Бранко Радун: Срби и виши смисао Караџићеве осуде

Много се шта може закључити из пресуде која је гласила: „40 година“, колико је некада лутао јеврејски народ у потрази за “обећаном земљом”. Да ли ће Срби пре или после “Радованових четрдесет година” пронаћи себе и своју “обећану земљу” је питање које виси у ваздуху. Одговор на то зависи и од тога како ћемо се односити према својим свецима и мученицима. А озбиљан кандидат за једног од њих је и Радован Караџић. Ако окренемо леђа нашим свецима и мученицима, нашој традицији и историји, као што сто то урадили у прошлом веку, и нама ће Небо окренути леђа.

Шта нам је открила Караџићева пресуда или прецизније шта нам је портвдила, а да смо то ионако знали? Да смо те хашке мученике ми, као народ, скоро заборавили на путу или прецизније говорећи на свом “четрдесетогодишњем лутању” ка “обећаној земљи”. Тешко је признати, али ми смо их предали или продали и оставили да скончају у њиховим тамницама. Неко ће рећи: “Нисам ја, већ ова или она власт, елита”, но, одговорност, барем посредну, многи сносе. Лако је сву кривицу свалити на једног човека или на неколико њих, али озбиљни људи преузимају одговорност. Или, како би Достојевски рекао: “Сви смо криви за све”.

Друга ствар коју нам открива или потврђује ова пресуда је да се однос Запада према Србима није променио. “Хаг” је основан као политички суд који суди и пресуђује Србима, али и историји деведесетих на Балкану. Победници пишу историју, а Хаг има функцију да је потврди и запечати. Тиме се, не само готово сва кривица за ратове и злочине деведесетих, сваљује на терет Срба, већ се други, а пре свега Запад, потпуно амнестирају. Тиме се даје историјско оправдање и за протеривање Срба из Хрватске, окупацију БиХ, за бомбардовање Србије и отмицу Косова. Но, исто тако је теза да “не смемо дозволити да се Сребреница понови” постала алиби за бројне војне интервенције или изазивање грађанских ратова. Стога, пресуда Караџићу није само пресуда њему и Србима, већ је пресуда и над националним суверенитетима на глобалном нивоу.

Трећа ствар коју нам говори хашка пресуда Србима кроз осуду Караџића на 40 година је да смо ми у вези свега тога скоро, па немоћни. Велики суде малима и тако победници пишу изнова и изнова историје онакве какве им у том тренутку одговарају. Да ли је баш све изгубљено иако све чињенице говоре да јесте? Па није, док се не предамо ништа није изгубљено. Ако створимо културу отпора накарадној и србофобичној визији новије и старије историје и ако изградимо свој аутентични одговор. Шта би био српски одговор на изазове двадесет првог века? Као и до сада – српски одговор јесте идентитет који се гради на геополитичкој хоризонтали и духовној вертикали. Ако будемо знали ко смо и шта смо, а то значи – ако знамо ко су нам јунаци, мученици и свеци, и ми ћемо као народ имати будућност. Можда тешку и мученичку, али велику и славну у суштини својој. Ако заборавимо на себе, на своје светиње и митове, ми ћемо нестати и као држава и као народ. То је неумитан историјски закон који се до сада много пута потврдио у прошлости.

Све ово нам говори да решење није у политици, иако је политика сфера где се много шта прелама и довршава. То, наравно, не амнестира људе који имају власт, моћ, богатство и утицај да не чине ништа у времену кад изгледа да се мало шта може променити. Но, говоримо нешто друго – ако вам неко каже: “Ето ми да смо на власти, ми бисмо све то преко ноћи променили,” или, “у три скока до слободе”, онда вас или лаже или нема појма о чему говори. Наша теза иде у другом правцу, мимо оних који кажу: “Ми радимо оно што се мора” ,и оних који нас убеђују у, “Ми би смо све променили врло брзо.” Ако ми као народ не будемо имали један “сет врлина и вредности” којима тежимо, па и кад их не достижемо, знамо да су оне мерило вредности, онда нам не помажу ни најповољнији геополитички обрти или, пак, долазак на власт “правих патриота”. Слабости и поделе нас вуку на дно и не дају нам да искористимо шансе. Све је слаба утеха, јер тешком болеснику самртнику не помаже ни сунчан дан, ни богата трпеза и укусна пића. Једва да је утеха.

Ако је нешто позитивно у том тешком дану тешке осуде Срба “од целог света” на четрдесет библијских година, онда је то што нас то суочава са нама самима, што нас то суочава са истином. Неправедна пресуда над Радованом или над Србима је покренула емоције отпора као што је и показала ко је “наш”, а ко “њихов”. Пресуда нас опомиње да смо оно што смо скоро заборавили – да смо Срби – показује нам прстом, додуше тешким и злокобним, али нам показује наш пут. Иако јој није то била намера. Пресуда је још једна горка пилула која говори какав је наш статус у “свету који у греху лежи” и подсетник да смо сами у свету. Што би рекао праведни и мудри Његош: “Кад би се неко сажалио као да би и помогао.” Такво стешњавање, такав притисак, води или у очајничку капитулацију или у кукавичко конвертитство са једне или, пак, у окретање ка једином Излазу. Ка оном што нам осмишљава живот у времену бесмисла – а то је окретање ка горе, ка небеском и духовном. То није бежање у некакав мистицизам или ескапизам “златне прошлости”, већ повратак извору чисте воде – живе воде која лечи, крепи и даје снагу малаксалом и умртвљеном човеку да устане и да се исправи.

ИЗВОР: vidovdan.org