Slobodan Antonić: U poslednjih sto godina svaki srpski vladar bio je lošiji od prethodnog

Profesor Slobodan Antonić u analizi naslovljenoj „Od zla na gore“ (Geopolitika, mart-april 2017) piše o predsedničkim izborima u Srbiji, ali donosi i jedan dublji istorijski uvid o našim vladarima (i onima kojima je dopušteno da nama vladaju). U nastavku donosimo ključne delove njegovog teksta.

Slobodan Antonić: Od zla na gore

I tako, naša država sve je slabija, sve manje je suverena, sa sve slabijom demokratijom i sve lošijim vođstvom. A tako je nekako, nažalost, poslednjih sto godina. Kraljevina Srbija je, grosso modo, bila solidnija, a za Srbe i bolja država od Kraljevine Jugoslavije, Kraljevina Jugoslavija bila je bolja od SFRJ, SFRJ bila je bolja država od SRJ, a SRJ od današnje Srbije… Još za vreme Miloševića naša zemlja izlazila je na more i imala je solidnu vojsku i očuvanu industriju. A sada?

I naši vladari kao da su sve lošiji, kako se koji ređa u poslednjih sto godina. Dobar državnik je onaj koji je, najpre, realista, ko razume svet oko sebe i svoje društvo, zatim, onaj koji je dobar patriota, ko voli svoj narod i čvrsto se bori za njegovu nezavisnost i za puni državni suverenitet; i najzad, na trećem mestu, dobar je onaj državnik koji je demokrata, koji ne želi da na silu „usrećuje“ svoj narod, već traži saglasnost i podršku društva za ključne, strateške odluke.

Kod vrlo malo naših vođa sve tri navedene osobine bile su u ravnoteži i skladu. Koštunica je, na primer, bio dobar patriota i demokrata, ali nekako nije shvatao realnost, bio je idealista, naivno zanet knjigama o američkoj i evropskoj demokratiji.

Slobodan Antonić

(…)

No, Koštunica je poverovao da je stara demokratska Amerika ova današnja plutokratska Imperija i da je klasična demokratska Evropa ova današnja oligarhijska EU. Kada je došao na vlast, mislio je da će nas „naši zapadni prijatelji“ odmah prihvatiti kao ravnopravne partnere, čim se demokratizujemo, i da nam neće oteti Kosovo. „Niko Dancima ne uzima Grenland, iako su tamo Eskimi u većini“, slušao sam iz Koštuničinog okruženja. „Zato što je Danska demokratska zemlja.“

Od Koštunice sam lično čuo, uoči referenduma u Crnoj Gori o „nezavisnosti“, da mu je Solana dao garancije da će referendum biti organizovan „po najvišim demokratskim standardima“. Bio je veoma razočaran kada se pokazalo da je referendum sve samo ne demokratski, a da EU i SAD ćute. Bio je razočaran i u Solanu koji se „pokazao kao neiskren“, rekao mi je.

Zato što kao političar nije bio dovoljno realističan, Koštunica je i pored iskrenog patriotizma i privrženosti demokratiji – na kraju ostao zabeležen ne kao tvorac našeg Ustava, već kao neko ko je „izgubio“ Crnu Goru, i kao neko pod čijom su upravom „naši demokratski saveznici“, SAD i EU, i zvanično podržali secesiju Kosova.

I tako, ako po navedena tri kriterijuma (realizam, patriotizam-suverenizam i demokratizam) gledamo naše vladare i državnike u poslednjih sto godina, kao da postoji vidljivi trend opadanja – kralj Petar za Srbe je bio bolji od kralja Aleksandra, kralj Aleksandar bolji od kneza Pavla, knez Pavle bolji od Tita, Tito od Miloševića, Milošević od Koštunice, Koštunica od Tadića, a Tadić od Vučića…

(…)

No, da se vratim na predsedničke izbore. I u vezi s njima stiče se utisak da ne želimo da pomenuti trend srljanja u propast, trend sve gorih vođa, zaustavimo i da, konačno, učinimo nešto za sopstveno dobro. I Rusi su od Staljina imali sve gore lidere – Hruščova, Brežnjeva, Gorbačova, Jeljcina. No, posle Jeljcina, za vreme kog je zemlja udarila o dno, na čelo Rusije došao je Putin. Tako je silazna putanja zaustavljena, preokret se dogodio i zemlja je počela da se obnavlja i da raste…

Bez debate o bitnim političkim pitanjima – koja bi artikulisala viziju i strategiju našeg izbavljenja; bez poštene utakmice kandidata – koja bi dala najboljeg lidera; sa infantilnom javnošću kojom vladaju korumpirani i imbecilni tabloidi; sa dekadentnom inteligencijom koja se odrodila od naroda i zamišlja da će je njen drugosrbijanski „građanizam“, autokolonijalizam i autošovinizam proizvesti u posednike salonskih salon a po Parizu i Londonu (odakle će upravljati Beogradom, Nišom i Prokupljem) – sve to je znak da rezultat i predstojećih predsedničkih izbora, nažalost, teško može biti dobar.

Naravno, ne bi trebalo biti defetista. Važno je da svako do nas izvrši dužnost: da posvedoči svoje vrednosti, da pokaže da se ne miri s propadanjem zemlje i naroda, sa sudbinom „od zla na gore“. Važno je da to radimo ne samo na ovim izborima, već uvek i na svakom mestu, sve dok se ne probude zapretene snage našega naroda. I dok želja za promenom ne ojača toliko da se preokret konačno i dogodi.

Ceo tekst pročitajte u štampanom izdanju Geopolitike mart-april 2017

Naslov i oprema: Stanje stvari

POGLEDAJTE JOŠ