SMUTNA VREMENA I U NjIMA LjUDI, VLADARI, I NjIHOVA DELA

Moć u rukama vlasti, prednost ili usud?

 

Velika koncentracija moći u rukama vlasti, pojedinca ili bilo kog

vidljivog ili manje vidljivog titulara, traži i veliku odgovornost od svih

onih koji je poseduju. Odgovornost se ne ogleda samo u poznatoj floskuli da ne

treba prekomerno koristiti silu i zloupotrebiti je na račun slabijih radi

očuvanja stečenih pozicija moći i svih onih privilegija što posed moći

pruža – već je još veća odgovornost kada tu istu moć i silu koju poseduješ ne

iskoristiš u trenutcima kada je trebaš i moraš iskoristiti i to u punom

kapacitetu! Posebno u ključnim pitanjima kad se mora zaštiti sopstveni

narod, ili se trebaju ostvariti nacionalni interesi tog istog naroda.

Osnovni problem nastaje kod tumačenja i ugla gledanja na stvari jer je

granica između očuvanja naroda s jedne strane i sprovođenja nacionalnih

interesa s druge strane, veoma tanka, ponekad i nevidljiva, ali ista zna u

određenim istorijskim momentima (često nazivanim ”smutna vremena”) da

postane i jasno vidljiva pa čak i oportuna sama sebi – kao da su to dve

potpuno suprotstavljene stvari – taj narod i taj njegov nacionalni interes.

Zbog toga, često vlasti širom sveta (a ne samo u Srbiji danas) zbog želje za

mirom, blagostanjem, zarad pomirenja, dobrosusedskih odnosa, razumevanja,

praštanja, zarad ekonomije, integracija, međunacionalnih ili

nadnacionanih, ”viših” i ko zna kojih vidljivih i manje vidljivih interesa

znaju često da žrtvuju upravo nacionalne interese sopstvene države.

Pravdajući se pri tome da je to u interesu samog naroda, jer se na svaki mogući

način želi izbeći sukob, rat, a time i žrtve bez kojih nijedan rat nije moguć.

Bez obzira što nikom normalnom nije ni do sukoba i rata, postavlja se

pitanje: Da li je to baš uvek tako?

Da li bi (kada je opravdano i neophodno ”pokazivanje zuba” neprijatelju)

čvrsta snaga „svetlog oružja i još svetlijeg srca“ i odlučnosti u vladara i

naroda koji stoji iza (svakako uz danas moćne naše saveznike) bila dovoljna

prepreka da oni koji kidišu na nas i odustanu? Da zastanu? Ili bar da

pristanu na razumne pregovore u kojoj obe strane po nešto dobijaju, a ne samo

da Srbi uvek gube? Jasno je da je cena stava i slobode za nas često bila

strašna, jer i jedan izgubljeni život je puno a ne 30.000 kao primer u

Republici Srpskoj koja je svojom snagom i odlučnošću sačuvala svoj narod i

stekla slobodu. Tu istu slobodu koju danas baštini u miru iako i dalje sa

puno iskušenja i izazova da je očuva (koji su vidimo često složeniji nego oni

u ratu). Kolike su tek bile žrtve čvrstog stava i odlučnosti srpskog naroda

Lazareve, Karađorđeve, Miloševe, Aleksandrove i Petrove tj. stare i nove

Srbije da odbrani svoju slobodu? I u bližoj i u daljoj istoriji? Nesporno

ogromne, a u svakom slučaju dovoljne da se i vlast (posebno vlast) i narod

danas odnose prema tim vrednostima sa strahopoštovanjem i obavezom da

stečeno ako ne mogu da unaprede, barem sačuvaju. Pa neka onda neko kaže da li

je Kosovo i Metohija izgubljen mit ili je to i dalje okupirana srpska zemlja

natopljena krvlju naših predaka i mnogih savremenika koja se treba očuvati

i povratiti? Ili je samo treba prepustiti neprijatelju, bez obzira na

plaćenu cenu. Vreme iza nas je pokazalo kako se jedino ispravno branila

ugrožena sloboda, a vreme pred nama će to samo potvrditi?!

Šta bi bilo kad bi bilo?

Pitam se da kojim slučajem nije potpisan Vriselski sporazum i povučena

srpska policija i službe sa severa Kosova i Metohije; rasformirana

teritorijalna odbrana; napravljeni granični prelazi; sudstvo i

tužilaštvo koje su bili deo sistema Srbije i obavljali posao na terenu

predati u nadležnost Prištine; da nisu potom dovedene snage kosovske

poplicije na sever – da li bi do ubistva Olivera Ivanovića ikada i došlo,

jer bi imao ko da ga spreči? Ako ništa drugo (iako suštinski ne bi olakšalo

samoj porodici i najmilijima) bar bi imao ko nakon ubistva u ime njegove

države za koju se borio i stradao, da pronađe počinioce! Ne bi Srbija morala

da doživljava poniženja i moli lokalne i međunarodne ”privremene

institucije” da se uključi u istragu na sopstvenoj teritoriji, i to na istoj

onoj teritoriji čije je nadležnosti pre par godina svojevoljno predala

onima od kojih saglasnost traži. A pri tome nije dobila zauzvrat baš ništa,

osim naizgled samo prividnog mira i tzv. stabilizacije na terenu i bez

”većih” pogroma i etničkih čišćenja srpskog življa, kao da ovi pojedinačni

slučajevi protiv Srba nisu dovoljni.

Da li je taj prividan mir dovoljno opravdanje za sve do sada predato, za stanje

na terenu i za neizvesnost koja nam stiže? Da sever KiM nije predat i da je

pod operativnom kontrolom organa Srbije – na ovaj slučaj terorističkog

akta, tj. politički motivisanog ubistva visokog funkcionera (ili uopšte

na slučaj teškog ubistva s ciljem narušavanja ustavnog poretka, izazivanja

krize i destabilizacije zemlje), organi države bi reagovali na način kao

što reaguje svaka ozbiljna zemlja. I to u punom kapacitetu demonstrirajući

svoju moć na terenu – s jedne strane štiteći narod, suverenitet teritorije

koju kontrolišu, a s druge strane stavljajući sve poluge sile u funkciju

pronalaženja ubica, saradnika i nalogodavaca. Ovako, ostaju nam (van

faktičke kontrole na terenu) samo reči pretnje izvršiocima i

potencijalnim nalogodavcima oprezno pazeći od strane vlasti da se jasno ne

prozovu i uvrede ”partneri” iz međunarodne zajednice. I ostaju nam prenete

molbe međunarodnoj zajednici da učini ono što je njena obaveza?! Verovatno

je vlasti ostalo (javnosti manje vidljivo) i obraćanje za pomoć iskrenim

prijateljima i saveznicima, da nam i oni u ovoj situaciji pomognu i da nas

zaštite. Onim istima kojima nije bilo jasno zašto slučaj KiM izmeštamo sa

nivoa UN i Saveta bezbednosti u skladu sa rezolucijom 1244 i predajemo na

nivo EU. Toj evropskoj zajednici kojoj po svaku cenu težimo, iako smo svakim

korakom bliže njoj, po pitanju nacionalnih interesa dva koraka dalje.

Ko ne veruje u iznete tvrdnje, nek se samo podseti, (poznato je da mi Srbi brzo

zaboravljamo) silnih sporazuma sa međunarodnom zajednicom oko srpskih

Krajina (i to uz ”garancije”) što su nakon naše vere u iste doveli do

„Bljeska“ i „Oluje“ i do Srba u svojoj postojbini na nivou manjine od 3%; ili

sporazuma sa EU i ”ujka Semom” oko KiM koji su doveli prvo do proglašnjenja

nezavivnosti pa potom i do martovskog pogroma, ili sproazuma sa „EU-NATO-

Solanom“ oko zajednice SCG koji su pre 10-ak godina doveli prvo do

samostalne Crne Gore a od prošle godine do ”Njegoševe srpske sparte” u

NATO-u, sve sa Srbima kao manjinskim narodom skoro bez prava.

Na početku teksta pomenuta politika popuštanja koja nas prati skoro 3

decenije zarad boljitka i očuvanja naroda a najčešće zarad očuvanja vlasti

dovela je kako do egzodusa, asimilacije, odliva, migracija, na kraju i do

smanjenja tog istog srpskog naroda i teritorija na kojima srpski narod živi.

A o nacionalnim interesima da ne govorimo, oni su na žalost bili u drugom

planu, čast svetlim primerima poput pomenute Republike Srpske.

Šta uraditi danas?

Da ne bi ispalo da se moj tekst odnosi isključivo na kritiku srpskih vlasti

za dela kojima su se ogrešili o zemlju, narod i nacionalne interese, (jer

nisu krivi za sve što se desilo, što su mnogo lošeg nasledili od

prethodnih garnitura, a pri tome imaju i nekih dobrih stvari što su za

zemlju uradili), hoću da pomenem i neka konkretna rešenja koja je vlast

mogla da iskoristi (a nije) povodom ovako krupnog političkog ubistva

nesretnog Olivera i udara na srpski narod na sever i celo KiM, na Srbiju, i

na srpski narod u celini. Trebala je naša vlast ne samo da vrati kući

delegaciju iz Brisela već da stvarno prekine briselske pregovore (a ne da se

za par dana javi da će se vratiti razgovorima kao da ništa nije bilo i tim

omalovaži i sebe i prethodnu odluku, i srpski narod) i da se obrati

Ujedinjenim nacijama i Savetu bezbednosti tražeći hitnu sednicu tog tela i

vraćanje problema KiM sa nivoa EU nazad u Ujedinjene nacije, uostalom u

skladu važećom rezolucijom 1244, uz zahtev za puno ispunjenje svih odredaba

iste!

Ako bi kojim slučajem naši ”veliki prijatelji” Amerikanci ili Englezi

uložili veto u Savetu bezbednosti na takvu odluku (koju bi podržala Rusija i

Kina ali i većina država sveta zainteresovanih za pravo i pravdu), onda

zaista treba prekinuti trajno Briselski sporazum i proglasiti KiM

privremeno okupiranom teritorijom! Ko misli da je ovo nemoguće, ili da je

kasno, treba da zna, da, po međunarodnom ratnom i mirnodopskom pravu, i na

privremeno okupiranoj teritoriji, pravo u učestvovanju u vlasti imaju

lokalne zajednice, dakle i Srbi. Ako vlast kaže da je to sada neizvodljivo i

želi da se pravda jer se brine šta bi se desilo u tom slučaju sa srpskim

narodom, neka onda bar trguje (ako već nije naumila i ne želi referendumski

da proveri volju naroda u vezi Briselskog sporazuma) i pokuša da veliku

žrtvu i mučeničku smrt Olivera Ivanovića iskoristi da kaže da nema

daljih razgovora bez prethodnog punog sprovođenja svih elemenata koji nisu

urađeni u nesretnom Briselskom sporazumu! Od formiranja zajednice srpskih

opština, vraćanja oduzete imovine, omogućavanja povratka svih Srba, sve do

pune saradnje sa Beogradom.

Neka naša vlast bar trguje kad već ništa drugo ne sme ili neće, neka bar

nešto obećano izmeni i popravi u lošem ugovoru, neka npr. izbaci sramni

sporazum o energetici i zadrži jezero Gazivode, Trepču i druge enregetske

objekte. Neka odustane od principa dalje predaje srpskih preduzeća na bazi

teritorije koja se kontroliše već neka se drži „principa imovine“,

neprikosnovenog na Zapadu (gde je vlasništvo nad imovinom ”svetinja”) i

neka ne pristane da se proda ili koristi (čitaj: otme) nijedno preduzeće bez

plaćanja pune finansijske nadoknade Srbiji, uključujući i ranija ulaganja i

kredite. Ima Srbija puno mogućnosti da reaguje na bazi moći koju poseduje i

na koju se poziva a koja se povećala kao i ugled Srbije u prethodnom godinama,

što sama vlast voli često da pomene.

Da li neko zaista misli da povodom tako bezočnog ubistva jednog od

najviđenijih i najuglednijih lidera Srba sa KiM nije mogao da se podigne

problem sa Prištinom na rang UN, i da se iskoriste puni kapaciteti naših

prijatelja, da se svetu predstavi šta u stvari rade Albanci tj. kakvo je danas

stanje na KiM, sve sa njihovim savetnicima Amerikancima? Zar se ne bi veliki

broj zemalja zapitao u vezi prethodnog priznanja Kosova i mnoge zemlje

prateći jedna drugu, svesne događaja na terenu, krenule da povlače priznanje

lažne narko države?!

Ako bi se pred Ujedinjenim nacijama ubistvo Olivera Ivanovića predstavilo

kao teroristički akt što je delo iza koga uvek postoji politički motiv

(nesporni deo u definiciji terorizma) ma koliko se oko samog terorizma i

tumačenja istog ”lomile definicije i ukrštala koplja” međunarodnih aktera

u zavisnoti od trenutnih interesa prema terorizmu (vidljivo na primerima

Al Kaide nekad a ISIL-a danas), većina sveta i svetske javnosti bila bi

spremna da se ogradi od takvih dela i takvih država i vlasti što dela

terorizma podržavaju, ili u najmanju ruku ne reaguju na njih. Tako bi kroz

skretanje pažnje svetske javnosti putem UN (kakve god da su one danas ali su i

dalje najviše i najpriznatije međunarodno telo kolektivne i

nadnacionalne bezbednosti) bar smrt Olivera Ivanovića pomogla Srbima i

narodu na KiM, a i on bi tako na onom svetu svojom žrtvom i svojim imenom

nastavio i dalje da se bori za svoj narod.

Kako se spremiti za sutra?

Zahvaljujući globalizovanim medijima, pored svih problema koje su nam

doneli kreirajući unapred događaje i sliku o njima, i namećući nam

zaključke i stvarnost kakvu centri moći žele da vidimo – doneli su širokoj

javnosti nešto i dobro – a to su informacije o svetskim tokovima i

promenama u globalnom poretku. Od kojih su svakako najvažnije: vraćanje

Rusije na svetsku scenu a time i rast podrške i moći same Srbije uz zaštitu

Republike Srpske, i posebno rast uticaja i moći Kine u svetu i Evropi gde su

upravo Srbija i Republika Srpska (dve od tri države srpskog naroda sa

najvećim procentualnim brojem građana srpske nacionalnosti) glavni

oslonci novog puta svile koji prolazi kroz jugoistočnu Evropu. Ako se sve to

zna, kao i činjenica da će za 10 najviše 20 godina Kina suvereno vladati

svetskim mestom br.1 u najvećem delu oblasti koje se statistički broje i

računaju, i ako se zna njena primena uspešne”strategije na 100 godina” tj. da

se bliži trenutak da će pitanje Tajvana, Senkaku ostrva, Malajskog prolaza i

dr. spornih tačaka Kina rešiti „malim prstom leve ruke“ – postavljam

pitanje: Gde mi onda žurimo sa rešenjem u vezi KiM? U čemu je pravna

razlika? Možda će nam Kina tada moći pomoći da rešimo naš problem uz

njen „mali prst desne ruke?“ Mislite da to nije moguće, zbog čega? Kineski i

srpski, kao i ruski interesi (a međusobno još uvek i kineski i ruski kroz

Šanagajsku organizaciju, BRIKS, EAU i dr.) se potpuno poklapaju, pa zašto ne

sačekamo sa svim odlukama oko KiM deceniju ili dve, pa da rešimo problem u

srpskom nacionalnom interesu? A ne kao što smo radili do sada: da dajemo

sve a ne dobijamo ništa! Vreme i saveznici su na našoj strani a ne na strani

naših neprijatelja, to naši protivnici dobro znaju, a obrnuto nam

predstavljaju. Zato je pritisak na Srbiju velik, jer se našim dušmanima žuri

da završe posao i sakriju trag zveri!

Naša vlast se do kraja upetljala kao ”pile u kučine” i sad traži izlaz u

lavirintu obećanja, rastrzana između EU budućnosti koja nije više

ružičasta, i svesti naroda i potrebe za rešenjem srpskog nacionalnog

pitanja. Stoji zaglavljena između Zapada i Istoka, između borbe za vlast i

očuvanja zemlje i sprečavanja kriza i predaje nacionalnih interesa. Tako

zapetljana u lavirintu gleda gde joj je izlaz pokušavajući da se ne preda

potpuno EU i Americi, ali ni Kini i Rusiji (svim strateškim osloncima),

obećavajući ali i lažući sve po malo ne bi li dobila na vremenu da ojača

vojno i ekonomski i izvrši disperziju ulaganja privlačeći kapital od

svuda, koketirajući sa Turskom, čak i sa arpskim zemljama s kojim nikad nije

sarađivala.

Iako razočaran zbog mnogih stvari što je vlast uradila na štetu Srbije,

nisam u ovom momentu, baš zbog nacionalnih interesa, za napade i rušenje

iste, jer trenutno nema alternative (što dobro znaju i Kinezi a posebno

braća Rusi, koji, pokazaće vreme bez obzira na veliku podršku sadašnjoj

vlasti na istu gledaju ”sa jednim okom, dok na Srbiju gledaju sa dva”). Ne treba

nam u ovim teškim trenutcima unutrašnja destabilizacija i eventualno

skori dolazak „drugosrbijanaca“ bilo žutih, liberalnih ili drugih duginim

i EU bojama obojenih. Jer onih pravih i nacionalno valjanih u opoziciji je

malo i nisu spremni da se izdignu iznad uskih stranačkih intersa i posvete

saborno opstanku i odbrani zemlje. Zbog toga se u ovim teškim trenucima

tokom ovog velikog udara na srpski narod (što je nesporno ubistvo Olivera

Ivanovića bez obzira ko na kraju bili nalogodavci i izvršioci) zalažem za

jedinstvo i slogu i u vlasti i u opoziciji i u narodu, posebno u Vojsci,

Službama bezbednosti i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. S ciljem da svi akteri

na javnoj sceni podrže odbranu nacionalnih interesa, jer su ugroženi i

Srbija i njen sistem.

Umesto zaključka

Naša obaveza kao naroda je da danas nikako ne ćutimo, već da dignemo glas, da

se okupimo, saberemo, organizujemo i stanemo na branik srpskih nacionalnih

interesa, u miru, kao da smo u ratu. Jer stanje mira u kome živimo je stanje

specijalnog rata. Nadam se da nismo zaboravili kako se u ratu čvrsto branilo

i ginulo za odbranu zbog samo jedne kote, jednog vrha, jednog puta, jednog rova

odnosno jedne linije fronta, i to ne mesecima već godinama, a danas se u miru

gube čitave teritorije merene u hiljadama kvadratnih kilometara, bez

otpora i bez reči!!! O imovini i narodu da i ne govorimo! Pa kakav je to onda

mir? Nije narode to mir, to je rat, specijalni, hibridni ili kako god ga već

zovu…

Zbog toga se ovim tekstom (pored intelektualaca koji su uvek vanredno

odgovorni) posebno obraćam boračkoj i veteranskoj populaciji koja je dobro

upoznala nametnute ratove srpskom narodu sa pitanjem: Ako smo nekad

jurišali na metak zarad odbrane i zaštite našeg naroda i to često

dobrovoljno, hrabro, junački, bez straha ali i preterane duboke analize

razloga, zašto danas ćutimo i ne reagujemo?! Znate li braćo i sestre da je

ćutanje građanina u miru kada se narušava nacionalni interes, gubi deo

teritorije, predaje suverenitet zemlje – jednako neučestvovanju ili

izbegavanju borbe vojnika u odsudnoj bitci za odbranu srpskog naroda i

nejači?

Naši neprijatelji poštuju i priznaju isključivo našu slogu, odlučnost i

hrabrost kada se kao narod svi saborno stavimo u funkciju odbrane otadžbine

i postanemo vojnici države. Otuda tolika panika i vika do neba na pojavu i

šetnju uniformisanih pripadnika Srbske časti i Veterana Republice

Srpske tokom proslave 9. januara u Vanja Luci, jer je našim neprijateljima

bio i ostao cilj da se rasformira tj. da nema Vojske Republike Srpske, da se

srpska vojska povuče sa KiM, da se u Srbiji vojska višestruko smanji i oslabi,

nebi li Srbi što pre (bezbrižno uljuljkani u fotelje i evroatlantske priče)

zaboravili vojnički poziv i obavezu da se (kad sve druge mogućnosti

otpadnu) otadžbina brani silom i moći, a to znači vojskom i oružjem! Iako

pomenute organizacije nisu ni vojne niti s takvim apsiracijama, nastao je

odmah problem i zbog same asocijacije na slavnu srpsku vojsku, u ovom slučaju

VRS, koja nam vidimo to jako dobro nedostaje danas više nego ikad, i kao

faktor odvraćanja, i kao ključni faktor za odbranu slobode! Vreme je da

konačno naučimo nešto o odbrani nacionalnih interesa od toliko

kritikovanog Izraela. Da naučimo da bez stalnog vojnog roka, aktivne

rezerve i ozbiljne obuke građana, snažnog i svaremenog oružja, jakih

saveznika, a posebno bez odgovornog naroda spremnog da svoju državu brani

ratom, nema ni uspešne diplomatije u miru!

Razmislite o tome i shvatite da se nacionalni interesi i narod na Kosovu i

Metohiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori ne mogu odbraniti bez građana

Srbije, da Srbi van Srbije očekuju pomoć svoje matice i da su uvek oslonjeni na

nju! I kad je ona prema njima majka, i kad je maćeha, jednako je vole i računaju

na nju! Oni to dobro znaju, zapitajete se: Znamo li to i mi koji smo ovde!

I zato ne pitajte se više svaki dan razočarani stanjem u društvu i okruženju

šta država može da učini za vas, već se zapitajte šta i kako vi možete i

treba da uradite za svoju otadžbinu i za svoj narod u ovim vremenima smutnim!

Srpski narod je najvažnija bezbednosna komponenta u odbrani otadžbine, iako

danas i u vremenima pred nama imamo i na koga da se oslonimo i ko će nam

pomoći, ipak moramo da budemo svesni trenutka, dostojni svojih predaka i da

shvatimo da se za slobodu moramo izboriti sami, nepopuštajući i

nepregovarajući oko onog oko čega nema pregovora! Tu našu odlučnost će da

poštuju i naši prijatelji, i naši neprijatelji!

Sigurno je da postoje vremena kada treba poslušati svoje unutrašnje

strahove, ali isto tako postoje i izazovi kada se ne treba obazirati na njih.

Dogodine u Prizrenu.

O Jovanjdanu, ljeta Gospodnjeg 2018.

Jovan N. Šipovac

 

foto:Buka

Izvor:Srpska vertikala