisanom u Londonu u proleće 1941, gledajući kako bombe padaju na njen grad koji gori, napisala je: „Dok sam razmišljala o mogućoj invaziji, ili kada bi bomba pala u blizini, često sam se molila: Gospode, dopusti mi da se držim srpski!”
 
 
 

                                                    Gostoprimstvo

 
      Engleskinja Vivijan Herbert, u svom delu Srbija raj siromaha iz 1897, dirnuto piše:
„Kad u Srbiji dođete u posetu, odmah se donosi poslužavnik sa jednom ili dvema posudama slatkog, jednim sudom za kašičice, iz dva dela (jedan pun a drugi prazan), i izvesnim brojem čaša sa vodom. Poslužavnik vam obično prinosi jedna ljupka kći iz kuće, ili, što predstavlja naročitu čast, sama domaćica. Svako je u Srbiji duša od gostoprimstva. Putnik u bilo kojem kraju u unutrašnjosti biva dočekan srdačnom dobrodošlicom i obilato ugošćen…”
 
 
 

                                                      Povratak

 
 

Žorž KlemensoŽorž Klemenso

Na mirovnoj konferenciji u Versaju 1919, kada je ozvaničen završetak Prvog svetskog rata, Žorž Klemanso je rekao:
  „Prilikom zaključenja ove naše Konferencije mira, ja moram – pre nego što siđem sa ovog podijuma – da izjavim svoje veliko žaljenje što sa političke pozornice sveta nestaje jedno veliko istorijsko ime: SRBIJA.”
  Srbija je tada postala pijemont Jugoslavije i to ostala, u različitim oblicima, sve do 2006. Od tada ponovo ima svoje sopstveno državno ime.

 

                                    Svedok jedan: ceo svet

 
 
        Viktor Igo tada o stradanju Srbije ispisuje danas znamenite rečenice:
„Ubijaju jedan narod.
Gde?
U Evropi.
Ima li koga da to posvedoči?
Svedok je jedan:
Ceo svet.”
 
 IZVOR: Srpsko blago, Carsa