Snaga i vera Milunke Džavrić

U podnožju Prokletija, oko šest kilometara od Peći, nalazi se selo Brestovik. Veruje se da je dobilo ime po brestu, kojim je nekada obilovalo. Porodica Džavrić je živela u tom selu još od davnina. Stvarali, radili, vladajući se po Božijim zakonima.

Đorđe i Milunka Džavrić izrodiše dva sina, Branka i Krstu. Uskoro nastupi zlo vreme. Drugi svetski rat je besneo na sve strane.

Te 1943.godine, Milunka je bila u drugom stanju. Jedne večeri Šiptari dođoše u selo i izvedoše sve muškarce. Pozivali su ih da se okupe na zbor. Izađe i Đorđe, njegov otac Radojko i brat Radovan. Odoše sa Šiptarima i ne sumnjajući u zlo koje im se sprema. Ne prođe dugo, začuše se rafali. Proplaka nebo iznad Brestovika, zaplakaše majke, supruge, kćeri i maleni sinovi. Saviše se deca oko skuta. Znale su žene da im ubiše najdraže, da im kuće zaviše u crno.

Milunka, onako noseća, predveče krenu ka livadi na ulasku u selo. Prizor koji zateče ostavi je bez daha. Zavezani i potom streljani. Svi. Iza sebe ču ječanje komšije, koji tiho izusti:

–Beži! Ubiće te!- i ispusti dušu.

Krvi je bilo na sve strane. Nađe svog Đorđa i golim rukama mu sakupi mozak sa trave, vraćajući ga u lobanju. Zatim krenu od jednog do drugog skupljajući creva, da ih vrati u utrobu. Molila se Bogu da joj da snage da izdrži, da malo ublaži jezivu sliku, kada sutradan dođu žene i deca da ih vide.

Kući se vratila u neko doba noći, iscrpljena. Odeća joj je bila natopljena srpskom krvlju. Obuze je očaj, tuga i beznađe. Ne zna ni sama kako je dočekala zoru, sa svoja dva sina i jetrvom Milojkom, čijih je pet siročića neprestano plakalo.

Crni dan osvanu i za Džavriće i za ostale srpske porodice u Brestoviku. Sahraniše, na prevaru ubijene, nedužne muške glave. Osta selo bez odraslih muškaraca.

Ne prođe dugo Milunka rodi dve devojčice, bliznakinje Krstanu i Bojanu.

Usledile su teške godine. Milunka je sa svojom jetrvom vukla volovima drvenu građu sa Prokletija i kamen iz reke Sušice. Napraviše ove dve vučice kuću. Orale su njivu i radile od svitanja do noći. Sve teške poslove i nije imao ko drugi da obavi. Snagu je crpila iz molitvi, nalazila je u deci.

Prođoše godine i deca se poženiše i poudaše. Dođoše i unučad. Često im je baka Milunka pričala priču o njihovom dedi i pradedi. Kako su mučki i lukavo prevareni i ubijeni. Odrastala su deca u duhu pravoslavne vere. Svako veče im je baka pred spavanje izgovarala Očenaš i krstila se.

Umrla je 1993. godine, tiho i dostojanstveno, kako je i živela.

Tamni oblaci zla su se ponovo nadvijali nad Kosovom i Metohijom. Živeli su Srbi mirno i gledali svoj posao, ali Šiptari su imali sto lica, pa su počeli i da ih pokazuju. Nataloženo zlo u njima je uzimalo danak preko Srba.

Tako i Branko Džavrić iznenada umre na poslu 1997. godine. Niko od Šiptara sa kojima je radio ne dođe i ne izjavi sučešće, a do juče su zajedno jeli i pili. Bilo je i više nego očigledno kolika je mržnja u njima. Posle toga smrt je bila čest gost u selu Brestovik. Nestajali su ljudi noću. Dan je otkrivao istinu ko i kako im je uzimao živote. Povorke i sahrane su bile sve češće, pa su ljudi iz sela koračali nemo i ćutke u povorkama, osećajući smrt kao nešto neminovno i svakodnevno.

14. 06. 1999. godine vojska se povlačila. Džavrići odvezaše stoku, pokupiše samo dokumenta i najosnovnije stvari i krenuše za Srbiju. Ostade kuća, ognjište, ostadoše uspomene, crkve – osta sve ono što je govorilo ko su Džavrići i odakle su. Ostaviše svoje korenje da ih počupaju zlotvori Šiptari.

Tako i bi. Kuću zapališe i srušiše, kao i ostale u selu. Sa željom da zatru Srbe, porušiše i groblje. Ostadoše da zjape otvorene grobnice. Pa bar mrtve su mogli ostaviti na miru, Bog ih ubio!

Ali želja da skrnave i mrtvog Srbina, da ne vide ime na spomeniku, da unište svaki trag postojanja bilo čega srpskog, u Šiptarima je jača od svega. Srušiše i zapališe manastire i crkve. Među njima i crkvu Svetog Dimitrija u obližnjem selu Siga, koja je Džavrićima bila najdraža.

Posle nekog vremena, dođe mladost Džavrića da obiđe selo i kuću u kojoj su odrasli uz hrabru baku Milunku. Suze se nisu mogle zaustaviti kada su videli koliko je zla napravila Šiptarska banda. Nije imalo šta da se spasi, osim nekoliko ikona iz crkve Svetog Dimitrija, koje su bile garave, ali nisu izgorele. Mladi Džavrić, Brankov sin, odneo ih je u Pećku patrijaršiju.

Stradanje porodice Džavrić samo je jedno od mnogih. Nažalost, mali deo surove stvarnosti na Kosovu i Metohiji.

Iako su im sve spalili i uništili, Srbi i dalje žive. U svim Džavrićima, u svim Srbima, je krv i nadljudska snaga bake Milunke.

Bog je sačuvao ikone da ne izgore. Ne može se poštenje i dobrota, vera i duša srpska zatrti, tamo gde je korenje duboko pustila i zalivana duhom pravoslavlja. Može zlo da vlada, ali ne može da nadvlada. Bog dao ima kamena, ima i građe, a imaju Srbi i naslednike.

S verom u Boga živeće Džavrići, živeće moji Srbi ponovo na svojim ognjištima…

Srpska književnica Gordana Pavlović
(član UKS-a i redovan član Matice srpske)

IZVOR: kmnovine.com